Mari Lu - Legenda.pdf

7/23/2019 Mari Lu - Legenda.pdf

http://slidepdf.com/reader/full/mari-lu-legendapdf 1/1491



2

MARI LU

LEGENDA

Mojoj majci.

NASLOV ORIGINALA Marie Lu Legend

Prevela Jasmina Marković Karović

Copyright © 2011 by Xiwei Lu Translation

copyright za srpski jezik ©Urbari Reads Beograd 2014.



3

LOS

ANĐELES

KALIFORNIJA

REPUBLIKA AMERIKA

POPULACIJA: 20 174 282



4

DEO PRVI

DEČAK KOJI KORAČA PREMA SVETLU



5

DAN

Moja majka misli da sam mrtav.Očito nisam, ali bezbednije je da misli da jesam.Najmanje dvaput mesečno vidim svoju sliku i natpis TRAŢI SE na digitalnim

megabordima svuda po centru Los Anđelesa. Načisto odudara od okoline. Na većiniekrana su lepi prizori: nasmejana deca pod plavim nebom, turisti poziraju krajruševina Golden Gejta, drečave reklame Republike. Tu je i propaganda protivKolonija. „Kolonije ţele našu zemlju", piše na njima. „Ţele nešto što im ne pripada.Ne dajte im da vam zaposednu dom! Podrţite našu borbu!"

A tu je i moj krivični dosije. Svom silinom blešti s digitalnog ekrana:

REPUBLIKA RASPISUJE POTERNICUDOSIJE BR: 462 178-3233 "DAN"

TRAŢI SE ZBOG NANOŠENJA TELESNIH POVREDA, PALJEVINA, KRAĐE, UNIŠTAVANJA VOJNE IMOVINE I OMETANJA RATNIH NAPORA.200.000 REPUBLIĈKIH BANKNOTA NAGRADE ZA INFORMACIJU KOJA BIPOMOG LA NJEGOVOM HAPŠENJU.

Uz izveštaj uvek stavljaju različite fotke. Jednom je to dečak s naočarima igustom riđom kovrdţavom kosom. Drugi put dečak crnih očiju bez kose. Ponekad

sam crn, ponekad beo, ponekad maslinaste boje koţe, ili smeđe ili ţute ili crvene,kako već smisle.

Drugim rečima, Republika nema pojma kako izgledam. Ĉini se da ne znajuništa sem da sam mlad i da, kad mi provere otiske, u njihovim bazama podatakanema podudaranja. Zato me i mrze, zato nisam najopasniji kriminalac u drţavi, većnajtraženiji. Zbog mene izgledaju nesposobno.

Veče tek što je palo, a napolju je već mrkli mrak; odsjaj s digitalnih megabordasvetluca po baricama. Sedim na trošnom simsu trećeg sprata, zaklonjen zarđalimčeličnim gredama. Ovo je nekada bila stambena zgrada, ali je načisto propala. Stanna ovom spratu prepun je slomljenih lampi i parčića stakla, a boja se guli sa svih

zidova. U jednom ćošku na podu je stari portret Elektora Prima. Pitam se ko li jeovde ţiveo - niko nije toliko blesav da dopusti da mu portret Elektora stoji takobačen na pod.

Kosa mi je, kao i obično, ugurana pod kačket. Pogledom fiksiram malu jednospratnu kuću preko puta. Igram se priveskom koji mi visi oko vrata.

Tes je naslonjena na drugi prozor sobe, paţljivo me posmatra. Nemiran samnoćas, a ona to, kao i obično, moţe da oseti.

Kuga je ozbiljno pogodila odsek Lejk. I Tes i ja, pod sjajem megaborda, jasnovidimo kako vojnici pregledaju svaku kuću na kraju ulice, sjajnih crnih plaštovaolabavljenih zbog velike vrućine. Svi do jednog nose gas-maske. Desi se da, kad

završe s inspekcijom, neku kuću obeleţe iscrtavajući veliko crveno X na ulaznimvratima. Nakon toga niko ne ulazi u tu kuću niti izlazi iz nje - makar ne javno.

„I dalje ih ne vidiš?", šapuće Tes. Senka joj krije izraz lica.



6

Ne bih li nekako skrenuo misli, pokušavam da napravim praćku od starihplastičnih cevi. „Nisu večerali. Satima nisu seli za sto." Okrećem se i proteţem bolnokoleno.

„Moţda nisu kod kuće?" Razdraţljivo je pogledam. Pokušava da me uteši, ali nisam baš raspoloţen.„Upaljeno je svetlo. Vidiš li sveće? Ne bi mama dţabe trošila sveće da nisu kod

kuće." Tes mi se pribliţi.„Trebalo bi da da odemo iz grada na nekoliko nedelja, a?" Trudi se da joj glas

zvuči mirno, ali strah se ipak oseća. „Kuga će uskoro da prođe, pa moţeš da se vratišda ih posetiš. Imamo dovoljno novca za dve karte za voz."

Odmahujem glavom.„Jedno veče nedeljno, sećaš se? Pusti me da bar jednom nedeljno proveravam

da li su dobro."„Aha. Samo što si ove nedelje svako veče ovde." „Samo ţelim da se uverim da su dobro."

„Šta ako se razboliš?" „Rizikovaću. A ti nisi morala da pođeš sa mnom. Mogla si da me čekaš u Alti." Tes sleţe ramenima.„Neko mora i na tebe da pazi." Dve godine je mlađa od mene - a ponekad zvuči

kao da je dovoljno odrasla da mi bude staratelj.Ćutke posmatramo vojnike kako se pribliţavaju kući moje porodice. Kad god

stignu pred nečija vrata, jedan vojnik lupa na njih a drugi ga pokriva s pištoljem nagotovs. Ukoliko niko ne otvori u roku od deset sekundi, prvi vojnik razvaljuje vratanogom. Kad uđu u kuću, više ih ne vidim, ali znam šta se dalje dešava: vojnik uzimauzorak krvi svakom članu porodice, ubacuje ga u mobilni čitač i proverava prisustvokuge. Ceo proces ne traje više od deset minuta.

Brojim koliko im je još kuća ostalo do moje. Tek za sat vremena ću saznatinjihovu sudbinu.

S drugog kraja ulice prolomi se krik. Pogled mi poleti ka zvuku, a ruka samaposeţe za pojasom gde mi je zadenut noţ. Tes zaustavlja dah.

Ţrtva kuge. Mora da joj se stanje mesecima pogoršavalo, jer joj je koţa ispucalai krvari na sve strane, te se pitam kako su je vojnici prevideli tokom prethodnihinspekcija. Tetura se tako neko vreme, dezorijentisana, a onda jurne napred, ali sesaplete i padne na kolena. Pogledam vojnike. Konačno su je i oni ugledali. Jedan jojprilazi s oruţjem u rukama, dok ostalih jedanaest samo stoji i posmatra. Jedna ţrtvakuge nije im neka pretnja. Vojnik podiţe pištolj i cilja. Po zaraţenoj ţeni prštevarnice.

Stropoštava se na zemlju, a onda prestaje da se mrda. Vojnik se vraća svojimdrugovima.

Voleo bih da moţemo da se dokopamo jednog od tih njihovih pištolja. Tako lepprimerak i ne košta mnogo na trţištu - 480 banknota, manje nego peć. Kao i svipištolji, precizan je, uz pomoć magneta i električnih kola uspešno pogađa metu s tri bloka udaljenosti. Tata mi je jednom prilikom rekao da je ta tehnologija ukradena odKolonija, iako Republika to ni u ludilu ne bi priznala. Kad bismo hteli, Tes i ja bismomogli da kupimo i pet komada... U poslednjih nekoliko godina smo višak novca kojiukrademo stavljali sa strane, štekovali ga za crne dane. Ali problem s posedovanjempištolja nije u trošku. Problem je u tome što je vlasniku lako ući u trag. Svaki pištoljima senzor koji prijavljuje oblik šake korisnika, kao i otiske prstiju i lokaciju. Ako me



7

to ne bi odalo, ne znam šta bi. Zato mi ostaje ovo što sam sklepam, praćke odplastičnih cevi i ostale andrmolje.

„Našli su još jednog", izgovara Tes. Škilji da bi bolje videla. Spuštam pogled i vidim vojnike kako izleću iz jedne od kuća. Jedan od n jih

protresa farbu u spreju i crta ogromno crveno X na vratima. Znam tu kuću. Porodicakoja tu ţivi nekada je imala devojčicu mojih godina. Moja braća i ja smo se igrali snjom kad smo bili mali - Ledenog čike i ulični hokej, gvozdenim ţaračima izguţvanim papirom.

Tes pokušava da mi odvrati paţnju pokazujući na zamotuljak kraj mojih nogu. „Zašto si to poneo?" Osmehujem se, a onda se saginjem da odveţem zamotuljak.„Neke od stvarčica koje smo našli ove nedelje. Da proslavimo kad završe s

inspekcijom." Ĉeprkam po gomilici dragocenosti u zaveţljaju i vadim korišćenezaštitne naočare. Ponovo proveravam da nisu negde pukle. „Za Dţona. Malo samporanio s poklonom za rođendan." Moj stariji brat krajem nedelje puni devetnaestgodina. Radi četrnaesto-časovne smene u obliţnjoj fabrici za izradu peći, iz koje seuvek vraća trljajući oči od dima. Ove zaštitne naočare sam ludom srećom maznuo izpošiljke s vojnim potrepštinama.

Spuštam ih i nastavljam da prebiram po naramku. U njemu su uglavnomkonzerve s mesom i krompir-paprikašem, koje sam pokrao iz kafeterije letelice, kao istari par cipela s očuvanim donovima. Voleo bih da budem s njima u sobi kad imovo dam. Ali jedino Dţon zna da sam ţiv, i obećao je da neće to odati ni mami niIdenu.

Iden za dva meseca puni deset godina, što znači da će za dva meseca da polaţeIspit. Ja sam pao na Ispitu kad sam imao deset godina. Zato i brinem za Idena, jeriako je nesumnjivo najpametniji od nas trojice, razmišlja na sličan način kao ja. Kadsam završio s Ispitom, toliko sam bio siguran u svoje odgovore da nisam ni gledaokako ga ocenjuju. Ali onda su me sluţbenici, zajedno s gomilom druge dece, sate -raliu ćošak stadiona na kome su se odrţavali Ispiti. Lupili su neki pečat na moj test iugurali me u voz koji se kretao ka centru grada. Nisu mi dali da ponesem ništa sempriveska koji mi je bio oko vrata. Nisam čak uspeo ni da se pozdravim ni sa kim.

Nakon polaganja Ispita, imaš nekoliko mogućih opcija. Moţeš da dobiješ maksimalan broj bodova - 1500. Niko nikad nije dobio toliko -

pa, osim nekog deteta oko koga se digla velika prašina u vojsci pre nekoliko godina.Ko zna šta se dešava s onima koji dobiju toliki broj bodova? Verovatno im sledujemnogo love i moći, a?

Moţeš da dobiješ i između 1450 i 1499 bodova. Tu slobodno sam sebe potapšipo ramenu, pošto iste sekunde dobijaš šest godina školovanja u srednjoj školi, aodmah potom i četiri na vrhunskim univerzitetima Republike: Drejku, Stenfordu iBrenanu. Zaposle te u Kongresu i zarađuješ gomilu para. Sreća i radost sepodrazumevaju. Makar tako tvrdi Republika.

Moţeš da dobiješ i solidan rezultat, negde između 1250 i 1449 bodova. U tomslučaju nastavljaš sa srednjom školom, a onda te šalju na koledţ. Nije loše.

Nije toliko strašno ni s rezultatom između 1000 i 1249 bodova. Kongres tizabranjuje da nastaviš sa školovanjem. Pridruţuješ se siromašnima, kao što je mojaporodica. Tu ćeš se ili udaviti radeći s vodenim turbinama, ili se ţiv skuvati radeći uelektranama.

A moţeš i da padneš. Padaju uglavnom deca iz sirotinjskih krajeva grada. Ako spadaš u ovu



8

nesrećnu kategoriju, Republika šalje zvaničnike u tvoj dom. Oni onda nateraju tvojeroditelje da potpišu ugovor kojim vladi daju potpuno starateljstvo nad tobom. Kaţuim da te šalju da fizikališeš po radnim kampovima Republike i da te porodica višeneće videti. A tvoji roditelji moraju da klimnu glavom i da se sloţe s tim. Neki se čaki obraduju, jer im Republika da hiljadu banknota kao oproštajni poklon. I novac i

jedna gladna usta manje? Kakva briţna vlada. Osim što je to sve laţ. Inferiorno dete s lošim genima nije ni od kakve koristi

ovoj drţavi. Ako si srećan, Kongres će te pustiti da umreš pre nego što te pošalje ulaboratorije za proučavanje nesavršenosti.

Ostalo je još pet kuća. Tes primećuje koliko se brinem, i stavlja mi dlan na čelo.„Opet ona tvoja glavobolja?" „Ne. Dobro sam." Piljim u otvoren prozor kuće moje majke i krajičkom oka

hvatam poznato lice. Iden priđe prozoru, a onda izviri i uperi neki ručno pravljenimetalni izum u vojnike. Potom se povuče unutra i nestane. Njegove beličastoplavelokne presijavaju se pod treperavim svetlom lampe. Znajući ga, mora da je izumeoovu spravu da meri razdaljinu od drugih ljudi, ili tako nešto.

„Izgleda mršavije", promrmljam. „Ţiv je i mrda", odgovara Tes. „Za mene je to već pobeda."Nekoliko minuta kasnije, pored prozora promaknu i Dţon i moja majka,

udubljeni u razgovor. Dţon i ja smo prilično slični, iako se on malo nagruvao odteškog rada u fabrici. Kosa mu, kao i većini ljudi iz našeg sektora, dopire do ramena,i skupljena je u običan rep. Prsluk mu je umrljan crvenom glinom. Vidim da gamama zbog nečega grdi, verovatno što je dopustio Idenu da proviri kroz prozor.Kad je uhvati napad hroničnog kašlja, odguruje Dţonovu ruku. Glasno izdahnem.Dobro. Makar su sve troje dovoljno zdravi da budu na nogama. Ĉak i ako je neko odnjih zaraţen, dovoljno je rano da postoje šanse za oporavak.

Ne mogu da prestanem da zamišljam šta će se desiti ako vojnici obeleţe vratamoje majke. Moja porodica će kao sleđena stajati u našoj dnevnoj sobi, dugo poštovojnici odu. A onda će se mama ponovo napraviti hrabra, i tek kad padne noćnečujno će obrisati suze. Narednog jutra će početi da im dostavljaju male porcijehrane i vode, i tako će čekati da se oporave. Ili umru.

Misli mi odlutaju ka šteku ukradenog novca koji smo Tes i ja sakrili. Dvadesetpet hiljada banknota. Dovoljno da se prehranimo narednih nekoliko meseci... alinedovoljno da svojoj porodici kupim ampule leka protiv kuge.

Minuti se razvlače. Odlaţem praćku i igram s Tes nekoliko rundi Kamen-papir-makaze. (Ne znam kako, ali ona je neviđeno dobra u toj igri.) S vremena na vremebacam pogled na majčin prozor, ali ne vidim nikoga. Mora da su prišli vratima, da ihspremno otvore čim čuju udarac pesnice po drvetu.

Kucnuo je čas. Naginjem se, i to toliko da Tes mora da me stegne za ruku da sene strovalim na zemlju. Vojnici lupaju na vrata. Moja majka ih otvara istog trenutka,pušta vojnike u kuću i zatvara za njima. Napi-njem se da čujem glasove, korake, bilošta što dopire iz kuće. Što pre bude gotovo, pre ću Dţonu doturiti poklone.

Ništa se ne dešava. Tes šapuće:„Tišina je dobar znak, jelda?" „Baš smešno." U glavi odbrojavam sekunde. Prolazi minut. A onda i dva, pa četiri, pa

konačno deset minuta. A onda i petnaest. Dvadeset minuta.Pogledam u Tes. Ona samo sleţe ramenima.



9

„Moţda im je čitač pokvaren", nagađa. Prolazi i trideset minuta. Ne usuđujem se da se pomerim s osmatračnice. Bojim

se da će se nešto desiti toliko brzo da ću ga, ako samo trepnem, propustiti. Prstimaritmično lupkam po dršci noţa.

Ĉetrdeset minuta. Pedeset minuta. Jedan sat. „Nešto nije u redu", šapućem. Tes nabira usne.„Ne moţeš to da znaš." „Nego šta nego mogu. Zašto se onda ovoliko razvuklo?" Tes otvara usta da odgovori, ali pre nego što uspe išta da izusti, vojnici izlaze iz

moje kuće, jedan za drugim, bezizraznih lica. Konačno i poslednji vojnik zatvaravrata za sobom i poseţe za nečim što mu je zakačeno za pojas. Najednom me hvatanesvestica. Jasno mi je šta sledi.

Vojnik podiţe ruku i sprejom ispisuje jednu dugačku crvenu dijagonalnu linijuna našim vratima. A onda i još jednu, koja zajedno s prethodnom čini X.

Tiho opsujem sebi u bradu i okrenem se - ali vojnik u tom trenutku čini neštoneočekivano, nešto što nikada ranije nisam video.

Iscrtava i treću, uspravnu liniju na vratima moje majke, presecajući X napola.



10

D UN

3.47 SATI .

UNIVERZITET DREJK

SEKTOR BATALA.

22

0

C UNUTRA.

U dekanovom sam kabinetu. Opet. S druge strane peskiranih vrata vidimgomilu kolega s godine (apsolventi, najmanje četiri godine stariji od mene) kako semuvaju ne bi li saznali šta se dešava. Nekoliko njih je snimilo kako me dvanamrštena čuvara odvlače s popodnevne vojne veţbe (današnja lekcija: kakonapuniti i isprazniti pušku XM-621). Uvek kad se to dogodi, vest se proširi po celomkampusu.

Ljubimica i uzdanica Republike opet u nevolji.

Kabinet je mahom tih, ako se ne računa tiho zujanje računara dekanovesekretarice. Svaki detalj ove prostorije znam napamet (ručno sečene mermernepodne ploče uvezene iz Dakote, 324 plastične kvadratne ploče na tavanici, šestmetara sivih draperija koje uokviruju veličanstveni portret Elektora i ekran odtrideset inča na bočnom zidu, utišanog tona, na kom dominira naslov:

„IZDAJNIĈKA GRUPA 'PATRIOTA' BOMBARDOVALA MESNU VOJNUSTANICU, PETORO MRTVIH",

a odmah iza njega i

„REPUBLIKA PORAZILA KOLONIJE U BICI ZA HILSBORO".

Arisna Vitaker, dekanova sekretarica glavom i bradom, sedi za svojim stolom ikucka po staklenoj površini - kuca moj ukor, nema sumnje. Ovo mi je osmi po reduovog tromesečja. Kladim se da sam jedini student na Drejku koji je uspeo za takokratko vreme da dobije osam ukora a da ne bude izbačen.

„Jeste li vi to juče povredili ruku, gđice Vitaker?", progovaram u jednomtrenutku.

Prestaje da kuca i podiţe pogled ka meni.„Odakle vam to, gđice Iparis?"

„Pravite neravnomerne pauze tokom kucanja. I više se oslanjate na levu ruku." Gđica Vitaker uzdahne i zavali se u stolicu.„Jeste, Dţun. Juče sam uvrnula zglob igrajući kivabol." „Ţao mi je. Trebalo bi da probate da zamahujete više iz ramena, a ne iz zgloba."Iako sam samo ţelela da istaknem činjenicu, zazvučalo je kao da joj se rugam,

te je nisam baš oraspoloţila.„Da razjasnimo nešto, gđice Iparis", kaţe. „Vi sigurno mislite da ste mnogo

pametni. Mislite da vam odlične ocene garantuju neki poseban tretman. Moţdamislite i da je, zahvaljujući takvom ponašanju, škola puna vaših oboţavatelja."Pokazuje na studente ispred učionice. „Ali meni su dozlogrdili ovi naši susreti u

kabinetu. I verujte mi, kad diplomirate i kad vas rasporede tamo gde već planirajuda vas rasporede, te lakrdije na koje ste navikli neće baš oduševiti vaše budućenadređene. Da li me razumete?"

Klimnem glavom, jer znam da to očekuje od mene. Ali nije u pravu. Nije da



11

samo mislim da sam pametna. Ja sam jedina u celoj Republici dobila maksimalnih1500 bodova na Ispitu. U dvanaestoj godini su me poslali ovamo, na najboljiuniverzitet u zemlji, četiri godine ranije. A onda sam preskočila i drugu godinu. Svetri godine na Drejku dobijala sam najbolje ocene. Ja jesam pametna. Posedujem neštošto Republika naziva dobrim genima - a dobri geni stvaraju dobre vojnike kojistvaraju veće šanse za pobedu nad Kolonijama, kaţu moji profesori. Dakle, akomislim da me na popodnevnim vojnim veţbama ne uče dovoljno kako da sepentram uz zidove noseći oruţje, onda... pa, nisam ja kriva što sam morala da sepenjem uz zgradu od devetnaest spratova s pištoljem XM-621 pričvršćenim na leđa.To se ja samousavršavam, da pripomognem svojoj otadţbini.

Priča se da se Dan jednom popeo na peti sprat za manje od osam sekundi. Akonajtraţeniji kriminalac u Republici moţe to da izvede, kako da ga uhvatimo akonismo podjednako brzi? A ako njega ne moţemo da uhvatimo, kako onda mislimoda dobijemo rat?

Sto gđice Vitaker zapišti tri puta. Ona pritisne dugme.„Da?"

„Kapetan Metijas Iparis je na kapiji", odgovara glas. „Došao je po svoju sestru." „U redu. Neka uđe." Pušta dugme i upire prst u mene. „Nadam se da će taj tvoj

brat početi malo više da vodi računa o tebi, jer ukoliko još jednom u polugodištuzavršiš ovde..."

„Metijas to svakako radi bolje nego naši mrtvi roditelji", odgovaram, oštrijenego što sam nameravala.

Okruţi nas neprijatna tišina. Konačno, nakon što je prošla čitava večnost, začujem neki meteţ u hodniku.

Studenti zbijeni kraj staklenih vrata naglo se razilaze, i vidim njihove senke kakoprave mesta za visoku siluetu. Za mog brata.

Kad Metijas otvori vrata i zakorači u kabinet, primećujem da neke devojkerukama prikrivaju osmeh. Ali Metijas je usredsređen isključivo na mene. Imamo isteoči, tamne sa zlatastim odsjajem, iste duge trepavice i tamnu kosu. Te duge trepavicenjemu posebno dobro stoje. Ĉak i kroz zatvorena vrata jasno čujem šapat i kikot kojidolaze spolja. Izgleda kao da je pravo s izvidnice došao po mene na kampus.Uniformisan je od glave do pete: crni oficirski kaput s dvorednim zlatnimkopčanjem, rukavice (od neoprena, postavljene, s vezom koji otkriva kapetanskirang), sjajne epolete na ramenima, sluţbena vojna kapa, crne pantalone i ispoliranečizme. Pogledi nam se susreću.

Besan je.

Gđica Vitaker se kezi od uveta do uveta.„O, Kapetane!", oduševljeno će. „Drago mi je što vas vidim." Metijas joj ljubazno otpozdravlja dodirnuvši ivicu kape.„Ţao mi je što se ponovo srećemo pod istim okolnostima", odgovara.

„Izvinjavam se." „Nema problema, Kapetane", razuverava ga dekanova sekretarica

odmahivanjem ruke. Koja uvlakačica - pogotovo nakon onoga što je maločas rekla onjemu. „Niste vi krivi. Vašu sestru su uhvatili kako se pentra po neboderima tokompauze za ručak. Otišla je dva bloka dalje od kampusa da je niko ne bi video. Kao štovam je poznato, studentima je dozvoljeno da za fizički trening koriste isključivozidove namenjene penjanju, dok je napuštanje kampusa usred dana strogozabranjeno..."

„Da, znam", prekida je Metijas i posmatra me krajičkom oka. „Ĉim sam u



12

podne video helikoptere iznad Drejka... posumnjao sam da to ima neke veze s Dţun." Tri helikoptera. Nisu mogli da me skinu sa zgrade tako što bi se sami popeli,

već su morali da koriste mreţu. „Hvala vam na pomoći", rekao je Metijas sekretarici. Pucnuo je prstima ka

meni, što je bio znak da treba da ustanem. „Kad se bude vratila na kampus,ponašaće se besprekorno."

Ne obraćam paţnju na laţni osmeh gđice Vitaker, i sledim svog brata kahodniku. Studenti se istog trenutka okupljaju oko mene.

„Dţun", izgovara dečak po imenu Dorijan, idući ukorak s nama. Dve godinezaredom me je pitao da mu budem pratnja na godišnjem balu koji se organizuje naDrejku (bezuspešno). „Jel' istina? Koliko visoko si uspela da se popneš?"

Metijas ga ošine pogledom.„Dţun je krenula kući." A onda me čvrsto hvata za rame i odvaja od kolega

studenata. Okrećem se i uspevam da im se nasmešim. „Ĉetrnaest spratova", odgovaram. I izazivam još jači ţamor. I to je verovatno

najprisnije što sam razmenila s ostalim studentima Drejka. Ja sam neko koga poštuju,o kome pričaju, tračare. Ali ne i neko sa kim razgovaraju.

Tako izgleda ţivot jedne petnaestogodišnje apsolventkinje na univerzitetunamenjenom za starije od šesnaest godina.

Krećemo se hodnicima i prolazimo pored nego-vanih travnjaka centralnog trgai veličanstvene statue Elektora, na kraju i kroz jednu od unutrašnjih veţbaonica, aMetijas ne progovara ni reč. U toku je popodnevna vojna veţba kojoj je trebalo daprisustvujem. Posmatram svoje kolege kako trče na ogromnoj traci, okruţeniekranom od 360 stepeni koji simulira neku opustošenu ratnu zonu. Drţe puškeispred sebe, pokušavajući u trku da ih napune i isprazne najbrţe što mogu. Na većiniuniverziteta nema ovoliko studenata vojnika, ali na Drejku gotovo sve nas obučavajuda preuzmemo radna mesta u vojsci Republike. Neke će izabrati za politiku iKongres, a neki će ostati ovde da predaju. Drejk je najbolji univerzitet u Republici, pa

je, pošto se najbolji uvek biraju za vojsku, naša veţbaonica prepuna studenata.Kad se konačno domognemo spoljnih ulica kampusa i kad se popnem na

zadnje sedište vojnog dţipa koji nas čeka, Metijas prestaje da se suzdrţava.„Suspendovana na nedelju dana? Hoćeš li da mi objasniš?", zahteva odgovor.

„Celo jutro se bavim patriotskim pobunjenicima, i koja me vest dočeka kad sevratim? Helikopteri dva bloka od Drejka. Devojka koja se penje na neboder."

Razmenjujem prijateljski pogled s Tomasom, vojnikom koji nas vozi.„Izvini", mumlam. Metijas se okreće ka meni sa suvozačkog sedišta i namršteno me gleda.„Šta ti bi, jebote? Jesi li uopšte bila svesna da si izašla iz kampusa?" „Jesam." „Naravno. Imaš petnaest godina. Popela si se četrnaest spratova..." Duboko

uzdahne, zatvori oči i pokuša da se smiri. „Kad bi me makar jednom pustila daobavim svoje dnevne duţnosti ne razmišljajući o tome šta ćeš sledeće da napraviš."

Pokušavam ponovo da uhvatim Tomasov pogled u retrovizoru, ali on neskreće pogled s puta. Naravno, odakle mi ideja da očekujem njegovu podršku.Uredan je kao i uvek, s tom savršeno zaglađenom kosom i savršeno ispeglanomuniformom. Ni dlaka da proviri sa strane, lako je nekoliko godina mlađi od Metijasai činom mu podređen, ne poznajem nikog toliko disci-plinovanog. Ponekad poţelimda i ja posedujem takvu samodisciplinu. Verovatno osuđuje moje vratolomije i višenego Metijas.



13

Centar Los Anđelesa ostaje za nama, i u tišini se penjemo vijugavim putem. Pejzaţ se menja, od stospratnica karakterističnih za sektor Batala, do gusto zbijenihosmatračnica i civilnih zgrada visokih samo dvadeset do trideset spratova, s crvenimtrepćućim svetlima na krovovima, većinom izbledelih boja, sljuštenih pod naletomovogodišnjih oluja. Zidovi su im ojačani ukrštenim metalnim gredama. Nadam se daće ih u skorije vreme ojačati. Rat postaje sve ozbiljniji i, imajući u vidu da je sav

budţet namenjen infrastrukturi prebačen u fond za ratovanje, nisam sigurna da ćeove zgrade uspeti da preţive još jedan zemljotres.

Nakon nekoliko minuta, Metijas nastavlja nešto mirnijim tonom.„Stvarno si me presekla danas", kaţe. „Plašio sam se da te ne pomešaju s

Danom, pa da te ne upucaju."Znam da nije ţeleo da mi uputi kompliment, ali ne mogu da se ne osmehnem.

Naginjem se da se nalaktim na njegovo sedište.„Ej", kaţem, i povlačim ga za uvo kao kad sam bila mala, „ţao mi je što sam te

nasekirala."Prigušeno se nasmeje, ali već vidim da ga bes popušta.„Aha. Svaki put ista priča, Dţundţi. Jel’ ti to Drejk ne upošljava mozak

dovoljno? Jerako Drejk ne moţe da te zainteresuje dovoljno, onda ne znam šta moţe."

„Znaš... kad bi me samo poveo na jednu od tvojih misija, verovatno bih em višenaučila, em se klonila nevolja."

„Dobra fora. Nigde ti ne ideš dok ne diplomiraš i dok ti ne dodele sopstvenuizvidnicu."

Grizem se za jezik. Metijas me prošle godine jeste jednom poveo - samo jednom -sa sobom na zadatak, kad su studenti treće godine na Drejku imali zadatak da posete

jedan od vojnih odseka. Komadant ga je poslao da ubije odbeglog ratnogzarobljenika iz Kolonija. I tako me je Metijas poveo sa sobom, te smo ga zajedno juriliduboko u našoj teritoriji, daleko od graničnih ograda i preko komada zemlje koji seprostirao od Dakote do Zapadnog Teksasa, i delio Republiku od Kolonija, daleko odprve linije fronta gde je nebo vrvelo od letelica. Pratila sam ga sve do nekog sokaka u

Jelouston sitiju u Montani, a Metijas ga je upucao.Tokom te potere slomila sam tri rebra i zaradila noţ u nozi. Tako da sad Metijas

odbija da me vodi sa sobom.Kad konačno progovori, čini mi se da u njegovom glasu čujem neku

namćorastu znatiţelju.„Pa, reci mi" šapuće. „Koliko brzo si se uspentrala tih četrnaest spratova?" Tomas se strogo nakašljava, a ja ne mogu da se ne nakezim. Najgore je prošlo.

Metijas me ponovo voli.„Za šest minuta", odgovaram šapatom. „I četrdeset četiri sekunde. Šta kaţeš na

to?"„To mora da je neki rekord. Mislim, nije da odobravam to što radiš..." Tomas staje na crveno i upućuje Metijasu besan pogled.„Dajte, Kapetane", kaţe. „Dţun - uh - gđica Iparis ništa neće naučiti ukoliko

nastavite da veličate takvo kršenje pravila."„Opusti se, Tomase." Metijas pruţa ruku i lupne ga po ramenu. „Tu i tamo za

kršenje pravila moţe da se progleda kroz prste, pogotovo ako unapređuješ veštinekoje su Republici od koristi. Da bi pobedila Kolonije. Zar ne?"

Na semaforu se pali zeleno. Tomas vraća pogled na put (deluje mi kao da jeizbrojao do tri pre nego što je ponovo pokrenuo vozilo).



14

„Da", mrmlja. „Ali ipak bi trebalo da prikočite s tim ohrabrivanjem gđice Iparis, pogotovo što nemate roditelje."

Metijas nabira usne i poznat, napet pogled pojavi mu se u očima. Koliko god da je moja intuicija snaţna, koliko god da sam dobra na Drejku i

koliko god poena da osvojim na veţbama odbrane, gađanja i borbe prsa u prsa, tajstrah iz njegovih očiju ne nestaje. Boji se da će mi se jednog dana nešto desiti - poput

saobraćajne nesreće koja nam je odnela roditelje. Taj strah nikada ne nestaje snjegovog lica. I Tomas je toga svestan.

Naše roditelje nisam poznavala dovoljno dugo da bi mi nedostajali onolikokoliko nedostaju Metijasu. Kad plačem za njima, zapravo plačem zato što nemamsećanja na njih. Prisećam se samo nekih maglovitih prizora dugih, odraslih nogu,njihovog kretanja po stanu i ruku koje me podiţu iz hranilice. I to je to. Sva ostalasećanja iz mog detinjstva - traţenje pogledom po publici kad dobijem nagradu, toplasupa kad sam bolesna, grdnja, ušuškavanje u krevet - sve to vezujem za Metijasa.

Prolazimo kroz sektor Batala i sirotinjske blokove. (Kad bi mogli ovi prosjacimalo da se udalje od našeg dţipa...) Konačno stiţemo do svetlucavih zgrada s

kaskadnim terasama u Rubiju, i kod kuće smo. Metijas izlazi prvi. Kad krenem zanjim, Tomas mi se jedva primetno nasmeši.

„Vidimo se kasnije, gđice Iparis", kaţe on, dodirujući kapu. Prestala sam da ga nagovaram da me zove Dţun - nikad se neće promeniti.

Ipak, ponekad nije loše da ti se prikladno obraćaju. Moţda kad budem starija ikad Metijasa nebude hvatala nesvestica od pomisli na mene i izlaske s muškarcima...

„Ćao, Tomase. Hvala na voţnji." Uzvraćam mu osmeh i izlazim iz dţipa. Metijas čeka da se vrata dobro zatvore, pa se okreće ka meni i tiho izgovara:„Večeras ću da okasnim kući." Opet ta napetost u njegovom pogledu. „Nemoj

sama da izlaziš. Vesti s fronta kaţu da će noćas biti restrikcija struje, ne bi li sesačuvala električna energija za aerodrome. Tako da nemoj da mrdaš, vaţi? Ulice ćebiti mračnije nego inače."

Preskače mi srce. Volela bih da Republika ubrza malo ovaj rat i pobedi već jednom, da konačno spojimo bar jedan mesec neprekidnog snabdevanja strujom.

„A kuda ideš? Smem li i ja s tobom?"„Idem da nadgledam laboratoriju u centru Los Anđelesa. Zakazana je isporuka

ampula nekog mutiranog virusa - ne verujem da će trajati celu noć. A i već sam tirekao da ne možeš. Više nema misija." Metijas okleva. „Vratiću se što pre mogu.Imamo o mnogo čemu da popričamo." Stavlja mi ruke na ramena, ne obraćajućipaţnju na moj zbunjen pogled, i na brzinu me ljubi u čelo. „Volim te, Dţundţi",uobičajeno se pozdravlja. Okreće se i vraća se u dţip.

„Neću da te čekam" vičem za njim, ali već je seo i dţip je krenuo. „Ĉuvaj se",promrmljam sebi u bradu.

Ali te reči sada nemaju nikakvog smisla. Metijas je predaleko da bi mogao dame čuje.



15

DAN

Kad mi je bilo sedam godina, otac je dobio nedelju dana odsustva s ratišta.Posao mu je bio da čisti za vojnicima Republike, tako da ga uglavnom nije bilo kodkuće, i mama je bila prinuđena da nas dečake sama odgaja. Tokom tog odsustva,gradska patrola je izvršila rutinsku inspekciju naše kuće, a potom i odvukla tatu umesnu policijsku stanicu na saslušanje. Verovatno im je nešto bilo sumnjivo.

Vratili su ga s dve polomljene ruke, a lice mu je bilo obliveno krvlju i umodricama.

Nekoliko večeri kasnije, umočio sam šaku mrvljenog leda u kantu s naftom,sačekao da ulje u debelom sloju obloţi ledenu loptu i zapalio je. A onda sam jepraćkom lansirao ka prozoru mesne policijske stanice. Sećam se vatrogasnih vozilakoja su se ubrzo pojavila iza ugla, kao i zgarišta koje je ostalo od zapadnog krilapolicijske stanice. Nikad nisu otkrili ko je to učinio, a ja nisam priznao. Na krajukrajeva, dokaza nije bilo. Bio je to moj prvi savršeni zločin.

Majka se nadala da ću se izdići iznad naših skromnih korena. Da ću postatiuspešan, moţda čak i poznat.

Jesam vala poznat, ali mislim da nije ovo imala na umu.Ponovo je noć, punih četrdeset osam sati otkad su vojnici obeleţili vrata moje

majke.Stojim u senci sokaka udaljenog jedan ćošak od Centralne bolnice Los

Anđelesa, i posmatram zaposlene kako uţurbano ulaze i izlaze. Nebo je oblačno, ameseca nigde na vidiku, ne mogu da razaznam ni raspadnuti znak Tauer banke navrhu zgrade. Po sprato-vima blešte električne sijalice - luksuz koji sebi mogu dapriušte samo vladine zgrade i elitni domovi. Po ulici su načičkani vojni dţipovi,čekaju odobrenje da uđu u podzemni parking. Neko im proverava legitimacije. Ja nemrdam, pogledom fiksiram ulaz.

Večeras izgledam neviđeno. Nosim svoje najbolje cipele - tamne koţne čizmekoje su s vremenom omekšale, s grubim pertlama i čeličnim vrhovima. Kupio sam ihza sto pedeset banknota iz našeg šteka. U obe čizme sam sakrio po noţ. Kadzakoračim, osećam hladan metal na koţi. Crne pantalone sam uvukao u čizme, a udţepovima nosim rukavice i crnu maramicu. Oko struka sam vezao tamnu majicu skratkim rukavima. Kosa mi je puštena i pada preko ramena. Ovoga puta sam svojesvetle pramenove obojio u crno, izgledaju kao da sam ih umočio u sirovu naftu. Tes

je popodne, na pomoćnom izlazu neke kuhinje, menjala pet banknota za kantu krvipatuljaste svinje. Razmazao sam je i po rukama i po stomaku i po licu. Na to samdodao i malo blata po obrazima.

Bolnica zauzima prvih dvanaest spratova zgrade, ali mene zanimaju samo onina kojima nema prozora. Tačnije, treći sprat, na kome je laboratorija u kojoj se čuvajuuzorci krvi i lekovi. Spolja gledano, treći sprat je potpuno skriven kamenimduborezom i izblede-lim zastavama Republike. Na spratu koji se krije iza fasadenema ni hodnika ni vrata - samo ogromna prostorija ispunjena doktorima i sestramas belim maskama, epruvetama i pipetama, inkubatorima i pokretnim krevetima.Znam to zato što sam jednom bio tu. Onog dana kad sam pao Ispit, kad je trebalo da

umrem.Prelazim pogledom preko bočne strane kule. Nekad u zgradu mogu daprovalim i spolja, ukoliko postoje balkoni, s kojih mogu da skačem, i prozorskisimsovi, za ko je mogu da se pridrţim. Jednom sam se uspentrao na četvorospratnicu



16

za manje od pet sekundi. Ali ova kula je previše glatka, nemam gde da uglavimstopala. Moraću da se domognem laboratorije iznutra. Stresem se, uprkos vrućini, izaţalim što nisam pitao Tes da pođe sa mnom. Ali mnogo je lakše uhvatiti dvaprovalnika nego jednog. Osim toga, nije njenoj porodici potreban lek. Proveravam dali mi je privezak sigurno ušuškan pod majicu.

Iza vojnih dţipova zaustavlja se usamljeno bolničko vozilo. Nekoliko vojnika

izlazi i pozdravlja sestre, dok ostali istovaruju kutije. Vođa grupe je mlad tamnokosmuškarac, od glave do pete u crnom, s izuzetkom dva reda srebrne dugmadi naoficirskoj jakni. Napinjem se da čujem šta to govori jednoj od medicinskih sestara.

„... s oboda Lejka." Namešta rukavice. Krajičkom oka uočavam pištolj koji nosiza pojasom. „Moji ljudi će večeras biti na svim ulazima."

„U redu, Kapetane", odgovara sestra. Muškarac nakrivi ivicu kape ka njoj.„Zovem se Metijas. Ukoliko budete imali neka pitanja, potraţite me." Ĉekam da se vojnici raštrkaju po bolničkom krugu i da se muškarac po imenu

Metijas usredsredi na razgovor sa svoja dva vojnika. Bolnička vozila dolaze i odlaze,dovoze vojnike, nekima su slomljeni udovi, a neki imaju duboke posekotine naglavama ili rane na nogama. Duboko uzdišem, a onda izlazim iz senke i teturam seka ulazu u bolnicu.

Prvo me primeti sestra, koja stoji na samom ulazu. Gleda krv kojom su minatopljeni lice i ruke.

„Moţeš li da me primiš, rođo?" zavapim. Isfoliram grčenje od bola. „Ima li jošmesta večeras? Mogu da platim."

Gleda me bez trunke saţaljenja i nastavlja da ţvrlja po blokčetu. Izgleda da jojovo „rođo" iz milošte uopšte nije leglo. Oko vrata joj visi legitimacija.

„Šta se desilo?", pita. Kad stignem do nje, presamitim se i naslonim na kolena.„Tuča", stenjući izgovaram. „Mislim da me je neko ubo noţem." Više me i ne gleda. Završava s pisanjem, a onda klima glavom jednom od

straţara. „Pretresite ga." Stojim mirno dok me dva vojnika pretresaju. Kad mi dotaknu ruke ili stomak,

pravim se da jaučem od bola. Ne pronalaze noţeve zadenute u čizme. Ali pronalaze banknote zadenute za pojas, bez kojih mi nema ulaska u bolnicu. Naravno.

Da sam neki nacifrani bogatun iz sektora, ne bi mi naplatili ulaz. Ili bi poslalidoktora tamo gde ţivim, bez nadoknade.

Kad vojnici potvrde sestri da je sve u redu, ona pokaţe na ulaz.„Ĉekaonica je s leve strane. Sedi." Zahvaljujem joj i teturam se ka kliznim vratima. Muškarac po imenu Metijas

me posmatra dok prolazim pored njega. Strpljivo sluša jednog od vojnika, ali usputpaţljivo proučava moje lice, verovatno po navici. I ja se trudim da zapamtimnjegovo.

Unutrašnjost bolnice je avetinjski bela. S leve strane je čekaonica, baš kao što jesestra i rekla, veliki prostor prepun ljudi s najrazličitijim povredama. Većina stenjeod bola - jedna osoba čak nepomično leţi na podu. Ne ţelim ni da pogađam kolikodugo su neki od njih ovde, ili koliko su morali da plate da uopšte uđu. Krišomgledam gde stoje vojnici - dvojica su kraj prozora uz koji sedi sekretarica, dvojica sukraj vrata doktorskog kabineta, nekolicina ih je u blizini liftova, i svi noselegitimacije - a potom obaram pogled. Dovlačim se do najbliţe stolice i sedam. Bar



17

jednom da imam neke koristi od ovog povređe-nog kolena. Drţim ruke pritisnute nabok, da bih bio uverljiviji.

U glavi odbrojavam deset minuta, ne bi li prošlo dovoljno vremena da učekaonicu stignu novi pacijenti, da vojnicima prestanem da budem interesantan. Aonda ustajem, laţno se zanoseći, i padam na najbliţeg vojnika. Ruka mu instinktivnokreće ka pištolju.

„Vraćaj se na mesto", kaţe. Saplićem se i padam na njega.„Moram u toalet", šapućem promuklim glasom. Drhtavim rukama se hvatam

za njegov crni plašt. Gleda me s gađenjem, dok neki oko njega cokću. Vidim daprimiče prst okidaču, ali jedan od vojnika odmahuje glavom. Nema pucnjave ubolnici. Vojnik me odguruje i pokazuje pištoljem ka dnu hodnika.

„Eno ti ga tamo", odsečno izgovara. „I obriši tu štroku s lica. Budeš li me još jednomdotakao, napuniću te mecima."

Puštam ga i gotovo padam na kolena. A onda se okrećem i klimam ka toaletu.Koţne čizme škripe po parketu. Dok ulazim u kupatilo i zaključavam vrata, osećamnjihove poglede na sebi.

Nema veze. Za nekoliko minuta će zaboraviti na mene. A još nekoliko minutakasnije, onaj na koga sam pao ukapiraće da mu nema legitimacije.

Kad se nađem u kupatilu, prestajem da foliram da mi nije dobro. Ispljuskamlice vodom i trljam ga dok skoro sva svinjska krv i blato ne nestanu. Otkopčavamčizme i izvrćem postavu da dođem do noţeva, koje potom kačim za pojas. Ponovo seobuvam. Onda skidam crnu majicu s okovratnikom koju sam bio vezao oko struka ioblačim je, zakopčavajući je do vrata i navlačeći tregere preko ramena. Kosuvezujem u čvrst rep, koji potom zadenem u majicu tako da mi je prilepljen uz leđa.

Na kraju navlačim rukavice i vezujem crnu maramicu preko usta i nosa. Akome neko sad provali, biću prinuđen da beţim. Bolje da prekrijem lice.

Kad završim, vrhom noţa odšrafljujem masku za ventilaciju. Potom vadimukradenu legitimaciju, kačim je za ogrlicu s priveskom i ulazim u ventilacioni tunel.

Vazduh u njemu je neobičnog mirisa, pa sam zahvalan za ovu maramicu nalicu. Puzim što brţe mogu. Tunel nije širi od pola metra. Kad god se poguramnapred, moram da zatvorim oči i podsetim se da nastavim da dišem, da se metalnizidovi oko mene neće zatvoriti. Ne moram dugo da puzim - nijedan od ovih tunelane vodi na treći sprat. Moram samo da stignem dovoljno daleko da iskočim na jednood bolničkih stepeništa, što dalje od vojnika na prvom spratu. Krećem se napred. Umislima mi je Idenov lik, lek koji će zatrebati njemu, Dţonu i mojoj majci, i neobičnocrveno X precrtano uspravnom linijom.

Nakon nekoliko minuta, stiţem do kraja tunela. Pogledam kroz otvor i,zahvaljujući slabom svetlu, delimično vidim zavojite stepenice. Pod je besprekornobeo, gotovo lep i - što je najvaţnije - prazan. Brojim u sebi do tri, a onda ispruţimruke najviše što mogu i iz sve snage gurnem ventilacionu masku. Pada ko od šale.Dobro osmotrim hodnik stepeništa, veliku cilindričnu odaju gipsanih zidova i smalecnim prozorima. I ogromne spiralne stepenice.

Sad već prestajem da pazim i ubrzavam. Iz sve snage. Iskobeljam se iz tunela iletim uz stepenice. Napola već gore, zgrabim gelender i zabacim se ka sledećoj krivini.

Bezbednosne kamere me verovatno prate. Svakog trena će se oglasiti alarm.Drugi sprat, treći sprat. Ponestaje mi vremena. Dok prilazim vratima koja vode na



18

treći sprat, kidam legitimaciju s ogrlice i prevlačim je preko čitača. Bezbednosnekamere nisu pokrenule alarm dovoljno brzo da zaključaju stepenište. Ručka škljocne- i eto me unutra. Svom silinom otvaram vrata.

Nalazim se u prostoriji prepunoj pokretnih kreveta i hemikalija koje ključajupod metalnim poklopcima. Doktori i vojnici me zaprepašćeno gledaju.

Grabim prvu osobu koja mi dođe pod ruku - mladog doktora koji stoji kraj

vrata. Pre nego što vojnici uspeju da upere pištolje ka nama, vadim jedan od noţevai stavljam ga doktoru pod grlo. Ostali doktori i medicinske sestre su sleđeni odstraha. Nekoliko njih čak i vrisne.

„Pucajte, i pogodićete njega", obraćam se vojnicima, glasom prigušenimmaramicom. Svi pištolji su upereni u mene. Doktor ne prestaje da drhti.

Pribijam mu noţ još jače uz grlo, pazeći da ga ne posečem.„Neću te povrediti", šapućem mu u uvo. „Reci mi gde da nađem lek za kugu." On prigušeno zastenje, i osećam kako se preznojava. Pokazuje ka friţiderima.

Vojnici i dalje oklevaju - ali jedan mi se ipak obraća. „Oslobodi doktora!", dovikuje. „Ruke uvis!" Dođe mi da prasnem u smeh. Mora da je regrut. Prelazim preko sobe vukući

doktora, istajem kraj friţidera.

„Pokaţi mi." Doktor podiţe drhtavu ruku i otvara friţider. Zapahne nas ledenivazduh. Pitam se moţe li doktor da oseti koliko brzo mi kuca srce.

„Evo", šapuće. Skrenem nakratko pogled s vojnika i vidim da doktor pokazujena gornju policu. Polovina ampula na polici obeleţena je prekriţenim X:T. Filoviri-dae Virus Mutations. Druga polovina ampula obeleţena je s 11.30 Cures. Ali sve suprazne. Nestalo im je leka. Opsujem sebi u bradu. Prelazim pogledom preko ostalihpolica - po njima su poredane ampule za ublaţavanje simptoma kuge i raznoraznilekovi protiv bolova. I’onovo opsujem. Sad je kasno da se okrenem i odem.

„Puštam te", šapućem doktoru. „Sagni se." Puštam ga i guram dovol jno jako dapadne na kolena.

Vojnici započinju paljbu. Ali ja sam spreman - krijem se iza otvorenih vratafriţidera dok se meci odbijaju o njih. Grabim nekoliko bočica leka za ublaţavanjesimptoma kuge i guram ih pod majicu. Trgnem se. Okrznuo me je zalutali metak iruka me sevne od bola. Na samom sam izlazu.

Aktivira se alarm i izlećem kroz vrata koja vode na stepenište. Začujem horskoškljocanje i shvatam da su se sva vrata koja vode od stepeništa zaključala iznutra. Uklopci sam. Vojnici mogu da prođu kroz bilo koja od tih vrata, a ja nemam kuda da

izađem. Iz laboratorije se čuju povici i koraci. Neko viče:„Pogođen je!" Paţnju mi privlače malecni prozori na gipsanim zidovima hodnika. Previše su

visoki da bih mogao da ih dohvatim sa stepenica. Stiskam zube i vadim i drugi noţ,tako da sada u svakoj ruci drţim po jedan. Pomolim se da je gips dovoljno mekan,skačem sa stepenica i bacam se na zid.

Jedan noţ zabijam ravno u gips. Iz ranjene ruke mi lipti krv i zaurlam odnapora. Visim između stepeništa i prozora. Iz sve snage se zanjišem napred.

Gips popušta. Iza sebe začujem otvaranje laboratorijskih vrata iz kojih izleću vojnici. Meci lete

oko mene. Zaljuljam se ka prozoru i puštam noţ zariven u zid. Prozor puca, i odjednom sam ponovo napolju, u noći, padam, padam, padam

kao zvezda ka prvom spratu. Razderem svoju majicu s dugim rukavima i ona lepeće



19

iza mene dok mi misli sevaju kroz glavu. Savij kolena. Stopala napred. Opustimišiće. Dočekaj se na prste. Kolut napred. Tlo je sve bliţe. Spreman sam.

Udar o zemlju izbije mi vazduh. Pravim četiri koluta i udaram o zid s drugestrane ulice. Neko vreme leţim obnevideo, potpuno bespomoćan. Iznad sebezačujem besne glasove koji dolaze s prozora na trećem spratu - vojnici su shvatili damoraju da se vrate u laboratori ju i deaktiviraju alarm. Ĉula mi se postepenoizoštravaju - postajem svestan bola u boku i ruci. Oslonim se na zdravu ruku daustanem, ali se trgnem. Grudi mi pulsiraju od bola. Mislim da sam slomio rebro. Kadpokušam da ustanem, shvatam da sam i uganuo jedan zglob. Ne mogu da ocenim dali me to adrenalin sprečava da osetim i ostale posledice pada.

Iza ugla začujem povike. Teram sebe da uključim mozak. Blizu sam zadnjegdela zgrade, a nekoliko uličica iza mene grana se ka tmini. Odšepam ka timsenkama.

Kad pogledam preko ramena, vidim malu grupu vojnika koji jure ka mestu nakoje sam pao, pokazujući na slomljeno staklo i krv. Jedan od njih je i onaj mladikapetan koga sam video ranije, muškarac po imenu Metijas. Izdaje im naredbu da seraštrkaju. Ubrzavam korak, trudeći se da zanemarim bol. Pogurim se, ne bi li ovacrna odeća i kosa potpuno utonule u tamu. Oči su mi uprte u zemlju. Moram dapronađem otvor za kanalizaciju.

Obod vidnog polja mi se magli. Pipam uvo šakom traţeći krv. Još je nema, što je dobar znak. Nekoliko trenutaka kasnije ugledam poklopac kanalizacije. Smukom uzdišem, podiţem maramicu povezanu preko usta i saginjem se da podignem poklopac.

„Ne mrdaj. Ni makac." Okrenem se i ugledam Metijasa, mladog kapetana koga sam prvi put video na

ulazu bolnice. Pištolj mu je uperen u moje grudi, ali, na moje iznenađenje, ne puca.Ĉvrsto steţem ovaj jedan noţ koji mi je ostao. Vidim neku promenu u njegovompogledu, i shvatam da me je prepoznao kao dečaka koji se teturao po bolnici.Smešim se - mogli bi da me prime sad kad sam stvarno ranjen.

Metijas me podozrivo gleda.„Ruke uvis. Uhapšen si zbog krađe, vandalizma i upada na tuđi posed." „Ne predajem se ţiv." „Ako ti više odgovara, mogu da te privedem i mrtvog." Onoga što je usledilo sećam se kao kroz maglu. Vidim Metijasa kako se sprema

da opali. Iz sve snage hitnem noţ ka njemu. Pre nego što uspe da opali, moj noţ gasnaţno pogodi u rame i on se stropošta na zemlju uz tup udar. Ne čekam da vidimda li će ustati. Saginjem se i otvaram poklopac, a onda se niz lestve spuštam u tamu.I vraćam poklopac na mesto.

Povrede su počele da me sustiţu. Teturam se po kanalizacionom sistemu,vidno polje mi se svako malo zamuti, jednom rukom čvrsto stiskam bok. Trudim seda ne dotičem zidove. Svaki udah me boli. Mora da sam slomio rebro. Dovoljno sampriseban da mogu da razmišljam o tome kuda idem i usredsredim se na pravac kasektoru Lejk. Tes će biti tamo. Pronaći će me i pomoći mi da odem na sigurno. Ĉinimi se da iznad sebe čujem bat koraka i povike vojnika. Nema sumnje da je nekodosad već pronašao Metijasa, a moţda su se i spustili niz kanalizaciju. Moţda su miveć za petama s čoporom pasa-tragača. Prisećam se gde treba da skrenem i koračampo prljavoj vodi odvoda. Iza sebe čujem talasanje i odjeke glasova. Skrenem jošnekoliko puta. Glasovi su nešto bliţi, ali ubrzo potom se udaljavaju. Ne skrećem sputa koji sam zacrtao u glavi.



20

E to bi stvarno bila fora - zar ne? - da uspem da pobegnem iz bolnice, a daumrem ovde, izgubljen u lavirintu kanalizacionih cevi.

Odbrojavam minute da bih ostao pri sebi. Pet minuta, deset minuta, tridesetminuta, jedan sat. Koraci koje sam malopre čuo sada zvuče udaljeno, kao da su sezaputili negde drugde. Ponekad začujem neke čudne zvuke, nalik klokotanju uepruveti, ispuštanju pare iz cevi, naletu vazduha. Kad uočim sledeće lestve kojevode ka površini, rizikujem i penjem se. Sad već postoje velike šanse da seonesvestim. Zadnjim atomima snage uspinjem se na površinu. Obreo sam se umračnoj uličici. Kad dođem do daha, trepćem da razbistrim vid i osmotrim okolinu.

Nekoliko blokova ispred mene je Junion stanica. Nisam daleko. Tes će biti tamoi čekati me.

Još tri bloka. Još dva bloka. Ostao mi je još jedan blok. Ne mogu dalje. Pronalazim mračno mesto u uličici i

stropoštam se. Posled-nje što vidim je silueta devojke u daljini. Moţda ide ka meni.Sklupčam se i polako gubim svest.

Pre nego što sasvim utonem u tamu, shvatim da mi nema mog priveska okovrata.



21

D UN

Još se sećam dana kad je moj brat propustio svoju promociju nove klase VojskeRepublike.

Nedelja popodne. Vrućina i zapara. Nebo prekriveno smeđim oblacima. Meni je bilo sedam, a Metijasu devetnaest godina. Na hladnom mermernom podu našegstana spavalo je moje malo belo štene ovčara, Oli. Ja sam leţala u krevetu, stemperaturom, dok je Metijas sedeo pored mene, sav zabrinut. Napolju se, prekozvučnika, jasno čulo deklamovanje nacionalne zakletve Republike. Kad su došli dodela u kome se pominje predsednik, Metijas je ustao i salutirao u pravcu prestonice.Naš čuveni Elektor Primo upravo je bio prihvatio još jedan četvorogodišnjipredsednički mandat. Jedanaesti po redu.

„Ne moraš da sediš ovde sa mnom, znaš", izgovorila sam nakon što se završilahimna. „Idi na tu ceremoniju primanja. Ja sam bolesna kako god okreneš."

Metijas mi je, ne obraćajući paţnju na to što pričam, stavio hladnu oblogu načelo.

„Ja sam primljen kako god okreneš", rekao je. Stavio mi je parče crvenepomorandţe u usta. Sećam se kako ju je oljuštio; zasekao je jednu preciznu dugu liniju oko nje, i skinuo koru u jednom komadu.

„Ali tamo je Komandirka Dţejmson." Trepula sam otečenim kapcma. „Učinilati je uslugu što te nije poslala na ratište... Neće joj biti drago što si izostao. Zar ti toneće upisati u dosije? Ne ţeliš valjda da te izbace kao nekog od onih uličnihprobisveta."

Matijas me je strogo lupnuo po nosu. „Nemoj tako da nazivaš ljude, Dţundţi.Nepristojno je. I ne moţe da me izbaci iz svoje patrole zato što sam propustioceremoniju. Uostalom", namignuo je, „uvek mogu da im hakujem bazu podataka iprepravim svoj dosije."

Ozarila sam se. I ja ţelim da me jednog dana prime u vojsku, da ogrnem tajtamni plašt Republike. Moţda budem iste sreće kao Metijas, pa me dodele nekomtakvom slavnom komandiru. Otvorila sam usta da mi ubaci još jedno parčepomorandţe. „Trebalo bi češće da propuštaš odlaske u Batalu. Moţda bi imao viševremena da nađeš devojku."

Metijas se nasmejao. „Ne trebaju meni devojke. Imam sestricu o kojoj sestaram."

„Ma daj Jednog dana ćeš morati da nađeš devojku." „Videćemo. Ja sam ti prilično izbirljiv." Ućutala sam na trenutak i pogledala ga pravo u oči. „Metijase, jel’ me mama

pazila kad sam bila bolesna? Jel' me pazila ovako kao ti?"Metijas mi je sklonio znojave pramenove kose s lica. „Ne budi blesava,

Dţundţi. Naravno da je pazila na tebe. I to mnogo bolje nego ja."„Ne. 77 najbolje paziš na mene", promumlala sam. Očni kapci su mi bili sve

teţi. Moj brat se osmehnuo. „Lepo od tebe što tako misliš." „Nećeš valjda i ti da me napustiš? Hoćeš li ostati kraj mene duţe nego mama i

tata?"Metijas me je poljubio u čelo. „Uvek i zauvek, mala, sve dok ti se ne smučim.“

★ ★ ★



23

ovoga puta obaveštavaju o još jednoj bombi u Sakramentu koja je ubila šest vojnika.Nekoliko kadeta, jedanaestogodišnjaci sa ţutim prugama na rukavima, stoji nastepeništu ispred akademije, ispod starog i trošnog natpisa Koncertna sala Volt Dizni, koji je načisto izbledeo. Raskrsnicom prolazi još nekoliko praznih dţipova, vidimbezizrazna lica vojnika u njima. Neki od njih nose crne zaštitne naočare, pa im oči ine vidim.

Nebo deluje tamnije nego inače - nagoveštava oluju. Stavljam kapuljaču naglavu u slučaju da zaboravim kad konačno izađemo iz kola.

Kad ponovo pogledam ka prozoru, vidim deo grada koji pripada Batali. U tomvojnom sektoru sva su svetla popaljena. Nekoliko blokova dalje, izdiţe se kula kojapripada zgradi bolnice.

Tomas primeti da se izvijam da bolje vidim.„Još malo pa stiţemo", kaţe. Kad se pribliţimo, vidim izukrštanu ţutu traku koja okruţuje podnoţje kule,

grupe vojnika iz gradskih patrola (s crvenim prugama na rukavima, nalikMetijasovim), kao i nekoliko fotografa i saobraćajnih policajaca, crne kombije ibolnička vozila. Oli zacvili.

„Pretpostavljam da nisu uhvatili počinioca", obraćam se Tomasu. „Otkud znaš?" Pokazujem glavom ka zgradi.„Svaka čast", nastavljam. „Ko god da je ubica, preţiveo je pad s dva i po sprata,

i na to još imao snage za beg." Tomas je podigao pogled ka kuli, u pokušaju da sagleda situaciju mojim očima

- polomljeni prozor hodnika na trećem spratu, razvaljeni deo ispod njega, vojnikekoji pretraţuju uličice, manjak bolničkih vozila.

„Nismo ga uhvatili", konačno priznaje. S tom flekom od ulja na čelu izgleda jošizbezumljenije. „Ali to ne znači da u nekom trenutku nećemo pronaći njegovo telo."

„Ako ga dosad niste našli, nećete ga ni naći." Tomas otvara usta da nešto kaţe, ali ipak se predomisli i ponovo usredsredi na

put. Kad se dţip konačno zaustavi, Komandirka Dţejmson napušta grupu straţara skojom je stajala i kreće ka mojim vratima.

„Ţao mi je", naprasno izgovara Tomas. Osećam trunku griţe savesti zbog svoghladnog ophođenja pa mu ipak klimnem glavom. Njegov otac je bio domar u našojzgradi pre nego što je umro, a njegova pokojna majka kuvarica u mojoj osnovnojškoli. Metijas je bio taj koji ga je, uprkos skromnom poreklu, preporučio (imao jeveliki broj bodova na Ispitu) prestiţnoj gradskoj patroli. Što znači da verovatno i onoseća istu ovu obamrlost.

Komandirka Dţejmson priđe suvozačkim vratima i dvaput kucne na prozor dami privuče paţnju. Njene tanke usne namazane su vrišteće crvenom, a u noćnoj tamin jena crvena kosa deluje tamnosmeđe - gotovo crno.

„Ubrzaj, Iparisova. Nema se vremena za gubljenje." Skreće pogled ka Oliju nazadnjem sedištu. „Mala, ovo nije policijski pas." Nepokolebljiva je, čak i u ovakvomtrenutku.

Izlazim iz dţipa i brzo salutiram. Oli skakuće kraj mene.„Zvali ste, Komandirko", kaţem. Komandirka Dţejmson se ne trudi da mi uzvrati pozdrav. Okreće se i odlazi, i

ja sam primorana da trčkaram kraj nje, na jedvite jade drţeći korak.„Tvoj brat Metijas je mrtav", izgovara. Ne menja ton. „Koliko mi je poznato, ti

si na samom kraju obuke za agenta, jel’ tako? Odslušala si predavanja o hvatanju



25

prekida."Komandirka Dţejmson klima glavom.„Drugi noţ je zaboden u zid na stepeništu." Gledam ka mračnoj uličici ka kojoj su okrenute noge moga brata i nekoliko

metara dalje uočavam kanalizacioni otvor.„Onuda je pobegao", kaţem. Procenjujem smer u kome je zašrafljen poklopac

kanalizacionog otvora. „Koristi i levu ruku. Zanimljivo. Ambidekster je." „Nastavi, molim te." „Kanalizacioni sistem je s ove lokacije mogao da ga odvede ili dublje u grad ili

na zapad, ka okeanu. Verovatno je odabrao grad - previše je slab za drugu opciju. Alisada je nemoguće pratiti ga. Ako ima imalo mozga, skretao je dole koliko god jemogao, i to kroz otpadnu vodu. Nije dodirivao zidove. Nije nam ostavio nikakvetragove."

„Ostaviću te ovde na trenutak, da moţeš da se pribereš. Naći ćemo se za dvaminuta na stepeništu trećeg sprata, da fotografi naprave snimke." Još jednom bacapogled na Metijasa pre nego što se okrene - lice joj na trenutak smekša. „Kakva šteta,

bio je tako dobar vojnik." Potom odmahuje glavom i okreće se. Gledam je kako odlazi. Ostali vojnici su se dobrano odmakli od mene,

verovatno da bi izbegli neprijatan razgovor. Ponovo spuštam pogled na lice mogabrata. Iznenađuje me to što deluje spokojno. Koţa mu je tamna, nije bleda kao štosam očekivala. Očekujem da će svaki čas da trepne, da se osmehne. Na rukamaosetim ljuspice zgrušane krvi. Ne mogu da ih obrišem, zalepile su mi se za koţu.Moţda je to ono što mi izaziva bes. Ruke počinju toliko da mi se tresu da ih pribijamuz Metijasovu odeću da ih umirim. Moram da analiziram mesto zločina... ali nemogu da se usredsredim.

„Trebalo je da me povedeš sa sobom", šapućem mu. A onda naslanjam glavuna njegovu i počinjem da plačem. U sebi se tiho zaklinjem ubici svoga brata.

Uloviću te. Pretraţiću svaki ćošak Los Anđelesa da te nađem. Svaku ulicuRepublike ako budem morala. Prevariću te, obmanuću te, lagaću, varaću i krašću date pronađem, izmamiću te iz skrovišta i goniću te dok više ne budeš imao gde da pobegneš. Ovo ti obećavam: tvoj ţivot je moj.

Vojnici prerano dolaze da odnesu Metijasovo telo u mrtvačnicu.

03.17 SATI

MOJ STAN.

ISTE NOĆI

POĈELA JE KIŠA

Leţim na kauču, ruke prebačene preko Olija. Mesto na kome obično sediMetijas sada je prazno. Sto je pretrpan starim albumima s fotografijama iMetijasovim dnevnicima. Oduvek je voleo taj staromodni fazon naših roditelja iuporno je rukom ispisivao dnevnike, isto kao što su oni čuvali papirne fotografije.

„Ne moţeš im ući u trag niti ih tagovati na internetu", umeo je da kaţe.Ironično za jednog hakera.

Jel’ me ono beše danas po podne pokupio iz Drejka? Pre nego što je otišao,ţeleo je da porazgovaramo o nečem vaţnom. Nikada neću saznati šta je hteo da mikaţe. Svuda po meni su papiri i izveštaji. U jednoj ruci čvrsto steţem ogrlicu s



26

priveskom, dokaz s mesta zločina koji već neko vreme proučavam. Paţljivo posmatram njegovu glatku površinu bez ikakve gravure. A onda spustim ruku i uzdahnem. Boli me glava.

Saznala sam zašto me je Komandirka Dţejmson povukla iz Drejka. Već duţevremena me merka. Sada je još neočekivano izgubila jednog člana patrole, pa bi daubaci novog agenta. Idealno vreme da me regrutuje pre ostalih. Od sutra će Tomasprivremeno zauzeti Metijasovo mesto - a ja ulazim u jedinicu za izvidnice kao agent-detektiv na obuci.

Moja prva misija: ući u trag Danu. „Dosad smo isprobali nekoliko različitih taktika u potrazi za Danom, ali

nijedna nije urodila plodom" rekla mi je Dţejmsonova pre nego što me je poslalakući. „Tako da... uradićemo sledeće. Ja ću nastaviti sa svojim projektima uizvidnicama. A tvoje veštine ćemo da proverimo u praksi. Pokaţi mi kako bi tipokušala da ga pronađeš. Moţda uspeš da smisliš nešto valjano. Moţda i ne. Alipotrebno nam je da sve sagledamo iz nove i sveţe perspektive, te ću, ukoliko mezadiviš, da te unapredim u redovnog agenta izvidnice. Učiniću te slavnom - bićešnajmlađi agent u Republici."

Zatvaram oči i pokušavam da razmišljam. Dan mi je ubio brata. Znam to jer smo pronašli ukradenu legitimaciju na

stepeništu na trećem spratu, koja nas je odvela do vojnika kome je pripadala, a koji jemucajući opisao dečaka. Njegov opis se nije podudarao ni sa jednim u Danovomdosijeu - ali mi ionako slabo šta znamo o tome kako on izgleda, sem da je mlad, nalikklincu koji je te večeri primljen u bolnicu. Otisci na legitimaciji su isti oni koje smoprošlog meseca pronašli na mestu zločina povezanom s Danom, otisci koji se nepodudaraju ni sa jednim civilom zavedenim u Republici.

Dan je bio tamo, u bolnici. I bio je dovoljno nesmotren da zaboravi legitimaciju.

Pa se zapitam. Danov plan da provali u laboratoriju i otme lek bio je lošeosmišljen, brzopleti potez očajnika. Mora da je ukrao lekove za ublaţavanjesimptoma kuge i one protiv bolova, jer nije mogao da pronađe ništa jače. Imajući uvidu način na koji je utekao, on sam nije zaraţen. Ali neko koga poznaje verovatno

jeste, neko ko mu dovoljno znači da bi rizikovao ţivot. Neko ko ţivi u Bluridţu iliLejku ili Vinteru ili Alti, sektorima koji su nedavno pogođeni kugom. Ako je toistina, Dan neće napuštati grad u skorije vreme. Nešto ga drţi vezanog ovde, i taveza je emotivne prirode.

Dan moţda ima i sponzora, koji ga je unajmio da ovo odradi. Ali bolnica jeopasno mesto, pa bi sponzor morao mnogo da ga plati. A da je dobio toliko novca,

sigurno bi sve ovo bolje isplanirao i proverio kad je sledeća isporuka leka za kugu.Osim toga, nikada ništa nije ukazivalo na to da je Dan plaćenik. Vojnu imovinuRepublike napadao je sam, usporavajući pošiljke namenjene području zahvaćenomratom i uništavajući letelice i borbene avione koji su se tamo uputili. Ima neku fiks -ideju da nas spreči da pobedimo Kolonije. Neko vreme smo mislili da radi zaKolonije - ali njegove akcije nisu profesionalno odrađene, iza njih ne stoje visokatehnologija ili finansiranje koje je lako prepoznati. To baš i ne očekuješ odneprijatelja. Koliko ja znam, nikad dosad nije prihvatio plaćen posao, te je malaverovatnoća da je to učinio ovoga puta. Ko bi unajmio neproverenog plaćenika? Još

jedan mogući sponzor su Patriote - no da je ovo bila zajednička akcija, neki Patriotabi dosad već iscrtao njihovu prepoznatljivu zastavu (trinaest crvenih i belih pruga, spedeset plavih tačkica na plavom pravougaoniku) na nekom zidu u blizini mestazločina. Ne bi oni propustili šansu da se pohvale pobedom.



27

Ipak, nešto u toj priči nije štimalo: Dan nikada ranije nikoga nije ubio. Zato i nemislim da ovo ima veze s Patriotama. U jednom od njegovih prethodnih zločina ušunjao se u karantin tako što je vezao policajca iz ulične patrole. Policajac niogrebotinu nije imao (osim modrog oka). Jednom je provalio u sef banke, ostavivšina zadnjem ulazu četiri netaknuta čuvara - doduše bili su malo omamljeni. Jednom

je čak usred noći zapalio celu flotu borbenih aviona na praznoj pisti, a najmanje dva

puta su letelice prinudno sletele jer im je on onesposobio motore. Jednom je načistouništio deo vojne baze. Krao je novac, hranu i robu. Ali ne postavlja bombe kraj puta.Ne puca u vojnike. Ne organizuje atentate. Ne ubija.

Zašto je onda ubio Metijasa? Mogao je da pobegne a da ga ne ubije. Da mu seovaj nije ranije zamerio? Da mu nije moj brat nekada učinio nešto naţao? Ovo nijemogla biti slučajnost - noţ mu je prošao pravo kroz srce.

Pravo kroz njegovo pametno, glupavo, tvrdoglavo, zaštitnički nastrojeno srce.Otvaram oči, podiţem glavu i ponovo proučavam privezak na ogrlici. Danov je

- toliko makar znamo zahvaljujući otiscima. Okrugla pločica bez gravure, koju smopronašli na bolničkom stepeništu zajedno s ukradenom legitimacijom. Ne pripada nijednoj meni poznatoj religiji. Nema nikakvu materijalnu vrednost - napravljen jeod jeftinog nikla i bakra, a ogrlica od plastike. Što znači da je verovatno nije ukrao,već za njega ima neku posebnu vrednost, čim je ovako nosa rizikujući da je izgubi ilida mu ispadne. Moţda mu je to amajlija. Moţda mu je privezak poklonio neko zakoga je vezan. Moţda ista ona osoba za koju je pokušao da ukrade lek za kugu. Nekatajna se krije u tome; samo što ja još ne znam kakva.

Nekada sam bila oduševljena Danovim akcijama. Ali sad mi je postao ljutineprijatelj - postao je moja meta. Moja prva misija.

Dva dana sam dolazila k sebi. Trećeg sam pozvala Komandirku Dţejmson.Imala sam plan.



28

DAN

Sanjam da sam ponovo kod kuće. Iden sedi na podu i crta neke blesave oblikepo tabli. Ima četiri ili pet godina, a obrazi su mu i dalje onako dečje bucmasti. Svakihnekoliko minuta ustaje da mi pokaţe šta je nacrtao. Dţon i ja smo se šćućurili nadvosedu, uzalud pokušavamo da popravimo stari porodični radio. Sećam se kad ga

je tata doneo kući. Reći će nam koje su četvrti zahvaćene kugom, rekao je. A sada namnjegovi izlizani šrafovi i dugmad beţivotno leţe u krilu. I od Idena traţim pomoć, alion se samo kikoće i kaţe da radimo to sami.

Mama stoji sama u našoj maloj kuhinji, pokušavajući da spremi večeru. Dobropoznata scena. Obe ruke su joj u debelim zavojima - mora da se posekla napolomljene flaše ili prazne konzerve dok je čistila đubre oko Junion stanice. Trgne sekad tupom ivicom noţa razdvoji zaleđena zrna kukuruza. Povređene ruke jojzadrhte.

Stani, mama. Pomoći ću ti. Pokušavam da ustanem, ali stopala kao da su mizalepljena za tlo.

Nakon nekog vremena, diţem pogled da vidim šta Iden sad crta. Isprva nemogu da razaznam oblike - deluju zbrkano, šare razbacane pod njegovom vrednomrukom.

Kad pogledam malo bolje, shvatam da crta vojnike kako upadaju u našu kuću.Crta ih krvavocrvenom bojicom.

Naglo se budim. Kroz obliţnji prozor probijaju se prigušeni snopovi svetla, sivii ugasli. Ĉujem slabašno dobovanje kiše. Ĉini se da sam u napuštenoj sobi nekogdeteta. Ćoškovi plavo-ţutih tapeta su odlepljeni. U sobi gore dve sveće. Osećamkako mi stopala vise s kreveta. Pod glavom mi je jastuk. Kad se okrenem, zaječim izatvaram oči.

Tesin glas treperi nada mnom.„Ĉuješ li me?" pita. „Nemoj tako glasno, rođo", izgovaram šapatom, suvih usana. Glava mi pulsira

od zaslepljujuće, oštre glavobolje. Tes prepoznaje bol na mom licu i ćuti dok ja leţimţmureći i čekam da prođe. Bol ne prestaje, kao da mi se nešto neprestano zabada upotiljak.

Nakon čitave večnosti, glavobolja konačno počinje da se povlači. Otvaram oči. „Gde se nalazim? Jesi li ti dobro?" Konačno je jasno vidim. Kosu je uplela u kratku kiku, usne su joj ruţičaste i

razvučene u osmeh.„Jesam li ja dobro?" pita. „Više od dva dana si u nesvesti. Kako se ti osećaš?" Bol nadolazi u talasima, ovoga puta izgleda od neke spoljašnje rane.„Sjajno." Tesin osmeh iščezava.„Ovoga puta si bio na ivici - nikad gore. Da nisam uspela da pronađem nekoga

da nas primi, mislim da ne bi preţiveo." Najednom mi se sve vraća. Sećam se ulaza u bolnicu, ukradene legitimacije i

stepenica i laboratorije, pada s visine, noţa kojim sam gađao kapetana,

kanalizacionog sistema. Leka.Lek. Pokušavam da se uspravim u sedeći poloţaj, ali pokret je toliko nagao daugrizem usnu od bola. Ruka mi sama kreće ka vratu - nema mi ogrlice s priveskom.

Nešto me probode u grudima. Izgubio sam je. Taj privezak mi je poklonio otac, a



29

ja sam bio dovoljno nepaţljiv da ga izgubim. Tes pokušava da me smiri.„Samo polako."„Jesu li moji dobro? Jesu li neke od ampula preţivele pad?"„Neke jesu." Tes mi pomaţe da ponovo legnem, i naslanja se laktovima na moj

krevet. „Pretpostavljam da su i lekovi za ublaţavanje simptoma bolji nego ništa. Većsam ih ostavila tvojoj majci, zajedno s poklon-paketom. Ušla sam na zadnja vrata idala ih Dţonu. Rekao je da ti se zahvalim."

„Nisi mu valjda ispričala šta se desilo?" Tes koluta čima.„Misliš da sam mogla to da sakrijem od njega? Svi su već čuli za provalu u

bolnici, i Dţon zna da si povređen. Prilično je ljut." „Jel’ ti rekao ko je bolestan? Iden? Ili mama?" Tes se grize za usnu.„Iden. Dţon kaţe da su ostali zasad dobro. Ali Iden normalno priča i svestan je.

Pokušao je da ustane iz kreveta i pomogne tvojoj mami da zaustavi neko curenje izsudopere, ne bi li joj dokazao da je jak, ali ona ga je, naravno, poslala nazad u krevet.Iscepala je dve svoje majice da od njih pravi hladne obloge za Idenovu groznicu,tako da je Dţon rekao da će rado prihvatiti odeću za mamu, ukoliko uspeš dapronađeš nešto za nju."

Duboko uzdahnem. Iden. Naravno da je on taj koji se razboleo - igra seinţinjera čak i bolestan. Makar sam uspeo da se dokopam nekakvog leka. Sve će biti uredu. Iden će neko vreme da bude dobro, a ja ne marim za Dţonove prekore. A što setiče izgubljenog priveska, pa... na trenutak mi je drago što majka ne zna ništa o tome,to bi joj slomilo srce.

„Nisam mogao da pronađem lek, a nisam imao vremena da ga traţim."

„Nema veze", odgovara Tes. Priprema sveţ zavoj za moju ruku. Na stolici nakojoj sedi vidim svoj stari, iznošeni kačket. „Tvoja porodica ima još vremena. Biće jošprilika."

„U čijoj smo kući?" Ĉim to izgovorim, začujem zatvaranje vrata i bat koraka u sobi do naše.

Zabrinuto pogledam u Tes. Ona samo nemo klimne glavom i kaţe mi da se opustim. U sobu ulazi čovek i otresa prljave kapljice kiše s kišobrana. U rukama nosi

smeđu papirnu kesu.„Budan si", izgovara. „To je dobro." Proučavam mu lice. Prilično je bled i

pomalo bucmast, čupavih obrva i ljubaznih očiju. „Devojko", obraća se Tes, „misliš lida on moţe da ode do sutra uveče?"

„Nema problema." Tes uzima bocu s providnom tečnošću - alkohol, verovatno- i natapa ivicu zavoja. Kad dotakne mesto gde me je okrznuo metak, trgnem se.Osećam se kao da mi je koţu dotakla uţarena šibica. „Hvala vam još jednom što stenam dopustili da ostanemo ovde, gospodine."

Ĉovek progunđa nešto, nesigurnog izraza lica, i smeteno klimne glavom.Preleće pogledom po sobi, kao da traţi nešto što je izgubio.

„Bojim se da ne mogu duţe da vas ugostim. Patrola za kuţne uskoro će u novuizvidnicu." Okleva. A onda vadi dve konzerve iz papirne kese i spušta ih na stočić.„Evo vam čili. Nije nešto, ali će vas zasititi. Doneću i hleb." Pre nego što išta uspemoda izustimo, on poţuri napolje iz sobe s ostalim namirnicama.

Prvi put spuštam pogled na svoje telo. Na sebi imam smeđe vojničkepantalone, a gole grudi i ruka su mi zavijeni. Kao i jedna noga.



30

„Zašto nam pomaţe?", tiho pitam Tes. Ona digne pogled sa zavoja kojim mi previja ruku.„Ne budi sumnjičav. Imao je sina koji je radio na ratištu. Umro je pre nekoliko

godina od kuge." Jauknem kad Tes podveţe zavoj. „Diši da čujem." Poslušam je. Kadneţno počne da mi opipava grudi, osetim oštro probadanje na nekoliko mesta. Dokto radi, obrazi joj crvene. „Moţda ti je neko rebro i naprslo, ali nijedno nije

polomljeno. Trebalo bi to brzo da zaraste. Sve u svemu, čovek nije pitao kako sezovemo, pa nisam ni ja njega pitala. Bolje je da ne znamo. Ispričala sam mu kako sise povredio. Mislim da si ga podsetio na njegovog sina."

Spuštam glavu na jastuk. Sve me iznova zaboli.„Izgubio sam oba noţa", tiho mrmljam, da me čovek ne bi čuo. „Dva dobra

noţa." „Ţao mi je, Dane", kaţe Tes. Sklanja pramen s lica i nadnosi se nada mnom. U

ruci drţi providnu plastičnu kesu s tri metka. „Našla sam ih u naborima tvoje odeći,pa sam mislila da će ti zatrebati za praćku ili tako nešto." Stavlja mi kesu u jedan oddţepova.

Smešim se. Kad sam je prvi put sreo, pre tri godine, bila je mršavodesetogodišnje siroče koje je preturalo po kontejnerima sektora Nima. Toliko sam jojtada bio potreban, da često zaboravim koliko se sada zapravo ja na nju oslanjam.

„Hvala, rođo", kaţem. Promrmlja nešto nerazgovetno i skreće pogled. Nakon nekog vremena, tonem u dubok san. Kad se ponovo probudim, ne

znam koliko je vremena prošlo. Glavobolja je uminula, a napolju je mrak. Moţda je iisti dan, mada mi se čini da sam ipak predugo spavao da bi to bio slučaj. Nema nivojnika ni policije. Još smo ţivi. Na trenutak samo nepomično leţim, potpuno budanu tmini. Izgleda da nas domaćin nije prijavio. Zasad.

Tes drema na ivici kreveta, ruku postavljenih ispod glave. Ponekad poţelim da joj nađem valjan dom, porodicu koja bi je prihvatila. Ali svaki put kad mi to padnena pamet, brzo se predomislim - ako bi je neko i prihvatio, ponovo bi bila u sistemuRepublike. Morala bi da polaţe Ispit, jer ga nije polagala na vreme. Ili bi, što je jošgore, saznali da je povezana sa mnom i morala bi na saslušanje. Odmahujemglavom. Previše je naivna, prelako je njome manipulisati. Nikome je ne bihprepustio. Osim toga... nedostajala bi mi. Prve dve godine koje sam proveo samtumarajući ulicama bio sam prilično usamljen.

Oprezno vrtim zglob. Malo je ugruvan, ali ne boli mnogo - nema uganuća,nema otoka. Rana od metka me i dalje peče, a rebra ubijaju od bolova, ali ovoga putaimam dovoljno snage da se bez problema pri-dignem. Ruka mi nesvesno kreće kakosi, koja je puštena i pada mi niz ramena. Jednom rukom je skupljam u labav repkoji savijam u čvrst čvor. Naginjem se preko Tes, uzimam svoj ofucani kačket istavljam ga na glavu. Ruke mi trnu od napora.

Osećam miris čilija i hleba. Na stočiću kraj kreveta je činija iz koje još pomalopuši, a na njoj je parče hleba. Prisećam se one dve konzerve koje je naš domaćinstavio na komodu.

Krče mi creva. Sve ću da smaţem. Dok liţem ostatke čilija s prstiju, čujem da se negde u kući zatvaraju vrata, a

nekoliko trenutaka kasnije i korake koji ţure ka našoj sobi. Sav se ukočim. Tes setrgne iz sna i hvata me za ruku.

„Šta to bi?" bunovno će. Stavl jam prst na usne.Naš domaćin uleće u sobu, u poderanom ogrtaču preko pidţame.„Vreme je da krenete", šapuće. „Upravo sam čuo da vas traţi neki čovek."



31

Gledam ga u oči. Tes me panično posmatra.„Otkud znate?" On počinje da raščišćava sobu, sklanja praznu činiju i briše stočić.„Pušta buvu da ima lek za kugu ako nekome ustreba. Kaţe da zna da si

povređen. Nije pominjao ime, ali sigurno je reč o tebi." Uspravljam se i prebacujem noge preko ivice kreveta. Više nemam izbora.„O meni je reč", potvrđujem. Tes grabi nekoliko čistih zavoja i gura ih pod

majicu. „To je zamka. Idemo istog trenutka." Muškarac klimne glavom.„Moţete na zadnji ulaz. Pravo kroz hodnik, pa levo." Pogledi nam se na trenutak susreću. I shvatam da mu je jasno kao dan ko sam.

Doduše, ne planira da to izgovori. Kao i drugi u našem sektoru koji su me uprošlosti prepoznavali i pomagali mi, tako i on teško da osuđuje moje poduhvateprotiv Republike.

„Zahvalni smo vam do neba", kaţem. Ne odgovara. Grabim Tes za ruku i izlazimo iz spavaće sobe, prolazimo kroz

hodnik i zadnja vrata. Napolju je noć i velika vlaga. Oči mi suze od bola koji raneizazivaju.

Prepešačimo tihim uličicama šest blokova, a onda konačno usporimo. Rane mibride od bola. Posegnem za utešnim dodirom priveska oko vrata, ali onda se setimda ga više nemam. Pripadne mi muka. Šta ako Republika ukapira šta on predstavlja?Hoće li ga uništiti? Hoće li ući u trag mojoj porodici?

Tes se skljoka na zemlju i nasloni glavu na zid.„Moramo da napustimo grad", kaţe. „Ovde je previše opasno, Dane. Znaš da

jeste. Arizona ili Kolorado su sigurniji - ili, ono, čak i Barstou. Nemam ništa protivperiferije."

Da, da. Znam. Pogledam dole u nju. „I ja ţelim da odem." „Ali nećeš. Vidim ti na licu." Neko vreme sedimo ćutke. Da je do mene, išao bih sam preko cele zemlje i

prvom prilikom prebegao u Kolonije. Nije mi problem da rizukujem svoj ţivot. Alipostoji tuce razloga što ne mogu da odem, i Tes ih dobro zna. Nije baš da Dţon imama mogu samo tako da se pokupe i napuste posao da bi pobegli sa mnom, makarne neprimetno. A nije ni da Iden moţe tek tako da napusti školu. Ne ako ne ţele dapostanu begunci kao ja.

„Videćemo", konačno izgovaram. Tes mi se očajnički osmehne.„Šta misliš, ko te to traţi?" pita me nakon nekog vremena. „Kako su saznali da

smo u sektoru Lejk?"„Ne znam. Moţda neki diler koji je čuo za provalu u bolnici. Moţda misle da

imamo mnogo novca ili tako nešto. A moţda je i neki vojnik. Ili čak špijun. Izgubiosam privezak u bolnici - ne znam kako bi mogli da ga iskoriste da išta o menisaznaju, ali uvek postoji šansa."

„Šta planiraš da uradiš povodom toga?" Sleţem ramenima. Rana od metka počinje da pulsira, pa se naslanjam na zid. „Ko kod da je, nemam nameru da se nađem s njim - ali moram da priznam,

zanima me šta ima da kaţe. Šta ako stvarno ima lek za kugu?"Tes blene u mene. Ima isti onaj izraz lica kao kad smo se upoznali - pun nade,

znatiţeljan i preplašen.„Pa... ne moţe da bude opasnije od tvoje sulude provale u bolnicu, a?"



32

D UN

Ne znam da li što se saţalila na mene, ili jer zaista ţali za Metijasom, jednim odnjenih najvrednijih vojnika, Komandirka Dţe jmson mi je pomogla da organizujemsahranu - iako to nikada, ni za jednog vojnika nije uradila. Odbija da kaţe zašto.

U bogatim porodicama kao što je naša, sahrane su pomno i detaljno razrađene -Metijasovo telo poloţeno je u zgradi s visokim kitnjastim lukovima i vitraţima. Golipodovi zastrti su belim tepisima; sobu ispunjavaju okrugli beli svečano postavljenistolovi prepuni belih jorgovana. Jedino što je u boji jesu zastave Republike, okruglizlatni grb Republike iza glavnog oltara i portret našeg uzvišenog Elektora iznadsvega toga.

Oţalošćeni nose svečanu belu odeću. Ja sam obukla namensku svečanu beluhaljinu s čipkom, korsetom i svilenom nadsuknjom, gusto nabranom pozadi. Zapojas sam zakačila malecni broš s grbom Republike od belog zlata. Frizer mi jepodigao kosu, a viseće lokne pustio da mi padaju preko jednog ramena, i zadenuomi belu ruţu iznad uveta. Oko vrata imam bisernu ogrlicu. Kapci su mi prekrivenisvetlucavom belom senkom, trepavice okupane sneţnobelom, a crvenilo ispodotečenih očiju izbrisano je blistavim belim puderom. Nigde nema boja, kao što nipored mene više nema Metijasa.

Metijas mi je jednom rekao da nije oduvek bilo ovako, da su tek nakon prvihpoplava i vulkanskih erpucija, nakon što je Republika izgradila barijeru uz ratnopodručje ne bi li sprečila dezertere kolonija da ilegalno prelaze na našu teritoriju,ljudi počeli da ţale za mrtvima noseći belo. „Nakon prvih erupcija", rekao mi je, „sneba je mesecima padao beli vulkanski pepeo. I mrtvi i oni koji su umirali bili supotpuno prekriveni njime. Zato se sada belo nosi u znak sećanja na mrtve."

A to mi je ispričao jer sam ga pitala kako je izgledala sahrana naših roditelja. Izgubljeno tumaram prostorijom, besciljno, prikladnim uveţbanim rečenicama

odgovarajući na izjave saučešća. „Primi moje saučešće", kaţu. Prepoznajem neke odMetijasovih profesora, kolega vojnika i nadređenih. Tu je i nekoliko mojih kolega sDrejka. Iznenađena sam što ih vidim - imajući u vidu moje godine i broj predavanjatokom te tri godine, koliko sam provela na fakultetu, nisam stekla mnogo prijatelja.Ali ipak su tu, neki s popodnevnih vojnih veţbi, a neki s apsolventskih predavanja oIstoriji Republike. Hvataju me za ruku i odmahuju glavama. „Prvo roditelji, a sad ibrat. Ne mogu ni da zamislim koliko ti je teško."

Ne, ne možeš. Ali ljupko se osmehujem i klimam glavom, jer znam da nisuzlonamerni.

„Hvala vam što ste došli", kaţem. „Mnogo mi to znači i sigurna sam da biMetijas bio ponosan što je dao ţivot za svoju zemlju."

Uhvatim pokoji zadivljen pogled dobronamernika sa susednog kraja prostorije,ali ne reagujem. Nema koristi od sentimentalnosti. Moja odora nije njima namenjena.Samo zbog Metijasa nosim ovu nepotrebno divnu haljinu, ne bih li bez reči pokazalakoliko ga volim.

Nakon nekog vremena sedam za sto u vrhu prostorije, okrenuta ka cvećemokićenom oltaru pred kojim će se uskoro nanizati ljudi koji će čitati nekrologe.

Obaram glavu pred zastavama, u znak poštovanja prema Republici. A onda mipogled odluta ka belom kovčegu kraj njih. Odavde vidim samo delić osobe poloţeneu njega.

„Divno izgledaš, Dţun."



33

Diţem pogled i vidim Tomasa, koji mi se nakloni, a potom i zauzme mesto domene. Vojnu odeću zame-nio je elegantnim belim trodelnim odelom, a kosa mu jesveţe ošišana. Vidim da mu je i odelo gane novo. Mora da je koštalo čitavobogatstvo.

„Hvala. I ti." „To jest... mislim, izgledaš dobro imajući u vidu okolnosti, sve što se desilo." „Znam šta si mislio." Potapšem ga po ruci. Osmehuje mi se. Izgleda mi kao da

bi još nešto rekao, ali se predomisli i skrene pogled. Potrebno je čitavih pola sata da se ljudi smeste, a onda još pola da konobari

počnu da pristiţu s tanjirima s hranom. Ja ništa ne okušam. Komandirka Dţejmsonsedi preko puta mene, na suprotnom kraju stola, a između nje i Tomasa je troje mojihkolega s Drejka. Usiljeno im se smešim. S moje leve strane je muškarac po imenuKijan, koji organizuje i nadgleda Ispite u Los Anđelesu. On je ocenjivao i moj ispit.

Jedino ne razumem šta će on ovde - zašto je njemu uopšte bitno to što je Metijasumro. Bio je poznanik naših roditelja, te nije da ga nisam očekivala - ali zašto je bašpored mene?

A onda se setim da je Kijan bio mentor Metijasu pre nego što se on pridruţioodredu komandirke Dţejmson. Metijas ga je mrzeo.

Mršti se svojim čupavim obrvama i stavlja mi ruku na golo rame. Zadrţava jetu neko vreme.

„Kako se osećaš, draga moja?", pita. Dok govori, krive mu se oţiljci na licu - jedan rez na nosu, i još jedan koji se prostire od uveta ka bradi.

Usiljeno se smešim.„Bolje nego što bi se očekivalo." „Pa, tako ti je to." Nasmeje se tako da se stresem. Odmeri me od glave do pete.

„U toj haljini blistaš kao prvi sneg." Iz sve snage se upinjem da zadrţim osmeh na licu. Smiri se, izgovaram u sebi.

Nije pametno imati ga za neprijatelja.„Veoma sam voleo tvog brata, znaš", nastavlja s prenaglašenim saosećanjem.

„Sećam se kad je bio mali - trebalo je da ga vidiš. Jurcao je po dnevnoj sobi vašihroditelja, ispruţene ruke u kojoj je bio zamišljeni pištolj. Bio je predodređen za ovajpoziv."

„Hvala vam, gospodine", kaţem. Kijan odseca veliki komad odreska i trpa ga u usta.„Metijas je bio vrlo usredsređen student. Rođeni vođa. Jel' ti ikad pričao o

tome?"

U misli mi naviru sećanja. Tačnije, jedna kišna noć kad je Metijas počeo da radiza Kijana. Izveo je mene i Tomasa, koji je još bio u školi, u sektor Tanagaši, i te večerisam prvi put probala japansku svinjetinu s rezancima i slatkim kolutovima crnogluka. Sećam se da su obojica bili u uniformi - Metijasov gornji deo bio je otkopčan amajica izvučena iz pantalona; Tomas je bio uredno zakopčan, savršeno zalizanekose. Tomas me je začikavao zbog neurednih kika, ali Metijas je bio ćutljiv. A ondase, nedelju dana kasnije, njegovo šegrtovanje kod Kijana naglo završilo. Metijas jepodneo molbu i bio prebačen u izvidnicu Komandirke Dţejmson.

„Govorio mi je da su to poverljivi podaci", laţem. Kijan se smeje.„Dobar je dečko bio taj Metijas. Sjajan učenik. Moţeš misliti mog razočaranja

kad su ga prebacili u gradsku patrolu. Rekao mi je da nije dovoljno pametan daocenjuje Ispite i organizuje decu koja ih polaţu. Kako je samo bio skroman. Vazda



34

pametniji nego što je mislio - baš kao i ti." Široko mi se osmehuje. Klimam glavom. Kijan me je naterao da dva puta polaţem Ispit, jer sam dobila

maksimalan broj bodova u rekordnom roku (sat i deset minuta). Mislio je da samvarala. Ne samo da jedina imam maksimalan rezultat u celoj Republici - nego samverovatno i jedina koja je dvaput polagala Ispit.

„Veoma ste ljubazni", odgovaram. „Moj brat je bio bolji vođa nego što ću jaikada biti."

Kijan odmahuje rukom da me ućutka.„Gluposti, draga moja", kaţe. A onda mi se toliko primakne da mi postane

neprijatno. Ima nečeg pritvornog i odbojnog u njemu. „Lično sam očajan zbog načinana koji je umro", kaţe. „I to baš taj gnusni balavac da ga ubije. Sramota!" Kijan jošviše nabira obrve, tako da deluju još čupavije. „Bilo mi je mnogo drago kad mi jeKomandirka Dţejmson rekla da ćeš ti u potragu za njim. Potreban im je neko sveţ natom slučaju, a ti si prava mustrica za to. Kakav si dragulj dobila za prvu misiju,

jelda?"Mrzim ga svim svojim bićem. Tomas verovatno primećuje koliko sam se

ukočila, jer mi pruţa ruku ispod stola. Pravi se da je sve u redu, pokušava da miporuči. Kad se Kijan konačno okrene da odgovori na pitanje čoveka koji sedi donjega, Tomas se nagne ka meni.

„Kijanu se Dan lično zamerio", šapuće. „Nije valjda?", izgovaram šapatom. Klima glavom.„A šta misliš odakle mu taj oţiljak?" Danovih ruku delo? Ne mogu sakrijem iznenađenje. Kijan je prilično krupan

čovek, koji otkad znam za sebe radi na ocenjivanju Ispita. I vrlo je iskusan. Kako je jedan tinejdţer uspeo tako da ga rani? I da potom pobegne? Bacam pogled na Kijanai proučavam oţiljak. Pravilan rez načinjen oštrim noţem. Mora da ga je brzopovukao, jer je linija prava - ne mogu baš da zamislim Kijana da stoji nepomično dokga neko seče. Na trenutak, samo na delić sekunde, stavljam se na Danovu stranu.Podiţem pogled ka Komandirki Dţejmson, koja zuri u mene kao da mi čita misli.Nije mi baš prijatno.

Tomas mi ponovo dotiče ruku.„Hej", izgovara. „Dan ne moţe doveka da se krije - dokopaćemo se tog uličara

pre ili kasnije, i kazniti ga za primer. Ne moţe on tebi da parira, pogotovo kad sezainatiš da nešto isteraš do kraja."

Zbog Tomasovog ljubaznog osmeha osećam se još slabije, i najednom imamosećaj kao da to Metijas sedi kraj mene i govori mi da će sve biti u redu, da meRepublika neće razočarati. Brat mi je jednom obećao da će zauvek biti uz mene.Skrećem pogled s Tomasa ka oltaru, da mi ne vidi suze u očima. Ne mogu da muuzvratim osmeh. Mislim da se više nikada neću nasmešiti.

„Hajde da završimo s ovim", šapućem.



35

DAN

Paklena je vrućina, čak i ovako kasno popodne. Šepam ulicama na obodusektora Alta i Vinter, duţ jezera pa ka otvorenom, izgubljen u gomili ljudi. Rane minisu sasvim zacelile. Nosim vojničke pantalone, koje mi je dao prethodni domaćin, itanku majicu s kragnom, koju je Tes pronašla u kontejneru. Kačket sam natukao doočiju i dodatno se zamaskirao povezom preko levog oka. Ono, ništa neobično. Bar neu ovom moru fabričkih radnika s povredama na radu. Danas sam sam - Tes se krijenekoliko ulica niţe, ušuškana na skrivenom simsu drugog sprata neke zgrade. Nemapotrebe da nas oboje izlaţem riziku.

Okruţuju me poznati zvuci: ulični prodavci koji dovikuju prolaznicima, aprodaju kuvana guščija jaja, uštipke i hot-dog. Oni iz piljarnica i kafića vise navratima i pokušavaju da namame mušterije da uđu. Decenijama star auto tandrčućiprolazi pokraj nas. Radnici iz druge smene polako se vuku ka kućama. Nekolikodevojaka me primećuje i pocrveni kad ih pogledam. Ĉamci plove po jezeru, paţljivoizbegavajući vodene turbine načičkane kraj bedema, a sirene za upozorenje odpoplava neme su i ugašene.

Neki delovi su blokirani. Gledam da se drţim podalje od njih - vojnici su ihobeleţili kao zone karantina.

Zvučnici postavljeni uz ivice krovova pucketaju, a digitalni megabordizaustavljaju oglašavanje - ili, u nekim slučajevima, upozorenja o još jednom napadupobunjenika Patriota - da bi se ukazala video projekcija naše zastave. Svi na ulicamase zaustavljaju i nepomično stoje dok ide zakletva.

Zaklinjem se na odanost zastavi moćne Republike Amerike, Elektoru Primu, našimslavnim državama, jedinstvu pr otiv Kolonija, pobedi koja je pred nama!

Na pomen Elektora Prima, salutiramo ka prestonici. Mumlam zakletvu sebi ubradu, ali kad ulična patrola više ne gleda u mom pravcu, ne izgovorim poslednjideo. Pitam se kako li je zakletva glasila pre nego što smo ušli u rat s Kolonijama.

Nakon zakletve, ţivot se vraća u normalu. Odlazim do kineskog kafićaprekrivenog grafitima. Krezavi promoter koji stoji na vratima široko se osmehuje iuvlači me unutra.

„Danas imamo pravo ćingtao pivo", mrmlja. „Višak gajbica od uvoznogpoklona poslatog direktno našem uzvišenom Elektoru. Do šest ih već neće biti."Nervozno prelazi pogledom po prostoriji. A ja samo zurim u njega. Ćingtao pivo?Aha, vaţi. Moj otac bi se grohotom nasmejao. Nije Republika potpisala ugovor ouvozu s Kinom (ili kako Republika voli da kaţe: „osvojila Kinu i preuzela njeneposlove") da bi se fina uvozna roba delila po sirotinjskim četvrtima. Pre će biti da jeovaj tip okasnio s plaćanjem mesečnih poreza drţavi. Ne vidim zašto bi inačerizikovao i lepio laţne ćingtao etikete na domaće pivo.

Ipak, zahvaljujem mu i ulazim unutra. Nije ovo mesto ništa lošije zaprikupljanje informacija od ostalih.

Mračno je. Vazduh miriše na dim iz lule i prţeno meso i petrolejke. Provlačimse kroz raštrkane stolove i stolice - usput maţnjavam hranu s nekoliko tanjira kojeniko ne gleda, i guram je pod majicu - i stiţem do šanka. Iza mene, neki od gostiju suse poredali u krug da gledaju skiz borbu i navijaju. U ovom baru očito se dopuštanelegalno klađenje. Ako su pametni, biće spremni da u svakom trenutku podmitepoliciju - osim ako ne planiraju javno da priznaju da obrću lovu na koju ne plaćajuporez.



37

„Ubij me ako znam šta mu to znači. Niko ţiv ne zna." Naginje se preko šanka itiho izgovara: „Znaš šta ja mislim? Mislim da je taj tip najobičniji luđak."

Smejem se zajedno s njom, ali mozak mi radi kao sat. Nema sumnje da ta osobamene traţi. Ima skoro godinu dana kako sam, iz uličice koja vodi ka zadnjem ulazu,provalio u banku Arkadija. Jedan od straţara je pokušao da me ubije. Kad me jepljunuo i rekao da će me laseri ispred sefa isceckati na komade, narugao sam mu se.Rekao sam mu da mi je potrebno deset sekundi da provalim u sef. Nije mi verovao...ali izgleda da mi niko ne veruje dok ne počnem da delam. Na crnom trţištu sam sikupio lep par čizama od tog novca, pa čak i elektro-bombu - oruţje kojeonesposobljava sve pištolje u blizini. Dobro mi je došla kad sam napao vazdušnuvojnu bazu. Tes je obnovila celu garderobu, kupila je nove novcijate majice i cipele ipantalone, kao i zavoje i medicinski alkohol, pa i bočicu aspirina. Oboje smo sepočastili tonom hrane. Ostatak sam dao svojoj porodici i ostaloj ekipi iz Lejka.

Nakon nekoliko minuta flertovanja, pozdravljam se sa šankerkom i odlazim.Sunce je i dalje visoko na nebu, i osećam graške znoja na licu. Sada imam dovoljnoinformacija. Vlada je sigurno našla nešto u bolnici i pokušava da me namami uklopku. Poslaće momka na mesto od deset sekundi u ponoć, a onda će u skrivenojuličici postaviti vojnike. Mora da misle da sam ozbiljno očajan.

Doduše, verovatno će poneti i lekove za kugu, ne bi li me namamili naotvoreno. Stiskam usne. A onda menjam pravac. Ka finansijskom delu grada.

Da odem na ugovoreno viđenje.



38

D UN

23.29 SATI.

SEKTOR BATALA.

22

0

C UNUTRA.

Svetla u Dvorani Batala su hladna i fluorescentna. Oblačim se u kupatilu naspratu za posmatranje i analizu. Ispod crnog prsluka na pruge nosim crnu majicudugih rukava, uzane pantalone uvučene u čizme i dugačak crni plašt preko ramena,koji me prekriva kao ćebe. Po sredini plašta, sve do poda, pruţa se bela pruga. Licemi prekriva crna maska, a infracrvene naočare štite mi oči. Pored toga imam jošsamo minijaturni mikrofon i još minijaturniju bubicu za uvo. I pištolj. Za svaki slučaj.

Moram da izgledam bespolno, generički, nemoguće za identifikaciju. Moramda izgledam kao diler s crnog trţišta, kao neko dovoljno bogat da priušti sebi lekove

za kugu.Metijas bi sad odmahivao glavom. Ne smeš da se uputiš sama u tajnu misiju,Džun, rekao bi. Mogla bi da nastradas. Koja ironija.

Steţem kopču koja mi pridrţava plašt (čelik preliven bronzom, verovatnouvezen iz Zapadnog Teksasa), i krećem ka stepenicama koje će me odvesti iz Dvorane Batala ka banci Arkadija, ispred koje treba da se nađem s Danom.

Ima 120 sati kako mi je brat mrtav. To već izgleda kao večnost. Pre sedamdesetsati dobila sam odobrenje da pretraţim internet i saznam sve što mogu o Danu. Prečetrdeset sati iznela sam plan za hvatanje Dana Komandirki Dţejmson. Pre tridesetdva sata ga je odobrila. Sumnjam da ga se sada i seća. Pre trideset sati, poslala sam

po jednog skauta u svaki od sektora zahvaćenih kugom - Vinter, Bluridţ, Lejk i Altu.Razglasili su: neko za tebe ima lek, dođi na mesto od deset sekundi. Pre dvadesetdevet sati, prisustvovala sam sahrani svog brata.

Ne planiram večeras da uhvatim Dana. Ne planiram ni da ga vidim. On ćetačno znati gde je to mesto od deset sekundi, kao i da sam ja agent koga su poslali ilivlada ili dileri s crnog trţišta koji plaćaju porez vladi. Neće on promoliti nos. Ĉak je iKomandirki Dţejmson, koja ovaj moj prvi zadatak posmatra kao test, jasno da ganećemo videti.

Ali znam da će biti tu. Očajnički su mu potrebni lekovi za kugu. Nadam se daće makar da se pojavi - da mi pruţi bilo kakav trag, nešto od čega ću da počnem,

pravac u kome ću moći da krenem, nešto lično što ima veze s tim malim krimosom. Trudim se da se ne krećem ispod uličnog svetla. Zapravo, da ne idem ufinansijski sektor, u kome su straţari postavljeni po vrhovima zgrada, kretala bih sepo krovovima. Svuda oko mene su digitalni mega-bordi koji prikazuju ţivopisnekampanje, zvukovi su im izvitopereni i čuju se isprekidano iz gradskih zvučnika.

Jedan od megabordova prikazuje najnovijiDanov potret - ovoga puta je to dečak s dugom crnom kosom. Kraj megaborda

se nalaze treperava ulična svetla, pod kojima se kreće gomila radnika noćne smene,policajaca i trgovaca. Svako malo tuda prođe i poneki tenk, u pratnji nekolikovodova vojnika. (Na rukavima imaju plave pruge - vojnici koji su se vratili s ratišta,

ili oni koji svako malo tamo odlaze. Pištolje nose na boku, i drţe ih obema rukama.)Meni svi izgledaju kao Metijas, pa moram malo dublje da dišem, malo brţe dahodam, šta god moţe da pomogne da ostanem usredsređena.

Idem duţim putem kroz Batalu, sporednim putevima i kraj napuštenih zgrada



39

sektora, ne zaustavljajući se dok dobrano ne odmaknem od vojnog poseda. Ulična patrola ne zna da sam na misiji. Ako me vide ovako obučenu,

opremljenu infracrvenim naočarima, sigurno će me zaustaviti. Banka Arkadija nalazi se u tihoj ulici. Obilazim je i odlazim do zadnjeg ulaza,

do parkinga na kraju sokaka. Tu čekam, skrivena u senkama. Naočare mi prigušujuboje preda mnom. Gledam oko sebe i uočavam nizove gradskih zvučnika pokrovovima, mačku čiji rep vijori iz kontejnera, napušten kiosk izlepljen starimbiltenima protiv kolonija.

Sat na mom viziru pokazuje 23.53 SATI. Ubijam vreme terajući se darazmišljam o Danovoj kriminalnoj prošlosti. Pre nego što je opljačkao ovu banku, većse tri puta bio pojavio u našim arhivama. To su jedini prekršaji na kojima smopronašli otiske - ko zna koliko je još zlodela počinio. Bacam pogled na uličicu izabanke. Kako je uspeo da provali u nju za deset sekundi, s četiri naoruţana straţarana zadnjem ulazu? (Uličica je uska. Mogao je da pronađe dovoljan broj oslonaca dauglavi stopala i popne se do drugog ili trećeg sprata - koristeći oruţje straţara protivnjih samih. Moţda ih je naveo da pucaju jedni u druge. Moţda se zaleteo u prozor.Za to bi mu bilo potrebno samo nekoliko sekundi. A šta je uradio kad je ušao unutra,e to pojma nemam.)

Odavno mi je jasno koliko je Dan okretan. Dokaz leţi i u tome što je preţiveopad s visine od dva i po sprata. Doduše, večeras neće imati prilike za to. Koliko godda si hitar - ne moţeš da skočiš s velike visine i očekuješ da posle toga normalnohodaš. Dan neće biti u stanju da se pentra uza zidove i stepenice bar još nedeljudana.

Najednom se unervozim. Dva minuta je posle ponoći. Negde u daljini se čujeodjek škljocanja, i mačka koja je sedela na kanti za smeće jurne ka njemu. Moţda je upitanju upaljač, moţda obarač pištolja, moţda zvučnici ili treperava ulična svetla;svašta moţe da bude. Prelazim pogledom preko krovova. Još ništa.

Ali ipak se sva najeţim. Znam da je tu. Znam da me gleda.„Izađi", kaţem. Minijaturni mikrofon kraj mojih usana čini da mi glas zvuči

muški. Tišina. Ne lepeću čak ni bilteni na kiosku. Večeras nema vetra. Vadim ampulu zadenutu za pojas. Drugu ruku ne sklanjam s drške pištolja.„Imam ono što ti je potrebno" izgovaram, mašući ampulom. I dalje ništa. Međutim, ovoga puta, neko jedva čujno uzdiše. Uzdah. Skrećem

pogled ka zvučnicima na krovovima. (Otuda škljocanje. Prespojio je zvučnike da bimogao da priča sa mnom tako da mi ne oda svoju lokaciju.) Smešim se iza maske. Tobih i ja uradila.

„Znam da ti je ovo potrebno", kaţem, ponovo pokazujući ampulu. Okrećem je ičvrsto je steţem. „Ima sve zvanične etikete i pečat o ispravnosti. Uveravam te da jepravi."

Još jedan udah. „Neko do koga ti je stalo će poţeleti da si izašao da me pozdraviš." Gledam

koliko sati pokazuju moje naočare. „Pet minuta je posle ponoći. Dajem ti dva minuta.A onda odlazim."

Uličica je ponovo tiha. Tu i tamo začujem pokoji udah preko zvučnika. Skrećempogled s vizira ka senkama na krovu. Pametan je. Ne mogu da ocenim odakleemituje zvuk. Moţda je u ovoj ulici - a moţda je i nekoliko blokova niţe, na višemspratu. Ali znam da je dovoljno blizu da moţe da me vidi.

Vreme na viziru pokazuje 00.07 SATI. Okrenem se, zadenem ampulu za pojas i



40

krenem.„Šta hoćeš zauzvrat, rođo?"Iako šapuće, preko zvučnika deluje slomljeno i potreseno, tako promuklo da ga

s teškoćom razumem. Glavom mi proleću informacije. (Muškarac. S jedva primetnimnaglaskom - nije ni iz Oregona, ni iz Nevade, ni iz Arizone, ni iz Nju Meksika, ni izZapadnog Teksasa, niti iz bilo koje druge drţave Republike. Potiče iz JuţneKalifornije. Koristi njihovu uobičajenu uzrečicu rođo, nešto što inače koriste i civili usektoru Lejk. Dovoljno je blizu da je video kako vraćam ampulu za pojas. Ali netoliko blizu da bi mu zvučnici jasno uhvatili glas. Mora da je u nekom obliţnjembloku s koga ima dobar vidik - visoki sprat.)

Iza svih tih zaključaka koje donosim, diţe se tamna, nadiruća mrţnja. Ovo jeglas ubice moga brata. Ovo je moţda poslednji glas koji je moj brat čuo.

Progovaram nakon dve sekunde. Glas mi je ravan i miran i ne pokazuje da sambesna.

„Šta ţelim?", pitam ga. „Zavisi. Imaš li novca?" „Hiljadu i dvesta banknota."

(Banknota, ne zlata Republike. Krade od više klase, ali nema mogućnosti dakrade od onih izuzetno bogatih. Verovatno sam ide u akcije.) Nasmejem se.

„Ova ampula ne moţe da se kupi za hiljadu i dvesta banknota. Šta još imaš?Neke dragocenosti? Nakit?"

Tišina. „Ili moţda imaš da ponudiš neke veštine, sigurno da..."„Ne radim za vladu." To mu je slaba tačka. Naravno.„Nemoj da se vređaš. Samo proveravam. A otkud znaš da ja ne radim za nekog

drugog? Zar ne misliš da si malo precenio vladu?" Kratka pauza. A onda se ponovo oglasi.„Ĉvor na tvom plaštu. Ne znam koji je, ali sigurno nije civilni."Ovo me neznatno iznenadi. Ĉvor na mom plaštu je Kanto čvor, masivan čvor

koji vole da koriste vojna lica. Dan je očito upoznat s izgledom vladinih uniformi.Izuzetan dar za detalje. Na brzinu prikrivam oklevanje.

„Drago mi je što postoji još neko ko prepoznaje Kanto čvor. Ali ja ti mnogoputujem, prijatelju moj. Vidim i poznajem mnogo ljudi, što ne znači da se sa svimanjima i udruţujem."

Tišina. Ĉekam i osluškujem disanje sa zvučnika. Ništa. Ni pucketanje se ne čuje.

Nisam delala brzo, te je zbog oklevanja u mom glasu shvatio da ne moţe da miveruje. Privijam plašt uz sebe i shvatam da sam počela da se znojim. Srce mi lupakao ludo.

U glavi začujem još jedan glas. Ovaj dolazi iz bubice u uvetu.„Jesi li tu, Iparisova?" Komandirka Dţejmson. U pozadini čujem ţamor ljudi u

njenoj kancelariji.„Otišao je", šapućem. „Ali ostavio mi je tragove." „Odao te je odgovor o poslodavcu, a? Pa, prvi put si sama na misiji. Ionako

smo sve snimili. Vidimo se u Dvorani Batala." Njen komentar me je malo pecnuo.Isključuje se pre nego što uspem da joj odgovorim.

Ĉekam još koji minut, čisto da budem sigurna da ga nisam pogrešno shvatila.Tišina. Okrećem se i vraćam se niz ulicu. Htela sam da kaţem Komandirki Dţejmsonšta bi bilo najlakše rešenje - da okupimo sve iz sektora Lejk čija su vrata obeleţena.



41

To bi ga izvuklo na čistinu. Ali već čujem njen odgovor. Ni slučajno, Iparisova. Previše je skupo, a ni štab neće odobriti. Moraćeš da smisliš nešto drugo. Bacam pogled prekoramena, gotovo očekujući da iza sebe ugledam osobu obučenu u crno kako me prati.Ali uličica je prazna.

Neće mi dozvoliti da nateram Dana da dođe k meni - što mi ostavlja samo jednu opciju. Da odem ja njemu.



42

DAN

„Pojedi nešto, čoveče." Tesin glas prekida moje bdenje. Skrećem pogled s jezera i vidim njenu

ispruţenu ruku u kojoj drţi hleb i sir. Trebalo bi da sam gladan. Nakon sinoćnogsusreta s onim neobičnim vladinim agentom, pojeo sam samo pola jabuke. Alinekako mi hleb i sir - još sveţi, iz prodavnice u kojoj ih je Tes menjala za nekolikodragocenih banknota - nisu primamljivi.

Ipak ih uzimam. Ne pada mi na pamet da protraćim savršeno valjanu hranu,pogotovo sad kad treba da štedimo za lek za kugu.

Tes i ja sedimo na pesku ispod nasipa, na delu jezera koji ulazi u naš sektor.Pribili smo se uz bedem što više moţemo, ne bi li nas trava i kamenje zaklonili odzalutalih vojnika ili pijanih radnika. Stopili smo se sa senkama. S mesta na komesedimo moţemo da osetimo so u vazduhu i da vidimo na vodi odblesak svetalacentra Los Anđelesa. Jezero okruţuju ruševine starih zgrada, zgrada koje su, kad sepodigao vodostaj, napustili svi koji su u njima radili i ţiveli. Po ivici bedema, izazavese od dima, načičkane su vodenice i turbine. Ovo mi je omiljeni pejzaţ ovognašeg fucnutog, prelepog malog sektora Lejk.

Povlačim reč. Ovo mi je i omiljeni i najmanje omiljeni pejzaţ. Jer, mada gradskasvetla doprinose lepom prizoru, vidim i stadion za Ispite kako se preteče nadvija saistoka.

„Imaš još vremena", kaţe mi Tes. Pribije mi se toliko blizu da joj osetim goluruku na svojoj. Kosa joj miriše na hleb i cimet iz radnje. „Verovatno mesec dana, ilinešto više. Do tada ćemo pronaći lek, sigurna sam."

Za nekoga ko nema ni doma ni porodice, Tes je iznenađujuće optimistična.Zbog nje pokušavam da se nasmešim.

„Moţda", kaţem. „Moţda će smanjiti nivo obezbeđenja ispred bolnice nakonnekoliko nedelja." Ali duboko u sebi, znam da nema šanse za to.

Tog jutra sam rizikovao i zavirio u kuću moje majke. Neobično X i dalje jestajalo na vratima. Majka i Dţon su delovali dobro, makar su bili dovoljno jaki damogu da stoje i da hodaju. Ali Iden... Iden je sada leţao u krevetu, s oblogom načelu. Ĉak i iz daljine se videlo koliko je smršao. Bio je bled, a glas mu je bio slabašan ipromukao. Kad sam se, nešto kasnije, našao sa Dţonom iza kuće, rekao mi je da Idennije jeo otkad sam poslednji put svraćao. Naglasio sam mu da se, kad god moţe, drţipodalje od Idenove sobe. Ko zna kako se ta glupa kuga prenosi. Dţon me je upozorioda prestanem sa svojim akcijama, da me ne bi ubili. Na to sam morao da senasmejem. Dţon mi to nikad ne bi otvoreno rekao, ali jasno je bilo da sam ja Idenova

jedina šansa. Kuga moţe da ga odnese pre nego što uopšte stigne do Ispita. Moţda mu to, u stvari, dođe kao blagoslov. Onda Iden ne bi morao da na svoj

deseti rođendan stoji pred vratima i čeka autobus koji će ga odvesti do stadiona zaIspite. Ne bi morao da prati desetine druge dece na stepenicama ka unutrašnjemkrugu, ili da trči u krug dok sluţbenici koji vode Ispite proučavaju njegovo disanje idrţanje, ili da odgovara na stranice i stranice glupih pitanja s nekoliko ponuđenih

odgovora, niti da preţivi ispitivanje u polukrugu nestrpljivih vladinih sluţbenika. Ine bi nakon toga morao da čeka u nekoj od grupa, nesiguran koga će od njih vratitikući, a koga poslati u takozvane radne kampove.

Ne znam. Ako bi se biralo manje zlo, moţda kuga jeste milosrdniji kraj.



43

„Iden je oduvek bio bolešljiv, znaš", izgovaram nakon nekog vremena. Uzimamveliki zalogaj hleba i sira. „Umalo nije umro kad je bio beba. Fasovao je neke boginje,i nedelju dana je bio osut i neprekidno imao temperaturu i plakao. Vojnici samo štonam nisu obeleţili vrata. Ali to očito nije bilo zarazno, jer se niko drugi nijerazboleo." Odmahujem glavom. „Dţon i ja nikad nismo bili bolesni."

Ovoga puta Tes se ne osmehuje.

„Jadan Iden." Ućuti nakratko, a onda nastavlja. „I ja sam bila prilično bolesnakad si me upoznao. Sećaš li se kako sam bila usukana?"

Najednom osetim griţu savesti što u poslednjih nekoliko dana samo pričam osvojim problemima. Ja makar imam porodicu o kojoj mogu da brinem. Zagrlim je.

„Aha, izgledala si prilično grozno." Tes se smeje, ali pogled joj ostaje prikovan za svetla grada. Naslanja glavu na

moje rame. Onako kako se oslanja na mene od prvog dana kad sam je upoznao, kadsam je primetio u uličici u sektoru Nima.

I dalje ne znam šta me je tog popodneva nagnalo da stanem i porazgovaram snjom. Moţda sam bio smekšao od vrućine, ili sam bio dobro raspoloţen jer sam

pronašao restoran koji je bacio čitavu dnevnu količinu starih sendviča. „Hej", obratio sam joj se. Iz kontejnera su provirile još dve glave. Trgnuo sam se od iznenađenja. Njih

dvoje, starija ţena i tinejdţer, iste sekunde su se iskobeljali iz đubreta i odjurili nizuličicu. Devojčica, ne starija od deset godina, ostala je gde je bila, drhteći. Bila jemršava kao motka, u dronjavoj majici i pantalonama. Kosa joj je bila kratka iiskrzana, nespretno isečena u visini brade, crvenkastog odsjaja pod suncem.

Sačekao sam trenutak, ne ţeleći da je preplašim kao ono dvoje.„Hej", ponovio sam, „mogu li da ti se pridruţim?" Ćutke je piljila u mene. Jedva sam uspevao da joj razaznam lice od gareţi. Pošto ništa nije odgovorila, slegnuo sam ramenima i krenuo ka njoj. Moţda bih

mogao da spasem nešto vredno iz kontejnera. Ĉim sam joj se pribliţio na tri metra, prigušeno je vrisnula i bacila se u trk.

Toliko brzo je potrčala da se saplela i našla na podu na rukama i nogama. Odšepaosam do nje. Tada mi je ova stara povreda na kolenu bila još gora - sećam se da samposrtao dok sam ţurio.

„Hej!", povikao sam. „Jesi li dobro?" Trgnula se i prekrila lice izgrebanim rukama.„Molim te", rekla je. „Molim te, molim te." „Šta me moliš?" A onda sam uzdahnuo, posramljen sopstvenom

razdraţljivošću. Video sam kako joj naviru suze na oči. „Nemoj da plačeš. Neću da tepovredim." Kleknuo sam kraj nje. Isprva je zajecala i pokušala da otpuzi, ali kad jevidela da se ne pomeram, zastala je i zagledala se u mene. Oba kolena su joj bilaoguljena, crvena i osetljiva.

„Jel' ţiviš u blizini?", upitao sam. Klimnula je glavom. A onda, kao da se nečeg setila, odmahnula je glavom.„Ne", ispravila se. „Mogu li da te odvedem do kuće?" „Nemam kuću." „Nemaš? A gde su ti roditelji?" Ponovo je odmahnula glavom. Uzdahnuo sam i spustio svoju platnenu torbu

na zemlju, a onda joj pruţio ruku.„Ajde", rekao sam. „Nemoj da ti se inficiraju ta kolena. Pomoći ću ti da ih



44

očistiš, a onda moţeš da nastaviš svojim putem. Daću ti i nešto svoje hrane. Nije lošapogodba, a?"

Dugo joj je trebalo da stavi svoju ruku u moju.„U redu", prošaputala je, toliko tiho da sam je jedva čuo. Tu noć smo se ulogorili iza zalagaonice, na čijem prilazu su stajale dve stare

stolice i trošni kauč. Očistio sam joj kolena alkoholom, koji sam ukrao u kafiću,nateravši je da zagrize krpu da ne bi jaukala i skrenula paţnju na nas. Osim kad sam

joj viđao rane, nije mi dala da joj se pribliţim. Kad god bih je slučajno okrznuošakom po kosi ili ruci, trgla bi se kao oparena. Na kraju sam odustao od pokušaja dapričam s njom. Prepustio sam joj kauč, a ja sam se trudio da se udobno smestim napločniku, majice presavijene umesto jastuka.

„Ako ţeliš ujutru da odeš, slobodno", rekao sam joj. „Ne moraš da me budiš dase pozdraviš, i to." Kapci su mi postajali sve teţi, ali ona je ostala budna, blenući umene netremice čak i kad sam zaspao.

I narednog jutra je bila tu. Pratila me je dok sam čeprkao po kontejnerima,trkeljisao po staroj odeći i jestivim ostacima hrane. Pokušao sam da je zamolim da

ode. Ĉak sam se i izdrao na nju. Prilično je nezgodno vući jedno siroče sa sobom. Alibez obzira na to što sam je nekoliko puta rasplakao, kad god bih pogledao prekoramena, bila je tamo, i pratila me u stopu.

Dve noći kasnije, dok smo sedeli pored oskudne vatre, konačno je progovorila.„Zovem se Tes", prošaputala je. A onda je s paţnjom osmotrila moje lice, kao da

ţeli da pročita moju reakciju. Slegnuo sam ramenima.„Korisna informacija", odgovorio sam. I to je bilo to.

★ ★ ★

Tes se prenula iz sna. Rukom me je tresnula po glavi.„Jao", promumlao sam, trljajući čelo. Ranjenom rukom mi se prostrujao bol, i iz

dţepa sam začuo zveket srebrnih metkića koje mi je Tes izvukla iz odeće. „Ako sihtela da me probudiš, mogla si samo da me ćušneš."

Stavlja prst na usne. Sad sam već na oprezu. 1 dalje smo ispod nasipa, ali ostalo je nekoliko sati do svitanja, nebo je odavno tamno. Jedino svetio dopire od nekolikostarinskih uličnih svetiljki s oboda jezera. Skrećem pogled ka Tes. Oči joj cakle umraku.

„Jesi li čuo nešto?", šapuće. Mrštim se. Obično sam ja taj koji sumnjive zvuke čuje pre Tes, ali ovog puta ne

čujem ništa. Oboje smo neko vreme nepomični. Na momente se čuje zaplju-skivanjetalasa. Penušavi zvuk udaranja vode o metal. Tu i tamo, poneki auto koji prođe.

Ponovo skrećem pogled ka Tes.„Šta si to prvi put čula?" „Zvučalo je kao... klokotanje", šapuće. Pre nego što uspem i da porazmislim o tome, začujem korake, a onda i glas

kako se pribliţava nasipu iznad nas. Oboje se još više uvučemo u senke. Glas

pripada muškarcu, a koraci su mu neobično teški. Nešto kasnije shvatam da hodaukorak s još nekim. Ulična patrola. Pribijam se još više uz nasip, s koga se odroni nešto zemlje i kamenčića. Tiho

padaju na pesak. Ne prestajem da se povlačim, sve dok na leđima ne osetim čvrstu i



45

glatku površinu. I Tes čini isto. „Nešto se dešava", izgovara jedan od policajaca. „Kuga se sada pojavila i u

sektoru Zejn."Koraci im odjekuju iznad nas, i na samom početku nasipa vidim njihove obrise

kako se kreću. Zahvaljujući prvim zracima svetla, horizont u daljini postajemaglovito siv.

„Tamo nikad nije bilo kuge." „Mora da je ovo neka nova vrsta." „Šta će da rade?" Načuljio sam uši da čujem odgovor, ali sada su već toliko odmakli da se čuje

samo nerazgovetno mrmljanje. Doboko uzdišem. Sektor Zejn se nalazi dobrihtridesetak kilometara odavde - ali šta ako onaj čudni crveni znak na vratima mojemajke označava zaraţenost tom novom vrstom? I šta će Elektor povodom toga daučini?

„Dane", šapuće Tes. Pogledam je. Namestila se tako da su joj leđa okrenuta jezeru. Pokazuje na

udubljenje koje smo napravili u nasipu. Kad se okrenem, vidim šta to tačnopokazuje.

Tvrda površina na koju sam naslonjen u stvari je metalna ploča. Kad uklonim još kamenja i zemlje, vidim da je metal duboko u nasipu, i da je verovatno onzasluţan što nasip stoji. Ispitivački ga gledam.

Tes me posmatra.„Šupalj je." „Šupalj?" Prislanjam uvo na ledeni metal. Ošine me talas zvukova - klokotanje i

šištanje koje je Tes malopre čula. Ovo nije samo obična metalna konstrukcija kojapodupire obale jezera. Kad se odma-knem i osmotrim metal, primećujem simboleurezane na njegovoj površini.

Jedan od njih je zastava Republike, bledo ugravirana u metal. Drugi je malicrveni broj:

318



46

D UN

„Ja bi trebalo da idem. A ne ti."Steţem zube i trudim se da ne gledam u Tomasa. Kao da iz njega progovara

Metijas.

„Ja ću biti manje sumnjiva", odgovaram. „Ljudima će moţda biti lakše daveruju nekome kao što sam ja." Stojimo ispred prozora u severnom krilu DvoraneBatala, i posmatramo Komandirku Dţejmson kako radi s druge strane stakla. Danassu uhvatili špijuna iz Kolonija koji je tajno širio propagandu o tome „kako vasRepublika laţe!" Špijune obično šalju u Denver, ali kad ih uhvatimo u velikom gradukao što je Los Anđeles, pokupimo ih pre nego što ih dograbi prestonica. Trenutnovisi naglavačke u sobi za saslušanje. Komandirka Dţejmson u rukama drţi makaze.

Naginjem glavu i posmatram špijuna. Već ga mrzim isto onoliko koliko i svešto ima veze s Kolonijama - nije se udruţio s Patriotama, to je jasno, ali to samo značida je još veća kukavica. (Dosad su se sve Patriote koje smo lovili ubile pre nego štosu bile uhvaćene.) Ovaj špijun je mlad, u kasnim dvadesetima. Istih godina koliko jeimao i moj brat. Polako se navikavam da Metijasa pominjem u prošlom vremenu.

Krajičkom oka vidim da me Tomas i dalje posmatra. Komandirka Dţejmson ga je i zvanično unapredila na poziciju mog brata, ali ipak nema moć da se meša u mojuprobnu misiju, pa ludi zbog toga. Pobunio bi se što idem u tajnu misiju u sektor Lejkna neodređeno vreme, bez ikakve podrške i tima koji će me slediti.

A to će se desiti, i to već sutra ujutru. „Vidi, ne brini za mene." Kroz staklo posmatram špijuna kako se izvija od bola.

„Umem da vodim računa o sebi. Dan nije budala - ako me ceo tim bude pratio krozgrad, primetiće iste sekunde."

Tomas se ponovo okreće ka prostoriji za saslušanje.„Znam da si dobra u tome što radiš", odgovara. Ĉekam da izgovori ono ali. No

nema ga. „Samo drţi uključen mikrofon. Ja ću se pobrinuti za ostalo."Smešim se.„Hvala." Ne gleda me više, ali vidim da se smeši krajičkom usana. Moţda se

priseća vremena kad sam se uvaljivala njemu i Metijasu, postavljajući im budalastapitanja o tome kako funkcioniše vojska.

Iza stakla, špijun odjednom zaurla na Komandirku Dţejmson i šutirajućipokuša da se izmigolji iz lanaca. Ona pogleda ka nama i dozove nas rukom. Ne okle -vam. Tomas, još jedan vojnik, koji stoji u blizini vrata prostorije za saslušanje, i jaulećemo unutra i raspoređujemo se duţ zida preko puta. Najednom osetim koliko jeprostorija zagušljiva i vrela. Posmatram zatvorenika koji ne prestaje da urla.

„Šta ste mu rekli?" pitam Komandirku Dţejmson. Ona skreće pogled ka meni. Hladan kao led.„Rekla sam mu da će letelice sledeći put napasti njegov rodni grad." Okreće se

ka zatvoreniku. „Ako ima mozga, počeće da sarađuje." Špijun gleda u svakog od nas ponaosob. Iz usta mu ka čelu i kosi lipti krv, i

pada na tlo pod njim. Kad god se cimne, Komandirka Dţejmson ga hvata za lanacoko vrata i davi ga dok ne prestane.

Sada reţi i pljuje krv ka našim čizmama, te zgađeno brišem svoje o zemlju. Komandirka Dţejmson se saginje i smeši mu se.„Idemo iz početka, vaţi? Kako se zoveš?" Špijun skreće pogled i ne progovara.



47

Komandirka Dţejmson uzdahne i klimne glavom ka Tomasu.„Ruke su mi se umorile", izgovara. „Imaš čast da nastaviš." „U redu, gospođo." Tomas salutira i prilazi. Stiska vilicu, a onda steţe šaku u

pesnicu i snaţno udara špijuna u stomak. On iskolači oči od bola, i iskašlje još krvina pod. Pokušavam da skrenem sebi paţnju tako što proučavam detalje na njegovojodeći. (Bron-zani dugmići, vojničke čizme, plava značka na rukavu. Što znači da seprerušio u vojnika, a uhvatili smo ga u blizini San Dijega, jedinog grada koji odsvojih građana zahteva da nose plave značke. A vidim i šta ga je odalo. Jedno odbronzane dugmadi deluje nešto tanje od ovih pravljenih u Republici. Mora da ga jesam prišio - dugme sa stare uniforme iz Kolonije. Glupost. Greška koju samo špijunKolonije moţe da napravi.)

„Kako se zoveš?" ponovo ga pita Komandirka Dţejmson. Tomas izvlači noţ ihvata ga za prst.

Špijun proguta knedlu.„Emerson." „Emeron šta? Budi precizniji."

„Emerson Adam Grejem." „Gospodin Emerson Adam Grejem iz Istočnog Teksasa." Komandirka

Dţejmson to tako lagano izgovara, gotovo laskavo. „Drago mi je što smo seupoznali, mladi gospodine. Reci mi, gospodine Grejem, zašto su te Kolonije poslale uovu našu divnu Republiku? Da širiš laţi?"

Špijun se slabašno nasmeje.„Divnu Republiku", breca se. „Ta vaša Republika ni deceniju neće potrajati. I

što je još bolje - kad Kolonije preuzmu vašu zemlju, iskoristiće je mnogo bolje negovi..."

Tomas ga drškom noţa tresne preko lica. Po podu se zakotrlja zub. Kadpogledam Tomasa, vidim da mu je kosa pala preko lica i da je njeg ovu uobičajenuljubaznost smenilo okrutno zadovoljstvo. Mrštim se. Nisam često imala prilike davidim takav izraz lica na njemu; najeţim se.

Komandirka Dţejmson ga zaustavlja pre nego što ponovo udari špijuna.„U redu je. Pusti nas da čujemo šta to naš prijatelj ima da kaţe protiv

Republike."Špijunovo lice je crveno kao bulka od toga što predugo visi naopačke.„Vi ovo zovete republikom? Ubijate sopstveni narod i mučite one koji su vam

bili braća?" Kolutam očima. Kolonije ţele da mislimo da bi njihovo preuzimanjeRepublike donelo dobra. Kao da oni nas pripajaju sebi ili nam čine neku uslugu.Tako oni nas vide, jadan mali skrajnut narod, kao da su oni moćniji od nas. Ta ideja i

jeste u njihovom interesu, jer čujem da su poplave prekrile mnogo više njihovezemlje nego naše. Uvek samo to i jeste bilo u pitanju. Zemlja, zemlja, zemlja. Ali toda se ujedinimo - to se ni ranije nije desilo, pa se neće desiti ni u budućnosti.Porazićemo ih, ili ćemo umreti pokušavajući. „Ništa vam neću odati. Moţete daradite šta god hoćete, ali ništa vam neću odati."

Komandirka Dţejmson se smeši Tomasu, i ovaj joj uzvraća osmeh.„Pa, čuo si gospodina Grejama", kaţem. „Radi šta god hoćeš." Tomas počinje da ga muči i nakon nekog vremena pridruţuje mu se i drugi

vojnik iz prostorije, da pripomogne tako što će ga pridrţavati. Teram se da skrenempogled dok pokušavaju da izvuku informacije iz njega. Moram ovo da naučim,moram na ovo da se naviknem. Uši mi zvone od špijunovih krikova. Igno-rišemčinjenicu da je kosa tog špijuna ravna i tamna kao moja, da mu je koţa svetla i da me



48

njegova mladost iznova i iznova podseća na Metijasa. Govorim sebi da nije Metijastaj koga Tomas muči. To bi bilo nemoguće.

Nemoguće je mučiti Metijasa. On je već mrtav. Te noći, Tomas me prati do stana i, pre nego što ode, poljubi me u obraz.

Govori mi da budem paţljiva i da će on pratiti sve što se emituje preko mogmikrofona.

„Svi će paziti na tebe", umiruje me. „Nisi sama ukoliko ti tako ne odlučiš." Uspevam da mu se osmehnem. Zamolim ga da povede računa o Oliju dok

nisam tu.Kad se konačno nađem u stanu, sklupčam se na kauču i naslonim ruku na

Olijeva leđa. Ĉvrsto spava, ali se pribio uz kauč. Verovatno oseća Metijasovoodsustvo koliko i ja. Na staklenom stočiću su razbacane gomile starih fotografijanaših roditelja iz Meti-jasovog plakara. Kraj njih su Metijasovi dnevnici, kao ispomenar u kome je čuvao sitnice koje su podsećale na naše zajedničke vaţnetrenutke - odlazak u operu, kasne večere, jutarnje veţbe na stazi. Pregledam ih otkad

je Tomas otišao, nadajući se da je to o čemu je Metijas ţeleo da propričamopomenuto negde u njima. Prevrćem po Metijasovim zapisima i ponovo čitam kratkekomentare koje je tata voleo da stavlja u dnu fotografija. Na jednoj od poslednjih sunaši roditelji s malim Metijasom ispred Dvorane Batala. Sve troje drţe podignutepalčeve. Ovde je Metijasova buduća karijera! 12. mart. Blenem u datum. Fotografija jeuslikana nekoliko nedelja pre njihove smrti.

Diktafon mi stoji na ivici stola. Dvaput pritiskam dugme i po ko zna koji putpreslušavam Danov glas. Kakvo li lice ide uz ovaj glas? Pokušavam da zamislimkako izgleda. Mlad i sportske građe, verovatno, ţilav od godina provedenih na ulici.Glas mu je toliko ispucao i izobličen od zvučnika da ima delova koje ne razumem.

„Ĉuješ li ti ovo, Oli?“, šapućem. Oli zahrče i protrlja glavu o moje ruke. „To jetaj tip. Ima da ga uhvatim."

Zaspim s Danovim rečima koje mi odzvanjaju u ušima.

★ ★ ★

06.25 SATI

Nalazim se u sektoru Lejk, i posmatram kako se dnevna svetlost polakopomalja i boji zapenušane vodenice i turbine u zlatno. Iznad površine vode lebdi

trajni sloj dima. Dalje niz jezero vidim centar Los Anđelesa, tik uz obalu. Policajac izulične patrole mi prilazi i govori da prestanem da dangubim, da nastavim dalje.Ćutke klimam glavom i nastavljam niz obalu.

Gledano izdaleka, potpuno se utapam u okolinu. Moja majica s okovratnikom ipoludugim rukavima kupljena je u nekoj jeftinoj radnji na granici između Lejka iVintera. Pantalone su mi poderane i flekave - koţa na čizmama je izbledela. Dobrosam pazila kakav ću čvor vezati na pertlama. Vezala sam ih u običan Rouz čvor, kaoi ostali radnici. Kosu sam podigla u konjski rep. Preko njega sam stavila kačket.

Duboko u dţepu mi je Danova ogrlica. Ne mogu da verujem koliko su ulice ovde prljave. Gore su i od onih u

urušenim predgrađima Los Anđelesa. Tlo je gotovo u nivou vode (kao i u ostalimsiromašnim sektorima, očito svi izgledaju isto), tako da, kad god naiđe oluja, jezeroverovatno preplavi ulice u blizini prljavom i zagađenom vodom. Sve zgrade supropale, urušene i izrešetane - osim, naravno, policijske stanice. Ljudi prolaze pored



49

smeća nagomilanog kraj zidova kao da ga ne vide. Oko kontejnera lete muve imotaju se psi lutalice - ali i neki ljudi. Nabiram nos zbog smrada [zadimljene uličnesvetljke, masnoća, kanalizacija). A onda prestajem, jer shvatam da se, ako mislim daprođem kao građanin Lejka, moram praviti da sam naviknuta na taj vonj.

Dok prolazim, nekoliko muškaraca mi se nasmeši. Jedan mi čak nešto i dobaci.Pravim se da ih ne vidim i nastavljam dalje. Koja gomila probisveta, ljudi koji su

jedva prošli Ispit. Pitam se mogu li da zaradim kugu od njih, iako sam vakcinisana.Ko zna gde su sve bili.

A onda se zaustavim. Metijas mi je govorio da ne treba da osuđujem siromašne.Pa, on je bio bolja osoba od mene, gorko pomislim.

Minijaturni mikrofon u obrazu mi zavibrira. A onda neko jedva čujnoprogovara iz bubice u mom uvetu.

„Gđice Iparis." Tomasov glas je kao tihi huk koji samo ja mogu da čujem. „Jel'sve u redu?"

„Aha", promumlam. Mali mikrofon kupi vibracije mog grla. „U centralnomdelu Lejka sam. Nego vreme neću biti dostupna."

„U redu", odgovara Tomas i prekida vezu. Coknem jezikom da bih isključila mikrofon. Veći deo prvog jutra provodim praveći se da kopam po kontejnerima. Slušam

priče koje pričaju ostali prosjaci, o ţrtvama kuge, o oblastima koje policiju čineposebno nervoznom i onima koje su počele da se oporavljaju. Pričaju gde je najboljetraţiti hranu, gde je najbolje traţiti pijaću vodu. Gde je najbolje sakriti se kad naiđeuragan. Neki izgledaju vrlo mlado, premladi su i za Ispit. Najmlađi pričaju o svojimroditeljima ili o tome kako odţepariti vojnika.

Ali niko ne pominje Dana.Sati se razvlače i dolazi veče, a onda i noć. Kad pronađem tihu uličicu za

počinak, s još nekoliko prosjaka koji su već zaspali po kontejnerima, sklupčam se umračni ćošak i upalim mikrofon. Vadim i Danov privezak iz dţepa, podiţem ga iproučavam njegova glatka ispupčenja.

„Za danas je gotovo", mrmljam. Grlo jedva da mi vibrira. Bubica u uvetu pucketa.„Gđice Iparis?", izgovara Tomas. „Jesi li imala sreće danas?" „Ne, nisam. Sutra ću da probam s nekim javnim mestima." „U redu. Ljudi će biti u pripravnosti dvadeset četiri sata dnevno." Pod tim „ljudi će biti u pripravnosti dvadeset četiri sata dnevno" Tomas misli

na sebe, jer je on jedini koji me sluša.„Hvala", šapućem. „Prekidam vezu." Isključujem mikrofon. Krče mi creva.

Vadim komadić piletine koji sam pronašla u kuhinji jednog kafića, i teram se da gapojedem, ne obraćajući paţnju na hladnu sluzavu mast po njemu. Ako ću da ţivimkao građanin Lejka, moram da se hranim kao građanin Lejka. Možda da nađem posao, pada mi na pamet. Samu sebe zasmejem.

Kad konačno uspem da zaspim, sanjam ruţan san, u kome je i Metijas. Ni sledećeg dana ne saznajem ništa korisno, a ni dan posle toga. Kosa mi je

zamršena i iskrzana od vrućine i dima, a lice mi je sve garavije. Kad ugledam svojodraz u jezeru, shvatam da konačno izgledam kao ulični prosjak. Sve na meni delujeprljavo. Ĉetvrtog dana odlazim do granice Lejka i Bluridţa, odlučna da procunjampo kafićima.

A onda se nešto desi. Nabasam na skiz borbu.



50

DAN

Pravila gledanja skiz borbi - i klađenja na njih - prilično su jednostavna. 1. Izabereš onoga za koga misliš da će pobediti. 2. Kladiš se na njega. To bi bilo to. Problem se javi kad si ozloglašen, pa snosiš rizik da te pokupi

policija ako javno staviš novac na nekoga. Popodne je, čučim iza dimnjaka jednog trošnog prizemnog skladišta. Odavde

mogu da vidim gomilu ljudi koji su se okupili kraj napuštene susedne zgrade.Dovoljno sam blizu da mogu da čujem i neke njihove međusobne razgovore.

I Tes. Tes je dole s njima, sitnu figuru joj jedva vidim u guţvi, s nešto naših parau rukama i osmehom na licu. Gledam je kako pomno sluša ostale koji se klade dokpričaju o borcima. I ona se uključuje u razgovor s nekoliko pitanja. Ne usuđujem seda je izgubim iz vida. Ulični panduri nezadovoljni mitom umeju da ulete na skizborbe i počnu nasumično da hapse, pa Tes i ja nikada ne gledamo borbe u gomili.Ako me uhvate i provere mi otiske, završili smo priču. Tes je, doduše, sitna i lukava.Ona lakše moţe da utekne raciji. Što ipak ne znači da mogu da je ostavim samu.

„Samo se ne zaustavljaj, rođo", govorim sebi u bradu kad vidim da je Teszastala da se nasmeje fori nekog klinca koji se kladi. Ne približavaj joj se, konjino jedna.

S oboda gomile začuje se neka larma. Na trenutak skrećem pogled. Jedan odboraca se trudi da razmrda gomilu mašući rukama i vičući. Smešim se. Sudeći popovicima iz gomile, zove se Kaede. To je ona šankerka ko ju sam upoznao prenekoliko dana kad sam prolazio kroz sektor Alta. Zagreva zglobove, a ondaposkakuje i protresa ruke.

Kaede je već dobila jednu borbu. Prema nepisanim pravilima skiza, mora da sebori sve dok ne izgubi rundu - dok je protivnik ne obori na zemlju. Za svaku pobedudobija deo ukupnog novca poloţenog na protivnika. Pogled mi pada na devojkukoju je odabrala za sledeću borbu. Devojku maslinastog tena, namreškanih obrva ikolebljivog izraza lica. Kolutam očima. I ovoj gomili je jasno da će ta borba kratkotrajati. Biće srećna ako uopšte izvuče ţivu glavu.

Tes sačeka koji trenutak da ljudi prestanu da obraćaju paţnju na nju, a onda nabrzaka pogleda ka meni. Diţem jedan prst. Ona se široko osmehne, namigne mi ivrati se u gomilu. Pruţa novac glavnom Mađioničaru - velikom, krupnom momku.Na Kaede polaţemo hiljadu banknota, skoro sve što imamo.

Borba traje manje od minuta. Kaede zamahne brzo i jako, ţestoko tresnuvšidevojku preko lica. Devojka posustaje. Kaede se poigrava njom kao mačka hranom, aonda ponovo zamahuje pesnicom. Devojka pada na pod i udara glavom o beton, gdeostaje da leţi ošamućena. Nokaut. Gomila navija, a nekoliko ljudi prilazi dapomogne devojci da izađe iz ringa. Razme-njujem kratak osmeh s Tes, koja kupi našdobitak i gura ga u torbu.

Hiljadu i po banknota. Gutam knedlu i trudim se da se ne radujem previše. To je tek korak bliţe ampuli s lekom.

Paţnju mi ponovo privlači gomila koja navija. Kaede namešta kosu i poklanjase publici iz zezanja, od čega još više polude.

„Ko je sledeći?" Gomila glasno skandira:„Biraj! Biraj!"



51

Kaede polako hoda u krug, naizmenično odmahujući glavom i nakrivljujući je. Ja ne skidam pogled s Tes. Stoji na prstima iza nekoliko visokih momaka, trudeći seda vidi šta se dešava. A onda ih s okleva-njem takne po ramenima, nešto im kaţe iprođe napred. Steţem vilicu. Sledeći put ću da joj se pridruţim. Tako će moći da misedi na ramenima i konačno pošteno odgleda borbu, umesto da nepotrebno skrećepaţnju na sebe.

Trenutak kasnije sav se ukočim. Tes se progurala pored jednog od krupnijihkladioničara. On ljutito drekne i, pre nego što Tes uspe da mu se izvini, grubo jegurne ka središtu ringa. Ona se zatetura, a gomila prasne u smeh.

Osetim navalu besa. Kaede se vidno zabavlja.„Jel' ti to mene izazivaš, mala?" poviče. Nakezi se od uveta do uveta. „Mogla

bih malo da se zabavim." Tes izbezumljeno gleda oko sebe. Pokušava da se povuče ugomilu, ali joj ne daju da prođe. Kad uhvatim Kaede da klima glavom ka Tes,ustajem. Ova kobila će da izabere Tes za sledeću borbu.

E neće vala. Ne dok sam ja tu. Ne ako joj je ţivot mio. Najednom začujem povik iz gomile. Zastajem. Neka devojka se probila do

ringa i zuri u Kaede. Koluta očima.„Meni ovo ne izgleda kao fer borba" viče. Kaede se nasmeje. A onda nastupi tišina. A onda Kaede glasno odgovori:„Šta s’ ti, dođavola, umislila, ko si kad mi se tako obraćaš? Misliš da si bolja?"

Pokazuje prstom ka devojci, i gomila počinje glasno da kliče. Vidim Tes kako beţi nasigurno, u guţvu. Nova devojka je zauzela Tesino mesto, htela to ili ne.

Duboko uzdahnem. Kad se konačno smirim, bacim pogled na Kaedinu novuprotivnicu.

Nije mnogo viša od Tes, i definitivno je lakša od Kaede. Na trenutak se čini da joj je neugodno zbog paţnje koju je izazvala, te sam spreman da je otpišem kaovaljanog protivnika; ali onda je pogledam malo bolje. Ne, ova devojka nije ni nalikonoj prethodnoj. Ne okleva zato što se pribojava borbe ili se plaši poraza, već zatošto razmišlja. Procenjuje situaciju. Tamna kosa joj je vezana u konjski rep i sportske jegrađe, vitka. Puna je samopouzdanja, s rukom na boku, kao da ništa na svetu ne moţeda je iznenadi. Hvatam sebe kako se divim njenom licu.

Svet oko mene na trenutak nestaje.Devojka odmahuje glavom. Ĉak i ja sam iznenađen - prvi put vidim da neko

odbija da se bori. Pravila su svima poznata: ako te odaberu, moraš da se boriš.Devojka se izgleda ne plaši besa rulje. Kaede joj se smeje i izgovara nešto što nemogu provalim. Ali Tes ju je očito čula, čim zabrinuto skreće pogled ka meni.

Ovoga puta, devojka klima glavom. Gomila ponovo počinje da kliče, i Kaede sesmeši. Malo se nagnem i izvirim iza dimnjaka. Ima nešto u toj devojci... ne znamtačno šta. Ali oči joj gore, i mada je vrućina i moţe biti da fantaziram, čini mi se da se

jedva primetno smeši. Tes me upitno pogleda. Na trenutak oklevam, a onda ipak podignem jedan

prst. Zahvalan sam ovoj tajanstvenoj devojci što je pomogla Tes, ali kad je u pitanjulova, ipak igram na sigurno. Tes klima glavom, a onda polaţe novac na Kaede.

Ali onog trenutka kad devojka stupi u ring i zauzme stav... shvatam da samnapravio veliku grešku. Kaede napada kao bik, zamahuje kao maljem.

Ali ova devojka napada kao zmija otrovnica.



52

D UN

Ne plašim se ja da ću da izgubim ovu borbu. Plašim se da slučajno ne ubijem protivnicu. Doduše, ako sad odustanem, mrtva sam.Prekorevam samu sebe - baš sam našla u šta da se uvalim. Kad sam prvi put

ugledala ovu gomilu koja se kladi, prvo sam pomislila da je bolje da ne prilazim. Dase drţim podalje od meteţa. Da se ne desi da me uhvati ulična patrola i odvede mena saslušanje. Ali onda mi pade na pamet da u ovoj gomili moţda mogu da naletimna neke vaţne informacije - ima mnogo lokalaca, neki od njih moţda i lično poznajuDana. Ne moţe biti da Dana ne zna baš niko u sektoru Lejk, a ako neko zna ko je,onda je to gomila koja posećuje nelegalne skiz borbe.

Ali nije trebalo da se umešam kad su onu ţgoljavu devojčicu ugurali u ring.Trebalo je da je pustim da se sama izbori.

Sad je kasno.

Devojka po imenu Kaede, s kojom sam suočena u ringu, nakrivi glavu i iskezise. Duboko udahnem. Već je počela da kruţi oko mene, merkajući me kao plen.Proučavam njeno drţanje. Zakoračila je desnom nogom. Levoruka je. To je nešto štoume da bude od pomoći i zbuni protivnika, ali ja sam za ovo obučavana. Krećem seu stranu. Uši mi zvone od buke.

Puštam je da prva udari. Reţi i svom brzinom nasrće na mene, podignutepesnice. Ali vidim da se sprema da me šutne. Pomerim se u stranu. Šutne u prazno.Koristim njen zamah protiv nje i, kad mi okrene leđa, snaţno je udarim. Izgubiravnoteţu i umalo da padne. Publika kliče.

Kaede se brzo okreće ka meni. S lica joj je nestao osmeh - uspela sam da jenaljutim. Ponovo nasrće na mene. Uspevam da blokiram prva dva udarca, ali metrećim raspali posred vilice, da mi se zavrti u glavi.

Svaki mišić u telu ţudi mi da ovo odmah okončam. Ali nateram sebe da sesmirim. Ako se budem borila previše vešto, postaću sumnjiva. Previše sam preciznaza jednog običnog klošara.

Puštam je da me još jednom udari. Gomila urla. Ona se ponovo smeši, vraća joj se samopouzdanje. Ĉekam da se spremi za napad. A onda nasrćem, spuštam se učučanj i saplićem je. Nije to očekivala - uz tresak pada na zemlju. Publikagromoglasno odobrava.

Kaede se nekako diţe na noge, iako bi u većini skiz borbi njen pad proglasilikra jem runde. Briše krv s usta. Pre nego što uspe da udahne kao čovek, besno zaurlai ponovo se baci na mene. Trebalo je da prime-tim mali odsjaj uz njen zglob. Kaedeme prvo snaţno udari postrance, a onda osetim uţasan, oštar bol. Odgurnem je.Namigne mi i ponovo počne da kruţi oko mene. Uhvatim se za bok - i osetim neštotoplo i vlaţno na struku. Spuštam pogled.

Rana od uboda. Samo zupčasti noţ je mogao ovako da mi razdere koţu.Razdraţeno je pogledam. Skiz borbe se vode bez oruţja... ali teško da se ova gomiladrţi pravila.

Bol mi izaziva i vrtoglavicu i bes. Nema pravila? Nek joj bude.

Kad ponovo nasrne na mene, izmaknem se i uvrnem joj ruku čvrstim stiskom.Slomim je jednim potezom. Ona vrisne od bola. Kad pokuša da se izmigolji, stegnem je još čvršće, uvrćući joj polomljenu ruku iza leđa sve dok ne vidim da je prebledela.Iz majice joj ispada noţ i uz zveket pada na zemlju. (Zupčasti noţ, kao što sam i



53

mislila. Kaede nije obična klošarka. Dovoljno je vešta da se domogne ovako dobrogoruţja - što znači da se bavi istim poslom kao i Dan. Da nisam na tajnom zadatku,istog trenutka bih je uhapsila i odvukla na saslušanje.) Iako me rana peče, steţemzube i ne popuštam stisak.

Kaede me konačno panično ćušne drugom rukom. Puštam je. Strovali se nakolena i zdravu ruku. Publika poludi. Pritisnem ranu iz koje lipti krv, i kad

pogledam oko sebe, vidim ruke koje razmenjuju novac. Dvoje ljudi pomaţe Kaededa izađe iz ringa (pre nego što se okrene, ošine me pogledom punim mrţnje), aostatak posmatrača kreće s povicima.

„Biraj! Biraj! Biraj!"Moţda sam ovoliko nesmotrena zbog bola. Više ne mogu da suzdrţim bes. Bez

reči se okrećem, zavrćem rukave do laktova i diţem okovratnik. Izlazim iz ringa iguram se kroz gomilu.

Pokliči publike se menjaju. Počinju da mi zviţde. Dolazim u iskušenje daupalim mikrofon i kaţem

Tomasu da pošalje vojnike, ali ipak to ne činim. Obećala sam sebi da neću zvatipojačanje ukoliko to ne bude neophodno, te mi ne pada na pamet da prekinemmisiju zbog običnog uličnog nereda.

Kad se konačno iskobeljam iz zgrade, rizikujem i bacam pogled preko ramena.Nekoliko posmatrača je krenulo za mnom, i većinom deluju besno. To su kockah, mislim se, oni najvatreniji. Ignorišem ih i nastavljam dalje.

„Vraćaj se ovamo!", dere se jedan od njih. „Ne moţeš tek tako da odeš!" Potrčim. Dođavola i ova ubodna rana. Stiţem do velike kante za smeće i zalećem

se na nju, spremna da skočim na sims na drugom spratu. Ako se popnem dovoljnovisoko, neće uspeti da me uhvate. Zalećem se iz sve snage, i jednom rukom uspevamda se zakačim za ivicu simsa.

Ali rana me je usporila. Neko me hvata za nogu i vuče nadole. Ruka mipopušta i niz hrapavi zid klizim ka zemlji. Toliko jako udarim glavom o beton da mise sve zavrti. Dočepali su me se i vuku me za stopala ka razularenoj gomili.Pokušavam da dođem sebi. Vidno polje mi je ispunjavaju mrlje. Pokušavam dacoknem da upalim mikrofon, ali jezik mi je teţak i prekriven peskom. Tomase, šapućem, ali to zazvuči kao Metijase. Na neviđeno pruţam ruku ka svom bratu, aonda se setim da on više ne moţe da me uhvati.

Najednom začujem tresak i nekoliko vrisaka, i u trenutku me puštaju. Ponovopadam na zemlju. Pokušam da se podignem na noge, ali se zateturam i ponovopadnem. Otkud ovolika prašina? Zaškiljim da bih bolje videla. Gomila je i daljeglasna i razjarena. Mora da je neko bacio dimnu bombu.

A onda začujem glas koji mi govori da ustanem. Kad skrenem pogled, vidimda mi neki dečko pruţa ruku. Svetloplavih očiju, garavog lica, s dronjavim kačketomna glavi, i u trenutku mi se učini da nikog lepšeg u ţivotu nisam videla.

„Ajde", poţuruje me. Hvatam ga za ruku. Kroz prašinu i haos jurimo niz ulicu i nestajemo u sve duţim senkama

predvečerja.



54

DAN

Neće da mi kaţe kako se zove. U potpunosti je razumem. Većina uličnih klinaca iz sektora Lejk krije identitet,

pogotovo nakon učešća u nečemu protivzakonitom kao što su to skiz borbe. Osimtoga, i ne ţelim da znam kako se zove. I dalje se nerviram što sam izgubio pare.Kaedin poraz me je koštao hiljadu banknota. To je bila početna suma za ampulu slekom. Sve je manje vremena, a krivica je njena. Kako sam samo glup. Da nijezasluţna za to što je Tes izbegla borbu, ostavio bih je da se sama snalazi.

Ali znam da bi mi Tes do kraja dana upućivala tuţne poglede. Te nisam. Tes nastavlja da propituje Devojku - šta ja znam, najbolje tako da je zovem -

dok joj pomaţe i čisti joj ranu najbolje što moţe. Ja uglavnom ćutim. Na oprezu sam.Nakon skiz borbe i moje dimne bombe, obreli smo se na balkonu stare biblioteke.(Da li se to i dalje računa kao balkon ako se ceo zid urušio i sada čitav sprat zvrjiotvoren?) Zapravo, zidovi su se urušili na gotovo svim spratovima. Biblioteka je deostarinske kaskadne zgrade koja je sada skoro cela pod vodom, oko sto metara odistočnog oboda jezera, potpuno zarasla u korov. Sjajno je sklonište za ljude kao štosmo mi. Posmatram ulice duţ nasipa, da moţda neki od kockara ne tragaju i dalje zaDevojkom. S ivice balkona na kojoj sedim, bacam pogled preko ramena. Devojkanešto govori Tes, koja joj oprezno uzvraća osmeh.

„Zovem se Tes", čujem je. Dovoljno je pametna da moje ime prećuti, ali neprestaje da priča. „Iz kog si ti dela Lejka? Ili si iz nekog drugog sektora?" Paţljivopregleda Devojčinu ranu. „Gadna je, ali će zaceliti. Pokušaću ujutru da ti nabavimmalo kozjeg mleka. Dobro će ti činiti. Dotad uzmi pa pljuni na nju. To pomaţe protivinfekcija."

Na Devojčinom licu vidim da to već zna.„Hvala", mrmlja. Skreće pogled ka meni. „Hvala na pomoći." Tes se ponovo osmehuje, ali vidim da se čak i ona oseća pomalo neprijatno uz

ovu pridošlicu.„Hvala i tebi." Steţem vilicu. Za sat i nešto će pasti noć, a moram još i o ovoj nepoznatoj

ranjenoj devojci da brinem.Nakon nekog vremena ustajem i pridruţujem im se. Negde u daljini, s gradskih

zvučnika trešti zakletva Republike.„Ovde ćemo da prenoćimo." Pogledam u Devojku. „Kako se osećaš?" „Dobro", odgovara. Ali više je nego očigledno da je u bolovima. Ne zna šta će s

rukama, pa svako malo posegne za ranom, a onda se zaustavi. Najednom osetimpotrebu da je utešim. „Zašto si me spasao?" pita.

Napravim grimasu.„Pojma nemam. Koštala si me hiljadu banknota." Konačno se nasmeši, ali ima

neke stalne obazrivosti u njenom pogledu. Deluje kao da me proučava i analizirasvaku reč koju izgovorim. Ne veruje mi.

„Kladiš se na veliko, jelda? Ţao mi je. Ali naljutila me je." Namršti se.„Pretpostavljam da ti ta Kaede nije prijateljica."

„Ona je šankerka s granice Alte i Vintera. Nedavno smo se upoznali." Tes se nasmeje i uputi mi pogled koji baš i ne umem da protumačim.„Voli da se upoznaje sa slatkim devojkama."Mrštim se.



55

„Pazi šta pričaš, rođo. Dovoljno puta ti je danas glava bila u torbi."Tes klima glavom i jedva primetno se smeši.„Odoh ja po malo vode." Skače na noge i odlazi niz otvoreno stepenište ka

vodi.Kad zamakne, sednem kraj Devojke i slučajno je rukom okrznem po struku.

Ona jedva čujno udahne - i ja se sklonim, plašeći se da sam je povredio. „Ukoliko se ne inficira, trebalo bi uskoro da zaceli. Ali odmori se koji dan.

Moţeš da ostaneš s nama." Devojka sleţe ramenima.„Hvala. Kad mi bude bolje, ima da pronađem Kaede." Naslanjam se na zid i proučavam joj lice. Bleđa je od ostalih devojke iz sektora,

i ima krupne tamne oči koje svetlucaju zlatastim odsjajem po ugaslom svetlu. Nemogu da procenim šta je, što je ovde čest slučaj - moţda ima starosedelačke krvi, amoţda je i belkinja. Ili tako nešto. Toliko je lepa da me dekoncentriše, kao onda uskiz ringu. Ne, nije dovoljno reći da je lepa. Prelepa je. A još me i podseća na nekoga.Moţda taj njen pogled, istovremeno hladno pronicljiv i divlje drzak... Obrazi počin juda mi gore i skrećem pogled, srećan što pada mrak. Moţda nije trebalo da jojpomognem. Previše mi odvlači paţnju. Ne mogu da prestanem da se pitam čega bihse sve odrekao da dobijem priliku da je poljubim ili joj prođem prstima kroz kosu.

„Pa, Devojko" izgovaram nakon nekog vremena, „hvala ti na pomoći danas.Mislim na Tes. Gde si naučila tako da se boriš? Polomila si Kaedi ruku bez trunkenapora."

Devojka okleva. Krajičkom oka vidim da me posmatra. Okrenem se ka njoj, aona se napravi da u stvari gleda u vodu, kao da bi se postidela ako je uhvatim da megleda. Odsutno dodiruje bok, a onda, kao iz navike, cokne.

„Mnogo vremena provodim na obodu Batale. Volim da posmatram kadetekako veţbaju."

„Opa, ti baš voliš da rizikuješ. Ali zadivljujuće si vešta. Kladim se da ne upadaščesto u nevolje."

Devojka se smeje.„Vidiš kako sam danas prošla." Odmahuje glavom. Dugi konjski rep joj se

zanjiše. „Nije ni trebalo da gledam skiz borbu, ali šta da ti kaţem? Ĉinilo se da tvojojprijateljici treba pomoć." Konačno skrene pogled ka meni. I dalje ima one opreznostiu njemu. „A ti? Jesi li ti bio u gomili?"

„Ne. Tes je bila dole jer voli da bude u srcu dešavanja, a i malo je kratkovida. Javolim da posmatram iz daljine."

„Tes. Jel’ ti ona mlađa sestra?" Oklevam.„Aha, tako nešto. Znaš, nju sam hteo da zaštitim onom dimnom bombom." Devojka upitno podiţe obrvu. Gledam kako izvija usne u osmeh.„Baš si ljubazan", kaţe. „Jel' svi ovde u kraju umeju da naprave dimnu

bombu?"Opušteno odmahujem rukom.„Pa naravno, čak i klinci. Lako je." Gledam je. „Ti nisi iz sektora Lejk, zar ne?" Devojka odmahne glavom.„Tanagaši sektor. Mislim, nekad sam tamo ţivela." „Tanagaši je prilično daleko. Ĉak si dovde došla da gledaš skiz borbu?" „Naravno da ne." Devojka se oprezno vraća u leţeći poloţaj. Primećujem da joj

se na zavoju pojavljuje tamnocrvena mrlja. „Tumaram ulicama. Putujem tamo-amo."



56

„Lejk trenutno nije siguran", kaţem. Paţnju mi skreće treperenje nečegtirkiznog u uglu balkona. Iz male pukotine u podu raste nekoliko strukova morskogkrasuljka. Mamino omiljeno cveće. „Tamo moţe da se dobije kuga."

Devojka mi se smeši, kao da zna nešto što ja ne znam. Kad bih se samo setio nakoga me podseća.

„Ne brini" kaţe ona. „Oprezna sam ja kad nisam besna."

★ ★ ★

Kad veče konačno padne, a Devojka zadrema nemirnim snom, zamolim Tes daostane s njom dok se ja išunjam da proverim svoju porodicu. Tes je srećna što ostaje.Ume da bude prilično razdraţljiva tokom poseta oblastima Lejka zahvaćenimkugom, i u povratku se neprestano češe po rukama - kao da oseća kako joj seinfekcija širi koţom.

Guram buketić krasuljaka u rukav majice, a i nekoliko banknota u dţepove, dami se nađu. Tes mi pomaţe da uvijem šake pre nego što pođem, da slučajno negdene ostavim otiske.

Noć je iznenađujuće mirna. Na ulicama nema patrola za kugu, te se čuju samopokoji automobil i udaljena jeka reklama na digitalnim megabordima. Neobično Xna našim vratima i dalje stoji, upadljivo kao i pre. U stvari, gotovo sam siguran da suvojnici opet bili u poseti, jer je X jarko i sveţe prefarbano. Mora da su ponovoproveravali ovaj kraj. Koji god su razlog imali da nam ofarbaju vrata, on i dalje stoji.Ĉekam u senkama u blizini majčine kuće, dovoljno blizu da mogu da vrinem kroztrošnu ogradu u dvorištu.

Kad se uverim da na ulicama nema nikoga, kroz senke se uputim ka kućišunjajući se ka slomljenoj dasci koja vodi ispod trema. Sklanjam dasku u stranu.Ušunjavam se u mračnu pukotinu, koja se oseća na vlagu, i vraćam dasku na mesto.

Kroz podne daske iznad mene probijaju se tanki snopovi svetla. U daljini, izpravca jedine spavaće sobe, čujem majčin glas. Odlazim tamo, a onda čučnem izaventilacionog otvora i virim.

Dţon sedi na ivici kreveta, skrštenih ruku. Njegovo drţanje mi kazuje da jeiscrpljen. Cipele su mu načisto prljave - siguran sam da ga je mama grdila zbog toga.Dţon gleda ka drugoj strani spavaće sobe, gde verovatno stoji mama.

Ponovo čujem njen glas, ovoga puta dovoljno glasan da je razumem. „Ni ti ni ja se još nismo razboleli", kaţe. Dţon vraća pogled na krevet. „Izgleda

da nije zarazno. A i Idenova koţa i dalje izgleda dobro. Ne krvari." „Zasad", odgovara Dţon. „Moramo da se pripremimo na najgore, mama. U

slučaju da Iden..." Mamin glas je nepokolebljiv.„Ne dopuštam takav stav u mojoj kući." „Nisu mu dovoljni lekovi za ublaţavanje simptoma. Ko god da nam je to

obezbedio veoma je ljubazan, ali to nije dovoljno." Dţon odmahuje glavom i ustaje.Ĉak i sada, pogotovo sada, mora da zaštiti majku od istine o tome šta je sa mnom. Kadse udalji od kreveta, vidim da u njemu leţi Iden, do brade pokriven, upr-kos vrućini.Koţa mu se presijava od znoja. A i čudne je boje, blede, bolesno zelenkaste. Ne

sećam se da su one druge vrste kuge imale ovakve simptome. Gutam knedlu. Spavaća soba izgleda identično, s nekoliko starih i dotrajalih stvari, ali i daljeudobna. Tu je ofucani dušek na kome leţi Iden, kao i izgrebana komoda s fiokamapo kojima sam nekada škrabao. Tu je i obavezni portret Elektora, oko koga su



58

D UN

Budim se u zoru. Škiljim od jakog svetla (odakle uopšte dolazi - negdeotpozadi?), i na trenutak sam dezorijentisana, ne znam zašto spavam u napuštenojzgradi s pogledom na okean i morskim krasuljcima koji mi rastu kraj nogu. Jauknem

od oštrog bola u stomaku. Neko me je ubo nožem, panično shvatam. A onda se setimskiz borbe i noţa i dečka koji me je spasao.

Ĉim je videla da mrdam, Tes mi uţurbano priđe.„Kako se osećaš?" I dalje je oprezna sa mnom.„Ugruvano", mrmljam. Ne ţelim da misli da mi je loše zavila ranu, pa dodajem:

„Ali mnogo bolje nego juče." Ĉitav minut mi treba da primetim dečka koji me je spasao kako sedi u ćošku i

gleda u vodu, pustivši da mu noge vise s balkona. Moram da prikrijem svojunelagodu. Normalnim danima, bez rane od noţa, tako nešto ne bi moglo da mipromakne. Sinoć je nekud otišao. Dok sam naizmenično tonula u san i budila se,trudila sam se da zapamtim pravac u kome je otišao (juţno, ka Junion stanici).

„Nadam se da ti nije problem da se strpiš koji sat za hranu", obraća mi se. Nosistari kačket, ali iz n jega izviruje nekoliko pramenova svetloplave kose.

„Izgubili smo lovu na skiz borbi, pa nemamo od čega da kupimo hranu." Mene krivi za taj gubitak. Klimam glavom. Prisećam se zvuka Danovog

ispucalog glasa sa zvučnika i krišom ga upoređujem s glasom ovog dečka. Nekovreme me posmatra bez osmeha, kao da zna šta radim, a onda je ponovo na oprezu.Ne, ne mogu da budem sigurna da glas pripada njemu. Na hiljade ljudi u Lejkumoţe da stoji iza tog glasa.

Shvatam da mi je bubica u obrazu i dalje isključena. Tomas mora da je besan.„Tes", kaţem. „Idem ja dole do vode. Brzo se vraćam." „Jesi li sigurna da moţeš sama?" pita. „Mogu." Smešim se. „Doduše, ako vidiš da plutam onesvešćena - slobodno

kreni po mene."Stepenice u ovoj zgradi su definitivno bile deo unutrašnjeg stepeništa, ali sada

su spolja. Diţem se na noge i polako šepam niz njih, trudeći se da se ne okliznem i nestrovalim u vodu. Šta god bilo to što je Tes sinoć uradila, izgleda da deluje. Iako mibok i dalje gori, bol je malo uminuo i hodam nešto lakše nego juče. Stiţem dopodnoţja zgrade brţe nego što sam očekivala. Tes me podseća na Metijasa, na onokad me je bolesnu negovao na dan svog prijema u vojsku.

Ali sad ne mogu da podnesem sećanja na Metijasa. Nakašljavam se iusredsređujem na to da stignem do ivice vode.

Sunce na istoku je dovoljno visoko da okupa čitavo jezero sumornom zlatnomboju, a vidim i malecni pojas zemlje koji razdvaja jezero od Tihog okeana. Silazimsve do sprata koji je tik uz vodu. Svi zidovi na ovom spratu su urušeni, pa slobodnomogu da dođem do ivice zgrade i spustim noge u vodu. Kad pogledam u dubinu,vidim da se stara biblioteka nastavlja još mnogo spratova ispod. (Moţda petnaestak,sudeći po poloţaju ostalih zgrada u vodi i nagibu zemlje na obali. Oko šest spratova

bi trebalo da je ispod nivoa vode.)Tes i onaj dečak sede na vrhu zgrade, nekoliko spratova iznad mene, previšedaleko da bi me čuli. Vraćam pogled na horizont, coknem i uključim mikrofon.

Iz bubice se čuje pucketanje. Sekundu kasnije začujem poznati glas.



59

„Gđice Iparis?" pita Tomas. „Jesi li to ti?" „Tu sam" mrmljam. „Dobro sam." „Voleo bih da znam u šta si se uplela, gđice Iparis. Dvadeset četiri sata

pokušavam da dođem do tebe. Bio sam spreman da pošaljem i neke vojnike da tepokupe - a oboje znamo koliko bi to obradovalo Komandirku Dţejmson."

„Dobro sam", ponavljam. Stavljam ruku u dţep i vadim Danov privezak. „Malosam povređena u skiz borbi. Ništa ozbiljno."

S druge strane začujem uzdah.„Dobro, ali nemoj više toliko dugo da se ne javljaš, jel’ čuješ?", kaţe. „U redu."„Jesi li išta saznala?" Podiţem pogled ka dečku koji mlatara nogama.„Nisam sigurna. Neki dečko i devojka su mi pomogli da se izvučem iz tog skiz

ludila. Devojka mi je zavila ranu. Ostaću neko vreme s njima dok ne budem moglabolje da hodam."

„Bolje da hodaš?", podiţe glas. „Kakva je to mala povreda?"

„Samo ubodna rana. Ništa strašno." Tomas se zagrcne, ali ja ne obraćampaţnju. „Uglavnom, to nije tema. Taj dečko je napravio neku zgodnu dimnu bombuda nas izbavi iz one rulje. Prilično je vešt. Ne znam ko je on, ali planiram da saznamviše."

„Misliš da je Dan?", pita Tomas. „Dan mi ne deluje kao neko ko ide okolo ispasava ljude."

Većinu Danovih prestupa činilo je spasavanje ljudi. Sem prestupa s Metijasom. Duboko udahnem.

„Ne. Mislim da nije." Govorim toliko tiho, gotovo šapućem. Ipak je bolje da nenagađam ovako pred Tomasom, da ne bi odlučio da se naoruţa i pošalje trupe zamnom. Komandirka Dţejmson bi me istog trenutka šutnula iz svoje izvidnice kadbih izazvala neku tako skupu akciju koja ne bi donela nikakav rezultat. Osim toga.Ovo dvoje su me izbavili iz goleme nevolje. „Ali moţda znaju nešto o Danu."

Tomas na trenutak ućuti. Ĉujem neki ţamor u daljini, neko pucketanje, a onda injegov jedva čujni glas u razgovoru s Komandirkom Dţejmson. Mora da joj priča omojoj povredi, i konsultuje se da li je bezbedno da ostanem sama. Razdraţljivouzdahnem. Kao da nikada ranije nisam bila ranjena. Nakon nekoliko minuta, ponovo jena vezi.

„Pa, budi oprezna." Zastaje načas. „Komandirka Dţejmson poručuje da ne prekidaš misiju ako te povreda ne muči mnogo. Trenutno je preokupiranaizvidnicom. Ali upozoravam te: ako ti mikrofon ponovo bude ugašen više odnekoliko sati, šaljem vojnike po tebe - ne zanima me da li će te to razotkriti. Jasno?"

Jedva suzbijam zlovolju. Komandirka Dţejmson ne veruje da išta mogu dauradim u ovoj misiji - svaka reč koju je Tomas izgovorio pokazuje koliko je neza-interesovana. Što se tiče Tomasa... on je retko kada tako strog prema meni. Mogumisliti koliko se nervirao poslednjih nekoliko sati.

„Da, gospodine", odgovaram. Pošto Tomas ne odgovara, podiţem pogled kadečaku. Podsećam sebe da moram paţljivije da ga osmotrim kad se vratim gore,uprkos povredama koje me u tome ometaju.

Vraćam privezak u dţep i ustajem.

★ ★ ★



60

Ceo dan provodim proučavajući svog spasioca tako što ga sledim polosanđeleskom sektoru Alta. Svaku sitnicu beleţim u glavi, ma kako delovalabeznačajno.

Na primer, više se oslanja na levu nogu. Kad hoda pored Tes i mene, to šepanje jedva da se i primećuje. Ali vidim ga kad seda ili ustaje - to neznatno oklevanje kadsavije koleno. To mora da je ili ozbiljna povreda koja nije zarasla, ili neka skorašnjaali lakša. Moţda nezgodan pad.

I to mu nije jedina povreda. Tu i tamo se trgne kad mrdne ruku. Nakonnekoliko takvih trzaja, dolazim do zaključka da mora da ima ranu na nadlaktici kojase bolno rasteţe kad god previše spusti ili podigne ruku.

Lice mu se savršeno simetrično, mešavina anglosaksonskog i azijskog porekla,lepota ţiva ispod prljavštine i gareţi. Desno oko mu je nešto svetlije nego levo.isprva mi se učini da je to igra svetlosti, ali primetim to ponovo kad prođemo poredpekare da se nadivimo veknama hleba. Pitam se kako se to desilo, ili je moţda takorođen.

Primećujem i druge stvari: koliko dobro poznaje ulice udaljene od sektora Lejk,

kao da bi ţmureći mogao da prođe tuda; kako su mu prsti vesti, kad poravnavapoguţvanu majicu oko struka; kako posmatra zgrade kao da ih memoriše. Tes mu senikada ne obraća po imenu. Kao što mene zovu „Devojka", tako ne otkrivaju ni njegov identitet. Kad se umorim od hodanja ili me uhvati nesvestica, on naszaustavlja i odlazi da mi nađe vode dok se odmaram. Ne moram ni da mu kaţemkad se umorim, sam oseti.

Popodne je sve bliţe. Sklanjamo se od najjačeg sunca i blejimo blizu pijačnih prodavača u najsiromašnijem delu Lejka. Tes škilji ka tezgama iz našeg zaklona.Dobrih petnaestak metara smo udaljeni od njih. Iako je kratkovida, uspeva darazlikuje prodavce voća od prodavača povrća, lica pojedinih trgovaca, kao i to koima novca, a ko ne. To sam sve pročitala zahvaljujući jedva vidljivim pokretimanjenog lica, njenom zadovoljstvu kad nešto uspe da vidi ili nezadovoljstvu kad neuspe.

„Kako to radiš?", pitam je. Tes skreće pogled ka meni - oči joj gube fokus.„Hm. Šta?" „Kratkovida si. Kako uspevaš da vidiš sve što se oko tebe dešava?" Tes je na trenutak iznenađena, potom impresionirana. I ona i dečak pogledaju u

mene.„Vidim fine razlike između boja, iako su mi malo zamagljene", odgovara Tes.

„Na primer, vidim da iz tašne onog čoveka vire srebrne banknote." Pokazuje očimaka jednoj od mušterija na štandu.

Klimam glavom ka njoj.„Vrlo promućurno." Tes pocrveni i obori pogled. Na trenutak izgleda tako slatko da ne mogu da se

ne nasmejem. Najednom osetim krivicu. Kako mogu da se smejem tako brzo nakonbratove smrti? Uz ovo dvoje mnogo lako gubim kompas.

„Dobro opaţaš detalje, Devojko", tiho izgovara dečak. Gleda me pravo u oči.„Sad mi je jasno kako si preţivela na ulici."

Slegnem ramenima.„To je jedini način da se preţivi, zar ne?" Dečko skrene pogled. Izdahnem. Tek tad shvatim da nisam disala dok me je

njegov pogled drţao kao prikovanu.



61

„Moţda bi mogla da me odmeniš u krađi hrane", nastavlja. „Prodavci uvek viševeruju devojkama, pogotovo takvim kao što si ti."

„Šta hoćeš da kaţeš?" „Ne okolišaš." Ne mogu da se ne nasmešim.„Kao ni ti." Dok se nameštamo za osmatranje tezgi, pokušavam da zapamtim

nekoliko detalja. S ovo dvoje mogu da ostanem najviše još jednu noć, dok se neoporavim dovoljno da krenem u lov na informacije o Danu. Ko zna - moţda me i oninavedu na neki trag.

Kad veče konačno padne i vrućina umine, krećemo nazad ka ivici vode upotrazi za mestom na kome ćemo zanoćiti. Oko nas trepere svetla sveća naprozorima, zastakljenim ili bez stakla, a tu i tamo lokalci pale vatrice d uţ obodauličica. Nova smena policijske patrole kreće u izvidnicu. Već pet noći sam na terenu.

I dalje ne mogu da se naviknem na urušene zidove, na pokačenu odrpanuodeću na balkonima, na gomile mladih prosjaka koji se nadaju da će im prolazniciudeliti ko ji zalogaj... ali makar više nisam onoliko nadmena. Postiđeno se setim onenoći kad je Metijas sahranjen, kad sam, i ne trepnuvši, ostavila netaknut ogromniodrezak na tanjiru. Tes hoda ispred nas, okolina je uopšte ne dotiče, vesela je ibezbriţna. Tiho pevuši neku melodiju.

„Elektorov valcer", mrmljam, prepoznavši pesmu. Dečak, koji hoda ukorak sa mnom, pogleda ka meni. Široko se osmehne.„Ti mu dođeš Linkolnina oboţavateljka, a?" Ne smem ni da mu kaţem da imam sve Linkolnine pesme, kao i neki potpisan

promo materijal, da sam je gledala kako uţivo izvodi političke himne na gradskojproslavi, pa ni da je jednom napisala pesmu u kojoj slavi sve generale Republike.Umesto toga se osmehnem.

„Pa, ono... da." Uzvraća mi osmeh. Zubi su mu predivni, najlepši od svih koje sam ovde videla.„Tes oboţava muziku", odgovara. „Stalno me tera da prolazimo kraj ovih

kafića, pa moram da čekam da odsluša sve himne koje se u njima puštaju. Ne znam.Mora da to sve devojke rade."

Pola sata kasnije, dečak ponovo oseti da me hvata nesvestica. Pozove Tes da sevrati i odvede nas ka jednoj od uličica načičkanih metalnim kontejnerima. Gura

jedan da nam napravi mesta. Potom čučne iza njega, pokaţe nam da sednemo ipočne da otkopčava prsluk.

Pocrvenim kao bulka i zahvalim se svim postojećim bogovima na tami koja nasokruţuje.

„Nije mi hladno, a i ne krvarim" kaţem mu. „Ne moraš da se skidaš." Dečak me pogleda. Očekivala bih da su mu svetle oči nešto tamnije noću , ali

izgleda da reflektuju svetlost s prozora iznad nas. Zabavio ga je moj komentar.„Ko je pa mislio na tebe, dušo?" Skida prsluk, uredno ga presavija i polaţe na

zemlju kraj točkića kontejnera. Tes, po navici, opušteno spušta glavu na sloţeniprsluk.

Nakašljavam se.„Naravno", mrmljam. Ne obraćam paţnju da to što se tiho zasmejao.Tes ostaje budna i razgovara s nama, ali uskoro kapci počinju da joj padaju i

tone u san, glave poloţene na dečakov prsluk. A on i ja tonemo u tišinu. Gledam uTes.

„Deluje prilično krhko", šapućem.



62

„Aha... ali je izdrţljivija nego što izgleda." Podiţem pogled ka njemu.„Imaš sreće što je uz tebe." Spuštam pogled ka njegovoj nozi. On to uoči i brzo

se namesti. „Mora da ti je bila od koristi kad ti je sredila tu ranu na nozi." Shvata da sam primetila da šepa.„Jok. Ovo je stara povreda." Okleva, a onda odlučuje da prekine priču na tu

temu. „Nego, kakvo je stanje s tvojom ranom?" Odmahujem rukom.„Ništa strašno." Ali čak i dok to izgovaram, stiskam zube. To što sam ceo dan

na nogama nije baš pripomoglo, ponovo je počelo jako da boli. Dečak primećuje koliko sam napeta.„Daj da promenimo te zavoje." Ustaje i, trudeći se da ne probudi Tes, vešto

izvlači klupko zavoja iz njenog dţepa. „Nisam baš vešt kao ona", šapuće. „Ali ne bihda je budim."

Seda pored mene i otkopčava mi donja dva dugmeta košulje, a onda je podiţeda mi otkrije zavi jeni struk. Koţom okrzne moju. Pokušavam da ostanemusredsređena na njegove ruke. Poseţe iza jedne od čizama i izvlači nešto što izgledakao mali kuhinjski noţ (srebrna drška bez gravure, izlizan obod - dosta korišćen, i tona mnogo čvršćim stvarima nego što je odeća). Jednu ruku mi oslanja na stomak.Iako su mu prsti ogrubeli od godina provedenih na ulici, toliko su paţljivi i neţni daosećam kako mi vrelina nadire u obraze.

„Ne mrdaj", promrmlja. Potom uvlači noţ između moje koţe i zavoja i čepatkaninu. Trgnem se. Skida mi zavoj s rane.

Iz rane koju mi je Kaede napravila i dalje curne pokoja kap krvi, ali, srećom, nitraga infekciji. Tes zna znanje. Dečko mi skida i ostale zavoje sa struka, baca ih ustranu, i počinje da zavija nove.

„Ostaćemo ovde do prepodneva", izgovara. „Nije trebalo ovoliko da putujemodanas - ali znaš ono, bilo je pametno da te sklonimo što dalje od onih tipova sa skizborbe."

Sad ne mogu da ga ne gledam. Ovaj dečko je verovatno na jedvite jade poloţioIspit. Ali to nema nikakvog smisla. Ne ponaša se kao neki očajni uličar. Pokazujetoliko različitih lica da se pitam da li oduvek ţivi na ulici. Sad i on mene gleda, vidida ga proučavam, i na trenutak zastaje. Očima mu prođe neko tajanstveno osećanje. Prelepa misterija. Mora da i njega muče ista pitanja, kako uspevam da uočim tolikodetalja iz njegovog ţivota. Moţda se pita i šta ću sledeće zaključiti. Toliko mi je blizusada da osećam njegov dah na svom obrazu. Gutam knedlu. Prilazi još bliţe.

Na trenutak mi se čini da će me poljubiti. A onda brzo ponovo spusti pogled na moju ranu. Rukama mi dotiče struk dok

mi menja zavoj. Primećujem da su i njemu obrazi crveni. I on je porumeneo koliko i ja.

Konačno zateţe zavoj, spušta mi majicu i odmiče se. Naslanja se na zid poredmene i stavlja ruke na kolena.

„Jesi li umorna?" Odmahujem glavom. Pogled mi odluta ka odeći koja visi nekoliko spratova

iznad nas. Ako nam ponestane zavoja, eto gde mogu da ih nabavim.„Mislim da ću moći da vas napustim u roku od jednog dana", izgovaram nakon

nekog vremena. „Znam da vas usporavam." Ali čak i dok to izgovaram, osećamneku ţal. Ĉudno. Ne ţelim da ih tako brzo napustim. Ima nečeg utešnog u n jihovomdruštvu, kao da me Metijasovo odsustvo nije lišilo baš svih kojima je do mene stalo.



63

O čemu ja to razmišljam? Ovaj dečko je iz sirotinjskog kraja. Mene su obučavalikako da se nosim s takvima, da ih gledam s druge strane stakla.

„A kuda ćeš?", pita on. Skrećem pogled. Glas mi zvuči hladno i pribrano.„Moţda na istok. Navikla sam više na unutrašnje sektore." On gleda ispred sebe.

„Ukoliko planiraš samo da lutaš ulicama, onda moţeš da ostaneš duţe. Dobrobi mi došao borac kao što si ti. Moţemo da zaradimo brzu lovu u skiz borbama i dadelimo hranu. Dobro i tebi i nama."

Predlaţe to s takvom iskrenošću da ne mogu da se ne osmehnem. Odlučujemda ga ne pitam zašto se i on ne bori u skiz borbama.

„Hvala ti, ali više volim da radim sama." Ne trepće.„Pošteno." Potom naslanja glavu na zid, uzdiše, i zatvara oči. Posmatram ga

nekoliko trenutaka, čekajući da ponovo otkrije svetu te predivne oči. Ali ih on neotvara. Nakon nekog vremena počinje ravnomerno da diše i glava mu pada, štoznači da je zaspao.

Razmišljam da stupim u kontakt s Tomasom. Ali trenutno nisam raspoloţenaza njega. Nisam čak ni sigurna zašto. Onda sutra ujutru, čim otvorim oči. I ja naslanjamglavu na zid i zurim u odeću koja visi iznad nas. Ne računajući udaljene zvuke kojeprave radnici noćne smene, i povremeno oglašavanje digitalnih megaborda, veče jetiho, kao kod kuće. Tišina mi je u misli vratila Metijasa.

Dajem sve od sebe da ne probudim Tes i tog momka svojim plakanjem.



64

DAN

Sinoć sam umalo poljubio Devojku. A na ulici ti zaljubljivanje u nekoga ne moţe doneti ništa dobro. To je najveća

slabost koju moţeš da imaš, odmah uz porodicu koja je zaglavljena u zoni karantina

i uličnog siročeta kome si preko potreban. A opet... deo mene i dalje ţeli da je poljubi, ma koliko to bilo glupo. Ona ume i

najmanji detalj da spazi kilometar ranije. („Roletne na trećem spratu one zgrademora da su ukradene iz bogatog sektora. Puno trešnjino drvo.") Jednim bacanjemnoţa moţe da nabode hot-dog s prazne tezge. Svako pitanje koje postavi i svakoopaţanje koje iznese odaju njenu inteligenciju. Ali istovremeno, ima u njoj nekenevinosti, koja je čini drugačijom od svih ljudi koje sam dosad sreo. Nije ni cinična niozlojeđena. Ulica je nije slomila. Ojačala ju je.

Kao i mene. Jutro provodimo traţeći mogućnosti da dođemo do novca - naivne policajce

koje moţemo da odţeparimo, đubre iz kontejnera koje moţemo da preprodamo,gajbice bez nadzora koje moţemo da otvorimo - a kad završimo s tim, nalazimonovo mesto za prenoćište. Trudim se da ne skrećem misli s Idena i novca koji moramda prikupim pre nego što bude kasno, ali počinjem da razmišljam o novim načinimada upropastim ratnu kampanju Republike. Mogao bih da se provozam nekomletelicom, pa da joj isisam dragoceno gorivo, a onda ga prodam na pijaci ili razdelimkome treba. Mogao bih i da je uništim, i tako je sprečim da odleti u ratnu zonu. Ili dase usredsredim na električnu ogradu Batale ili vazdušne vojne baze, presečem imstruju i onesposobim ih. Takve misli mi upošljavaju mozak.

Ali svako malo, kad krišom bacim pogled na devojku, ili osetim njen pogled nasebi, ne mogu da ne razmišljam o njoj.



65

D UN

SKORO 20.00 SATI

NAJMANJE 27

0

C

Dečak i ja sedimo jedno pored drugog u dnu neke uličice, a Tes spava nedalekood nas. Ponovo joj je dao svoj prsluk. Gledam kako skraćuje nokte struţući ih ivicomnoţa. Konačno je skinuo kačket s glave i prstima prolazi kroz zamršenu kosu.

Dobro je raspoloţen.„Hoćeš li gutljaj?" pita. Između nas je flaša vina. Jeftino je, verovatno napravljeno od onog morskog

groţđa koje raste u okeanskoj vodi. Ali on se pravi da na svetu nema boljeg vina.Ukrao je punu gajbicu iz radnje na obodu sektora Vinter, i sve flaše, sem ove jedne,prodao za 650 banknota. I dalje ne prestaje da me oduševljava kako se dobro snalazi

po sektorima. Po spretnosti je barabar s najboljim studentima Drejka.„Hoću, ako ćeš i ti", odgovaram. „Neću valjda da dopustim da tvoje ukradenoblago propadne, a?"

Nasmeši se. Gledam kako zabija noţ u čep, izvlači ga i zabaci glavu da ispijeveliki gutljaj. Briše usta palcem i smeši mi se.

„Ne da je ukusno!", kaţe. „Evo, uzmi." Prihvatim bocu i uzmem mali gutljaj, pa mu je vratim. Ostavlja slan ukus u

ustima, kao što sam i pretpostavila. Moţda mi bar umanji bol na boku. Naizmenično ispijamo vino - on veće gutljaje, ja manje - sve dok ne vrati čep u

flašu, čim je osetio da počinje da mu se muti u glavi. Ali ipak, oči mu deluju sjajnije,

a plave duţice mu predivno svetlucaju. Iako je i dalje na oprezu, vidim da ga je vino opustilo„Pa, reci mi nešto", pitam. „Zašto ti je potrebno toliko novca?" Nasmeje se.„Jel' ti to ozbiljno? Zar nam nije svima potrebno više novca? Zar ti je ikad

dovoljno?"„Baš voliš da na sva moja pitanja odgovaraš pitanjima?" Ponovo se nasmeje. Ali kad ponovo progovori, glas mu je protkan nekom

tugom.„Novac je najvaţnija stvar na svetu, znaš. Novac moţe da ti kupi sreću, šta god

drugi pričali. Moţe da ti kupi utehu, status, prijatelje, bezbednost... svašta nešto." Pogled mu nekud odluta.„Ali deluješ mi kao da si u strašnoj ţurbi na ga skupiš." Ovoga puta me zainteresovano pogleda.„A što ne bih bio? Ţiviš na ulici verovatno dugo koliko i ja. Ti bi bar trebalo to

da znaš?" Obaram pogled. Ne ţelim da u njemu pročita istinu.„Pa jeste." Na trenutak sedimo u tišini. A onda progovori. I to tako neţno, da ne mogu da ga ne pogledam.

„Ne znam da li ti je to neko ranije rekao", počinje. Ne crveni, niti skreće pogled.Najednom zurim u dva okeana - jedan savršen, drugi narušen malim talasom.„Veoma si privlačna."



66

I ranije su hvalili moj izgled. Ali nikada tim tonom. Toliko toga mi je dosadrekao, kud baš ovo da me poremeti. Toliko sam zaprepašćena da mi, bezrazmišljanja, izleti:

„I ti isto." Nakratko se ućutim. „Ako slučajno nisi znao." Obešenjački se nakezi.„O, znam, veruj mi."Nasmejem se.„Lepo je čuti nešto iskreno." Ne mogu da odvojim pogled od njegovog.

Konačno, uspevam da dodam: „Pa, mislim da si popio previše vina, prijatelju."Trudim se da zvučim što opuštenije. „Dobro će ti doći malo sna."

Tek što sam to izgovorila, on se nagne ka meni i stavi mi ruku na obraz. Natreninzima sam naučila kako da blokiram tuđu ruku i prikujem je za zemlju. Ali sadne radim ništa, samo sedim potpuno nepomična. Privlači me sebi. Uzdahnem prenego što njegove usne dodirnu moje.

Osećam mu vino na usnama. Isprva me ljubi neţno, a onda, kao da traga zanečim, pribija me uza zid i ljubi sve jače. Usne su mu tople i tako meke - kosa mu

dodiruje moje lice. Pokušavam da se usredsredim. (Ovo mu nije prvi put.Definitivno se ljubio i ranije, i to često. On kao da je malo ostao bez daha...) Alidetalji iščezavaju. Uzalud pokušavam da iz zadrţim. Ubrzo shvatam da i ja njegaljubim jednako gladno. Na koţi osetim noţ koji je zadenuo za pojas i zadrhtim.Pretopio je ovde, lice mi gori.

Prvi se odmiče. Smeteni, u tišini zurimo jedno u drugo, kao da nijedno od nasne moţe da shvati šta se to upravo desilo.

On se pribere, i dok pokušavam da dođem k sebi, vidim kako se naslanja na zidpored mene i uzdiše.

„Izvini" promrmlja. Uputi mi nestašan pogled. „Nisam mogao da se suzdrţim.Ali sad smo bar završili s tim."

I dalje zurim u njega, nesposobna da prozborim reč. U sebi urlam da je vremeda se dozovem pameti. On mi uzvraća pogled. A onda se nasmeši, kao da mu je

jasno kako deluje na mene, i okrene se. Ponovo počinjem da dišem. A onda uočim nešto što me u potpunosti otrezni: pre nego što legne da spava,

posegne za nečim oko vrata. Taj pokret je toliko nesvestan da verovatno i ne zna daga je načinio. Zurim u njegov vrat ali ne vidim da na njemu išta visi. Posegnuo je zanepostojećom ogrlicom, za nepostojećim priveskom ili lančićem.

I tada se, s mučninom u stomaku, setim priveska u svom dţepu. Danovogpriveska.



67

DAN

Kad devojka konačno zaspi, ostavljani je s Tes i ponovo odlazim da obiđemsvoje. Hladan vazduh mi razbistri glavu. Kad se dovoljno udaljim od uličice, dubokouzdahnem i ubrzam. Nije trebalo to da učinim, govorim sam sebi. Nije trebalo da je

poljubim. I posebno ne bi trebalo da mi je ovoliko drago što jesam. Ali jeste. I daljeosećam njene usne na svojima, neţnu, meku koţu njenog lica i ruku, jedva primetnopodrhtavanje njenih šaka. Mnogo sam lepih devojaka poljubio, ali nijedna nije bilakao ova. Poţeleo sam više. Ne znam kako sam uspeo da se odmaknem.

Toliko o mom vlastitom upozorenju da se na ulici ne treba upetljavati s drugimljudima.

Trudim se da se usredsredim na viđanje s Dţonom. Pokušavam da ne obraćampaţnju na ono čudno X na vratima moje kuće, i idem pravo ka drvenim podnimdaskama koje oivičavaju trem. Kraj prozora spavaće sobe na kome su navučeneroletne, trepere sveće. Mora da je majka još budna i bdi nad Idenom. Neko vreme

čučim u tami, a onda pogledam preko ramena ka pustim ulicama, sklonim dasku ikleknem.

Nešto se miče u senkama preko puta. Na trenutak zastanem i zaškiljim u noć.Ništa. Kad utvrdim da je sve mirno, spuštam glavu i upuzavam pod trem.

Dţon je u kuhinji, greje nekakvu supu. Nekoliko puta tiho zviznem,oponašajući cvrčka; Dţon začuje zviţduk i okrene se tek nakon što ga ponovimnekoliko puta. Napuštam trem i krećem ka zadnjim vratima, gde se u mrakunalazim s bratom.

„Imam hiljadu šeststo banknota", šapućem. Pokazujem mu sveţanj. „Skoro padovoljno za lekove. Kako je Iden?"

Dţon odmahuje glavom. Teško mi pada nespokoj na njegovom licu, jer odnjega uvek očekujem da bude najjači od nas.

„Nije dobro", kaţe. „Još je smršao. Ali još je svestan i prepoznaje nas. Mislim damu je ostalo još nekoliko nedelja."

Ćutke klimam glavom. Ne ţelim da razmišljam o tome da bismo mogli daizgubimo Idena.

„Obećavam da ću uskoro nabaviti još novca. Potrebno mi je da me još jednomsreća pogleda, i gotovo, imaćemo dovoljno za njega."

„Oprezan si, jelda?", pita. U mraku moţemo da prođemo i kao blizanci. Istakosa, iste oči. Isti izraz lica. „Ne ţelim da se bespotrebno izlaţeš opasnosti. Akopostoji način da ti pomognem, rado ću. Moţda mogu ponekad s tobom da seiskradem i..."

Mrštim se.„Ne budi glup. Ako te vojnici uhvate, svi ćete pomreti. I sam to znaš." Zbog

razočaranja na Dţonovom licu osetim krivicu što sam ga tako brzo otkačio. „Ovakosam brţi. Ozbiljno. Bolje da je samo jedan od nas napolju i da juri pare. Mrtav nećešbiti mami ni od kakve pomoći."

Dţon klima glavom, iako mi je jasno da bi još nešto rekao. Izbegnem to tako štose okrenem.

„Moram da idem", kaţem. „Vidimo se uskoro."



68

D UN

Dan mora da je pomislio da sam zaspala. Ali ja ga gledam kako ustaje i odlaziusred noći, pa krećem za njim. Upada u zonu karantina, ulazi u kuću obeleţenuprekriţenim X, i izlazi nekoliko minuta kasnije.

To mi je sasvim dovoljno.Penjem se na krov obliţnje zgrade. Kad se popnem, sakrijem se u senci koju

baca dimnjak i uključim mikrofon. Toliko sam ljuta na sebe da ne mogu da sprečimdrhtanje u glasu. Otišla sam predaleko s poslednjom osobom za koju bih ikad ţelelada mi se dopadne. Poslednjom za kojom bih ţelela da čeznem.

Možda Dan nije ubio Metijasa, govorim sebi. Mož da je neko drugi. O, boţe - da li jato traţim opravdanje ne bih li ga zaštitila?

Ponela sam se kao kreten pred Metijasovim ubicom. Jesu li me to ulice Lejkapretvorile u glupaču? Jesam li to upravo ukaljala uspomenu na sopstvenog brata?

„Tomase", šapućem, „pronašla sam ga." Pre nego što mi odgovori, čitav minut slušam pucketanje. Zvuči čudno

uzdrţano.„Moţeš li da ponoviš, gđice Iparis?" Skoči mi pritisak.„Kaţem, pronašla sam ga. Dana. Upravo je posetio kuću u jednoj od

karantinskih zona Lejka, kuću s prekriţenim X na vratima. Na uglu Figeroa iVotsona."

„Jesi li sigurna?" Sad već zvuči zainteresovano. „Potpuno sigurna."Vadim ogrlicu iz dţepa.„Da. Nema sumnje." S druge strane začujem neko komešanje. Uzbuđen je.„Ugao Figeroa i Votsona. To je neka nova vrsta kuge koju smo planirali da

istraţimo sutra ujutru. Sigurna si da je Dan?", ponovo pita. „Da." „Ujutru ćemo poslati bolnička kola. Sve ukućane ćemo otpremiti u Centralnu

bolnicu."„Onda pošalji dodatne oruţane snage. Biće mi potrebna podrška kad se Dan

pojavi da zaštiti svoju porodicu." Sećam se kako je upuzao ispod drvenih dasaka.„Neće imati kad da ih izbavi, pa će verovatno pokušati da ih sakrije negde unutarkuće. Treba da ih odvedemo u bolničko krilo Dvorane Batala. Niko ne mora da budepovređen. Ţelim da budu tamo da ih saslušamo."

Tomas je zapanjen mojim tonom.„Dobićeš dodatne oruţane snage", uspeva da izgovori. „Samo se nadam da nisi

pogrešila." Danove usne, naš vreli poljubac, njegove ruke po mojoj koţi - to više ništa ne bi

trebalo da mi znači. Ma i manje nego ništa.„Nisam." Vraćam se u uličicu pre nego što Dan provali da me nema.



69

DAN

Tih nekoliko sati koliko uspem da odspavam pre svitanja sanjam svoju kuću. Doduše, onakvu kakvu je pamtim. Dţon sedi pored majke na jednom kraju

trpezarijskog stola, čitajući joj iz knjige starih priča Republike. Kad uspe da pročitacelu stranu bez greške, mama ga ohrabri klimanjem glave. Ja stojim kraj vrata ismešim se. Dţon je najjači od svih nas, ali ima i tu strpljivu, neţnu crtu koju ja nisamnasledio. Tu je na oca. Iden sedi na drugom kraju stola, ţvrlja nešto po papiru. On umojim snovima izgleda uvek nešto crta. Iako ne podiţe pogled, vidim da i on slušaDţonovu priču, smejući se na smešnim delovima.

A onda shvatam da pored mene stoji Devojka. Drţim je za ruku. Osmehne mise i ozari celu sobu, i ja joj uzvraćam osmeh.

„Ţelim da upoznaš moju majku", kaţem joj. Odmahuje glavom. Kad vratim pogled na sto, Dţon i mama i dalje sede, ali

Idena nema.

Devojčin osmeh iščezava. Pogleda me s očajanjem u očima.„Iden je mrtav", kaţe. Iz sna me trgne sirena u daljini.Neko vreme tiho leţim, otvorenih očiju, pokušavajući da ujednačim disanje. Ne

mogu da izbacim taj san iz glave. Usredsređujem se na zvuk sirene da bih se pribrao.A onda shvatam da ovo nije zavijanje policijske sirene. A ni sirene hitne pomoći.Ovo je sirena vojnog bolničkog vozila, onog koje koriste da prebace povređenevojnike u bolnicu. Glasnija je i pištavija od ostalih, jer vojni kamioni imaju prednost.

Ali u Los Anđelesu nema ranjenih vojnika povratnika. Njih leče na granicamaratnih zona. Jedino za šta se još koriste ova vozila jeste prevoz ţrtava posebnih vrstakuge do laboratorija, jer imaju bolju medicinsku opremu.

Ĉak i Tes prepoznaje zvuk.„Kuda li idu?" pita. „Ne znam", nerazgovetno odgovaram. Diţem se u sedeći poloţaj i gledam oko

sebe. Devojka izgleda kao da je već neko vreme budna. Sedi nekoliko metara odmene, naslonjena na zid, pogleda uperenog ka ulici, ozbiljnog i usredsređenog izrazalica. Napeta je.

„Dobro jutro", kaţem. Skrećem pogled ka njenim usnama. Jesam li je to sinoćstvarno poljubio? I ne pogleda me. Ne menja izraz lica.

„Jesu li tvojoj porodici beše obeleţena vrata?" Tes je iznenađeno pogleda. Ćutke zurim u Devojku, ne znajući kako da

odgovorim. Ovo je prvi put da bilo ko osim Tes pominje moju porodicu.„Pratila si me sinoć." Ubeđujem sebe da treba da budem ljut - ali ne, samo sam

zbunjen. Mora da je krenula za mnom iz čiste radoznalosti. Zapanjen sam -zabezeknut, zapravo - koliko je bila tiha i neprimetna.

Ali od jutros je nekako drugačija. Sinoć je bila zainteresovana za mene koliko i ja za nju - ali danas je uzdrţana, povučena. Da nisam uradio nešto što ju je naljutilo?Pogleda me pravo u oči.

„Za to pokušavaš da prikupiš novac? Za lek za kugu?"

Ovo je test, samo ne znam kakav.„Da", odgovaram. „Šta tebe briga?" „Zakasnio si", kaţe. „Jer članovi izvidnice za širenje kuge idu po tvoju

porodicu. Odvode ih."



70

D UN

Ne moram više ni reč da kaţem da bih ga ubedila da se pokrene. Bolničkovozilo sa sirenama nesumnjivo je krenulo ka uglu ulica Figeroa i Votson, baš kao što

je Tomas i obećao. „Kako to misliš?" pita Dan. I dalje ne kapira. „Kako to misliš, idu po moju

porodicu? Kako znaš?" „Ne postavljaj suvišna pitanja. Nemaš vremena za to." Oklevam. Danov pogled

je toliko prestrašen - ranjiv - da mi odjednom mnogo teško pada da ga laţem.Pokušavam samu sebe da napujdam sinoćnim besom. „Videla sam da si sinoćposetio svoju porodicu u karantinskoj zoni, a načula sam da neki straţari pričaju odanašnjoj čistki. Pomenuli su kuću s prekriţenim X. Poţuri. Pokušavam da tipomognem - i kaţem ti da istog trenutka kreneš ka njima."

Koristim njegovu najveću slabost. Ne okleva ni časa, ne zastaje da dovede upitanje ono što sam rekla, čak se i ne pita zašto mu nisam odmah to prenela. Istog

sekunda skače na noge, okrene se ka sirenama i jurne niz ulicu. Osetim neočekivanugriţu savesti. On mi veruje - potpuno, glupo i iz srca. Ne sećam se da mi je iko ranijetako brzo poverovao na reč. Ĉak ni Metijas.

Tes ga preplašeno gleda kako odlazi.„Ajde, idemo za njim!", vikne. Ustaje i uzima me za ruku. „Trebaće mu naša

pomoć." „Ne", brecnem se. „Ti ostani ovde. Ja ću da krenem za njim. Ne pomaljaj glavu i

budi tiha - neko će se vratiti po tebe." Ne čekam da mi odgovori, već odmah krenem niz ulicu. Kad pogledam preko

ramena, vidim Tes kako stoji u uličici i razrogačenih očiju gleda za mnom. Okrećemse. Bolje da je ne mešam. Ako danas uhapsimo Dana, šta će biti s njom? Coknem iuključim mikrofon.

Na trenutak čujem pucketanje. A onda i Tomasov glas.„Pričaj", kaţe on. „Šta se dešava? Gde si?" „Dan je upravo krenuo ka uglu ulica Figeroa i Votson. Za petama sam mu." Tomas glasno udahne.„Dobro. Mi smo već raspoređeni. Vidimo se za koji minut." „Ĉekajte moj znak - niko ne sme da bude povređen..", zaustim, ali on se već

isključio. Jurim niz ulicu, uprkos pulsiranju rane na boku. Dan nije mogao daleko da mi

izmakne - krenuo je samo pola minuta ranije. Skrećem u pravcu u kome je on sinoćišao, juţno, ka stanici Junion.

Ubrzo u guţvi ispred sebe uočim delić Danovog starog kačketa. Sav bes i strah i nervozu usmeravam ka njegovom temenu. Trudim se da drţim

pristojnu razdaljinu, da ne bi provalio da ga pratim. Deo mene se priseća kako me jespasao nakon skiz borbe, kako mi je pomogao oko ove rane na boku, kako su muruke bile neţne. Ţelim da se izderem na njega. Ţelim da ga mrzim jer sam ovakozbunjena. Glupi dečače! Ĉudim se kako si ovoliko dugo uspevao da utekneš vladi -ali sada ne moţeš da se sakriješ, ne kad su ti porodica i prijatelji u opasnosti. Nemam

ni trunke saosećanja za jednog kriminalca, oštro prekorevam sebe. Imam samo dug kojitreba da naplatim.



71

DAN

Obično mi odgovara guţva na ulicama sektora Lejk. Lako je utopiti se ili seiskrasti iz njih, i tako zavarati onoga ko te prati ili planira da zapode ne kavgu. Višese i ne se sećam koliko puta sam tu guţvu okrenuo u svoju korist. Ali danas mesamo usporava. Ĉak i prečicom uz jezero tek sam nešto malo ispred sirena, te nećumoći da napravim veću prednost pre nego što stignem do kuće.

Neću imati kad da ih izbavim. Ali moram da pokušam. Moram da stignem prevojske.

S vremena na vreme usporim, da se uverim idu li vozila uopšte u tom pravcu.Nego šta, krenuli su pravo ka mom kraju. Trčim još brţe. Ne zaustavljam se ni kadse sudarim s nekim matorcem. Zatetura se i padne na pločnik.

„Izvinite!", vičem. Ĉujem da se dere na mene, ali ne okrećem se da ne gubimvreme.

Kad se nađem blizu kuće, sav sam mokar, i sve oko mene je i dalje tiho iograđeno karantinskim trakama. Šunjam se sporednim uličicama sve dok ne stignemdo naše trošne ograde. Provlačim se kroz pukotinu u ogradi, sklanjam labavu daskuu stranu i upuzavam pod trem. Morski krasuljci koje sam ostavio kraj ven-tilacionogotvora i dalje su tu, netaknuti, mada već uveli. Kroz podne daske vidim majku kakosedi na krevetu kraj Idena. Dţon kvasi oblogu u obliţnjem lavoru. Skrećem pogledka Idenu. Izgleda još gore - uopšte nema boje u licu. Diše plitko i krklja, toliko glasnoda se dovde čuje.

Panično razmišljam kako ovo da rešim. Dţonu, Idenu i majci mogu odmah dapomognem da pobegnu, ali rizikujem da naletimo na patrolu za kugu ili uličnupoliciju. Moţda moţemo da se sakrijemo na Tesinom i mom uobičajenom mestu.Dţon i majka su svakako dovoljno snaţni da beţe. Ali šta da radim s Idenom? Dţonne moţe dugo da ga nosi. Moţda nekako mogu da ih ušunjam u vagon nekog voza ipomognem im da pobegnu... negde, ne znam. Ako je izvidnica krenula po Idena,onda to što će Dţon i mama da napuste posao i pobegnu ne moţe da pogoršasituaciju. Ionako su već u karantinu. Mogu da im pomognem da se dokopajuArizone, ili čak Zapadnog Teksasa, pa nakon nekog vremena patrola valjda prestaneda ih traţi. Osim toga, moţda se samo zavaravam - moţda Devojka nije u pravu, ipatrola uopšte ne dolazi po moju porodicu. A ja onda mogu da nastavim da štedimza Idenov lek za kugu. Moţda se dţabe ovoliko nerviram.

Ali sirena u daljini postaje sve glasnija.Dolaze po Idena.Donosim odluku. Iskobeljam se ispod trema i odlazim na zadnja vrata. Odakle

se vojna vozila još bolje čuju. Sve su bliţe. Otvaram zadnja vrata i preskačem ponekoliko stepenika koji vode ka dnevnoj sobi.

Duboko udahnem.Šutnem vrata i ulećem u osvetljenu sobu. Majka zapanjeno krikne. Dţon se okrene ka meni. Stojimo tako koji trenutak,

blenući jedan u drugog, ne znajući šta nam je činiti. „Šta ne valja?" Prebledi kad vidi moj izraz lica. „Otkud ti ovde? Reci mi šta se

desilo." Pokušava da ostane staloţen, ali jasno mu je da nešto debelo nije u redu - da je situacija veoma ozbiljna čim sam se razotkrio pred ćelom porodicom. Skidam svoj iznošeni kačket s glave. Iz njega ispada zamršena kosa. Mama

prekriva usta zavijenom rukom. Sumnjičavo me gleda, a onda razrogači oči.



72

„Mama, to sam ja", kaţem. „Danijel." Gledam kako jo j licem prelaze različita osećanja - neverica, radost, zbunjenost -

a onda zakorači napred. Oči joj lete od mene ka Dţonu. Ne znam šta joj je veći šok...to što sam ja ţiv, ili što Dţon to zna.

„Danijele?" šapuće. Neobično je čuti je kako ponovo izgovara moje staro ime. Uţurbano uzimam

njene ruke u svoje. Podrhtavaju.„Nemam vremena za priču." Trudim se da ne obraćam paţnju na njen pogled.

Njene nekada prodorne, svetloplave oči, poput mojih, sada su ugasle od tuge. Kakopogledati u oči majci koja te je godinama smatrala mrtvim? „Dolaze po Idena. Morašda ga sakriješ."

„Danijele?" Sklanja mi kosu s očiju. Najednom sam ponovo njen mali dečak.„Danijele moj. Ti si ţiv. Mora da sanjam."

Hvatam je za ramena.„Mama, slušaj. Dolazi patrola za kugu, i to bolničkim vozilom. Ovaj Idenov

virus... dolaze po njega. Moramo da vas sakrijemo."Nakratko me osmotri, a onda klimne glavom. Vodi me ka Idenovom krevetu.

Izbliza vidim da su Idenove tamne oči nekako pocrnele. Nema nikakvog odsjaja unjima, i uţasnuto shvatam da su crne jer mu duţice krvare. Mama i ja mu opreznopomaţemo da se podigne u sedeći poloţaj. Telo mu gori. Dţon ga neţno podiţe narame, sve vreme ga tešeći i hrabreći.

Iden bolno jaukne i glava mu padne u stranu, na Dţonov vrat.„Poveţite ta dva kola", mrmlja. Sirene i dalje zavijaju - sada su udaljeni samo nekoliko blokova. Razmenjujem

očajnički pogled s majkom. „Idemo pod trem" šapuće. „Nemamo vremena za beg."

Ni Dţon ni ja se ne bunimo. Mama me neţno hvata za ruku. Odlazimo dozadnjih vrata. Nakratko se zadrţavam napolju, proveravajući pravac i udaljenostpatrola. Samo što ne stignu. Brzo odlazim ka tremu i sklanjam dasku u stranu.

„Prvo Iden", šapuće mama. Dţon namesti Idena da mu lepo legne na rame, aonda klekne i puzeći uđe unutra. Pomaţem mami da i ona uđe. A onda se i jauguram za njima, brišući tragove koje smo na zemlji ostavili, i paţljivo vraćamdasku na mesto. Nadam se da ćemo uspeti.

Šćućureni smo u najmračnijem uglu, u kome se jedva i vidimo. Blenem usnopove svetla koji prolaze kroz ventilacione otvore. Presecaju zemljani pod natrake, a paţnju mi privlače i uvenuli morski krasuljci. Sirene bolničkog vozila natrenutak deluju daleko -skreću nekuda - a onda su, najednom, zaglušujuće. Za njimatutnje i teški koraci.

Prokletnici jedni. Stali su pred vrata i spremaju se da provale.„Ostanite ovde" šapućem. Kupim kosu i guram je pod kačket. „Napraviću

diverziju."„Ne." Dţon se oglasio. „Ne vraćaj se tamo. Previše je opasno." Odmahujem glavom.„Za vas je opasno ako ostanem. Veruj mi." Skrećem pogled ma mami, koja

jedva suzbija strah dok Idenu priča priču. Sećam se kako je spokojno delovala kadsam bio mali, sećam se njenog umirujućeg glasa i neţnog osmeha. Klimam glavomka Dţonu. „Brzo se vraćam."

Iznad nas neko lupa na vrata.„Patrola za ispitivanje kuge", viče neko. „Otvarajte!"



73

Odlazim do klimave daske, paţljivo je sklanjam u stranu i iskradam se. Paţljivo je vraćam na mesto. Iako sam zaštićen ogradom, kroz njene pukotine vidim vojnikekoji stoje ispred vrata. Moram brzo da delam. Ne očekuju napad, pogotovo ne odnekoga koga ne vide. Oprezno odlazim do zadnjih vrata, postavljam nogu naklimavu ciglu i hvatam zalet uvis. Grabim ivicu krova i penjem se.

Vojnici ne mogu da me vide, zahvaljujući našem širokom dimnjaku i senkamakoje bacaju okolne zgrade. Ali ja njih vidim odlično. U stvari, ono što vidim me inatera da zastanem. Nešto ovde smrdi. Imamo bar male šanse protiv jedne patrole.Ali ispred naše kuće stoji više od deset vojnika. Najmanje dvadeset, moţda i više, svis belim maskama preko usta. Neki imaju i gas maske. Pored bolničkog vozilaparkirana su i dva vojna dţipa. Ispred jednog od njih stoji zvaničnik visokog ranga, scrvenim kićankama i komandirskom kapom. Kraj nje je crnomanjasti mladić ukapetanskoj uniformi.

Ispred njega, nepomična i nezaštićena, stoji Devojka. Mrštim se zbunjeno. Mora da su je uhapsili - i sad je koriste za nešto. Što znači

da su uhvatili i Tes. Prelazim pogledom preko gomile, ali od Tes ni traga. Ponovo

pogledam devojku. Deluje potpuno mirno, ne uzbuđuje je more vojnika oko nje.Zateţe svoju masku preko usta.

A onda, u sekundi, shvatam zašto mi je Devojka bila poznata. Te oči s timzlatastim flekicama. Mladi kapetan Metijas. Onaj od koga sam pobegao one noći kadsam provalio u Centralnu bolnicu Los Anđelesa.

Metijas mora da joj je neki rođak. I ona, kao i on, radi za vojsku. Ne mogu daverujem koliko sam glup. Trebalo je ranije da ukapiram. Prelećem pogledom poostalim vojnicima, pitajući se da li je i Metijas među njima. Ali vidim samo nju.

Poslali su je da me nađe. A ona me je, pošto sam jedan običan kreten, pratila do porodične kuće. Moţda

je i ubila Tes. Zatvaram oči - verovao sam joj, bio navučen da se poljubim s njom.Ĉak i osetio nešto prema njoj. Sama pomisao me ispuni besom.

Iz kuće se začuje glasan tresak. Prvo povici, a onda i vriska. Vojnici su ihpronašli - slomili su podne daske i izvukli ih. Silazi dole! Zašto se kriješ na krovu?Pomozi im! Ali to bi samo otkrilo njihovu vezu sa mnom, i sudbine bi im bilezapečaćene. Celo telo mi se sledi.

Iz zadnjeg dela kuće izlaze dva vojnika s gas-maskama, vukući između sebemoju majku. Za njima idu vojnici koji su vezali Dţona, koji urla na njih da je ostavena miru. Bolničari izlaze poslednji. Vezali su Idena za pokretni krevet i voze ga kabolničkom vozilu.

Moram nešto da učinim. Vadim iz dţepa tri srebrna metka koja mi je dala Tes ,tri metka koja su mi ostala kad sam provalio u bolnicu. Stavljam ih u sklepanupraćku. Prisećam se kada sam, kao sedmogodišnjak, gađao policijsku stanicuuţarenom kuglom. Potom uperim praćku ka jednom od vojnika koji drţi Dţona,povlačim je što jače mogu i gađam.

Pogodim ga u vrat tako jako da mu pođe krv. Zgrči se i panično se hvata zamasku. Ostali vojnici istog trenutka upere pištolje ka krovu. Nepomično čučim izadimnjaka.

Devojka iskorači.„Dane." Njen glas odzvanja ulicom. Mora da sam u nekom delirijumu, čim

čujem saosećajnost u njenom glasu. „Znam da si ovde, a znam i zašto." Pokazuje kaDţonu i mojoj majci. Iden je odavno u bolničkom vozilu.

Sad i moja majka zna da sam kriminalac koga viđa na digitalnim



74

megabordima. Ali ne progovaram. Stavljam još jedan metak u praćku i ciljam kaDevojci.

„Ţeliš da ti porodica bude na sigurnom. Razumem ja to", nastavlja. „I ja samţelela da moja porodica bude sigurna."

Povlačim praćku. Glas joj postaje molećiv, gotovo paničan.„Dajem ti šansu da ih spaseš. Predaj se. Molim te. I niko neće biti povređen."

Jedan od vojnika koji stoji blizu nje podiţe pištolj. Instinktivno okrećem praćkuka njemu, i gađam. Pogađam ga pravo u koleno, i on se zatetura.

Vojnici ospu paljbu po meni. Šćućurim se iza dimnjaka. Lete varnice. Stiskamzube i zatvaram oči - ništa više ne mogu da uradim. Bespomoćan sam.

Kad se paljba zaustavi, provirim iza dimnjaka i vidim da Devojka i dalje stojitamo. Njena komandirka prekršta ruke. Ali Devojka ne uzmiče.

A onda komandirka iskorači. Kad Devojka počne da se buni, ova je skloni ustranu.

„Ne moţeš večno da ostaneš gore", viče komandirka. Glas joj je mnogo hladnijinego Devojčin. „A znam da nećeš pustiti svoju porodicu da umre."

Stavim i poslednji metak u praćku i uperim je ka njoj.Komandirka odmahuje glavom na moju ćutnju.„U redu, Iparisova", kaţe Devojci. „Isprobali smo tvoju taktiku. Daj sad da

probamo moju." Okrene se ka tamnokosom kapetanu i klimne glavom. „Pogubi je." Nemam kad da sprečim ono što usledi. Kapetan podigne pištolj i uperi ga u moju majku. A onda je upuca u glavu.



75

D UN

Ţena u koju je Tomas pucao nije još ni dotakla zemlju, a dečak se već bacio skrova. Sledim se. Sve je pošlo naopako. Nije trebalo da bude povređenih. KomandirkaDţejmson mi nije rekla da planira da ubije nekog od stanara - trebalo je da ih

povedemo u Dvoranu Batala, da ih uhapsimo i saslušamo. Skrećem pogled kaTomasu, pitajući se da li je i on uţasnut koliko i ja. Ali njegovo lice je potpunobezizrazno, a pištolj i dalje u vazduhu.

„Hvatajte ga!", viče Komandirka Dţejmson. Dečak se baca na jednog od vojnikai obara ga na zemlju. „Ali ţivog!“

Dečak, za koga sam sada sigurna da je Dan, bolno krikne i nasrne na najbliţegvojnika, čak i sada kad je opkoljen. Uspeva da se domogne vojnikovog pištolja, alidrugi vojnik mu ga istog trenutka izbija iz ruku.

Komandirka Dţejmson skrene pogled ka meni i izvuče pištolj iz pojasa. „Komandirko, ne!" zaustim, ali ona me ne sluša. Na pamet mi pada Metijas. „Neću da stojim i gledam kako mi ubija vojnike", odvrati. A onda uperi pištolj

ka Danovoj nozi i opali. Trgnem se. Maši (planirala je da ga pogodi u koleno] - ipogađa ga u butinu. Dan bolno jaukne, a onda se sruši usred gomile. Kačket mupadne s glave. Plava kosa mu se raspe po zemlji. Jedan od vojnika ga snaţno šutne,da ga onesvesti. Potom mu stave lisice, veţu mu oči i usta, i odvuku u jedan oddţipova. Nakon nekoliko trenutaka, skrenem pogled ka drugom zatvoreniku kogasmo izvukli iz kuće, mladiću koji je verovatno Danov brat ili rođak. Urla nešto namanerazumljivo. Vojnici ga uguraju u drugi dţip.

Tomas me gleda s odobravanjem, ali Komandirka Dţejmson se mršti.„Tek sad vidim zašto si u Drejku vaţila za nekoga ko izaziva nevolje", kaţe.

„Ovo nije koledţ. Ovde se moje odluke ne dovode u pitanje."Deo mene ţeli da se izvini, ali toliko sam obuzeta ovim što se desilo, da ne

znam da li sam ljuta ili nervozna ili mi je pao kamen sa srca.„A plan koji smo utanačili? Komandirko, uz duţno poštovanje, ali nismo

pominjali ubijanje civila."Komandirka Dţejmson se glasno nasmeje.„O, Iparisova", odgovara. „Da smo nastavili da pregovaramo, celu noć bismo

proveli ovde. Vidiš kako se ovako brzo završilo? Mnogo smo ga lakše ubedili."Skreće pogled. „Nije ni vaţno. Vraćaj se u dţip. Idemo u štab." Pucne prstima iTomas istog trenutka izda naređenje. Vojnici se vrate u stroj. Ona se prva penje udţip.

Tomas mi priđe, a onda spusti obod svoje kape ka meni.„Ĉestitam, Dţun." Osmehuje se. „Stvarno si uspela. Koja akcija! Jesi li videla

Danov izraz lica?"Upravo si ubio nekoga. Ne mogu ni da ga pogledam. Ne mogu ni da se nateram

da ga pitam kako moţe tako slepo da prati tuđa naređenja. Pogled mi odluta ka teluţene na pločniku. Bolničari su se već okupili oko onih ranjenih vojnika, i znam da ćeih oprezno odneti do bolničkog vozila i vratiti u štab. A ţenino telo niko n i dapogleda. Iz nekoliko susednih kuća provire glave. Neki uoče telo i istog trenutka

okrenu glavu, dok ostali bojaţljivo gledaju u Tomasa i mene. Deo mene ţeli da seosmehne, da oseti radost zbog osvećenog ubistva moga brata. Ĉekam, ali radostinigde. Stiskam i opuštam pesnice. Počinje da me hvata mučnina od lokve krvi kojakulja ispod ţene.



76

Samo se seti, govorim sebi, da je Dan ubio Metijasa.Dan je ubio Metijasa, Dan je ubio Metijasa.Reči prazno i nesigurno odjekuju u mojoj glavi. „Aha", odgovaram Tomasu. Uopšte ne zvučim kao ja. „Stvarno sam uspela."



77

DEO DRUGI

DEVOJKA KOJARAZBIJA SVETLUCAVO STAKLO



78

DAN

Sve mi je mutno pred očima. Sećam se pištolja i povišenih glasova, kao i ledenevode koju su mi prolili na glavu. Ponekad prepoznam i zvuk otključavanja vrata imetalni ukus krvi. Pogled gas-maski s visine. Neko ne prestaje da vrišti. Sve vremezavija sirena bolničkog vozila. Ţelim da je zaustavim i uporno traţim dugme, aliosećam neku čudnu teţinu u rukama. Ne mogu da ih pomerim. Strašan bol u levojnozi tera mi suze na oči, vlaţeći mi obraze. Moţda od te leve noge nije ništa niostalo.

Ne prestajem da premotavam trenutak u kome je kapetan upucao moju majku,deluje kao film koji se zaglavio na istoj sceni. Ne razumem zašto se ne pomera.Vičem joj da se pomeri, da se sagne, da uradi bilo šta. Ali ona samo tako stoji, metak

je pogađa u glavu i ona potom pada. Lice joj je okrenuto ka meni - ali nisam ja krivza to. Nisam.

Izmaglica se konačno povlači. Koliko je prošlo, četiri ili pet dana? Moţda i ceomesec? Pojma nemam. Kad konačno otvorim oči, vidim da se nalazim u maloj ćelijibez prozora, s četiri čelična zida. Vojnici stoje s obe strane malih vrata, nalik onimana sefovima. Grčim lice od bola. Jezik mi je ispucao i suv kao barut.

Suze su mi usahnule. Nešto nalik metalnim lisicama drţi me čvrsto uz stolicu, ipotreban mi je koji trenutak da shvatim da sedim. Kosa mi u pramenovima pada slica. Prsluk mi je umrljan krvlju. Najednom se sledim od straha: moj kačket. Provaljensam.

A onda osetim bol u levoj nozi. Nikad ranije nisam iskusio toliki bol, gori i odonog prvog uboda u to koleno. Obliva me hladan znoj, a po obodu vidnog polja milete zvezdice. Sve bih dao za nešto protiv bolova, ili makar led da mi ugasi ovu vatruu upaljenoj butini, ili čak metak u čelo da me reši ove bede. Tes, trebaš mi. Gde li si?

Kad se konačno okuraţim da pogledam u nogu, vidim da je čvrsto zavijena ukrvlju natopljen zavoj.

Jedan od vojnika primeti da se komešam. Stavlja ruku na uvo.„Gospođo, budan je." Nekoliko minuta kasnije - a moţda i nekoliko sati - otvaraju se metalna vrata i

ulazi komandirka koja je naredila ubistvo moje majke. U uniformi je od glave dopete, sa sve plaštom, a grb s tri strele joj srebrnasto blešti pod fluorescentnimsvetlima. Struja. U vladinoj sam zgradi. Govori nešto vojnicima s druge strane vrata. Aonda ih ponovo zatvori i uputi se ka meni, sve s osmehom.

Nisam siguran je l' mi pala klapna zbog bola u nozi ili zbog besa izazvanognjenim prisustvom.

Komandirka staje ispred mene i saginje se ka meni.„Dragi moj dečače", kaţe. Nju ovo očito zabavlja. „Koliko sam samo bila

uzbuđena kad su mi rekli da si budan. Morala sam da dođem da te vidim. Trebalo bida budeš srećan - bolničari kaţu da nemaš kugu, čak ni nakon što si proveo vreme sonom zaraţenom druţinom koju nazivaš porodicom."

Cimnem se unazad i pljunem je. Ĉak i tako mali pokret izazove mi oštar bol unozi.

„Kako si lep." Otrovno mi se smeši. „Šteta što si odabrao ţivot jednogkriminalca. Mogao si da postaneš poznat, znaš, s takvim licem. Svake godine dadobiješ besplatnu vakcinu protiv kuge. Zar to ne bi bilo divno?"

Da nisam vezan, sljuštio bih joj koţu s lica.



79

„Gde su mi braća?" Promukao sam. „Šta ste uradili s Idenom?" Komandirka se ponovo osmehne, a onda pucne prstima ka vojnicima iza sebe.„Veruj mi da bih volela da mogu da ostanem i proćaskam s tobom, ali čeka me

obuka. A i tu je neko ko mnogo više od mene ţeli da te vidi. Pustiću je da nastavi sasaslušanjem." Potom odlazi.

A ulazi neko drugi - neko manji, krhkiji - neko za kim lepeće crni plašt.Potreban mi je koji trenutak da je prepoznam. Nema više ofucanih pantalona niblatnjavih čizmi; nema gareţi na njenom licu. Devojka je čista i sva ulickana, tamnekose podignute u sjajni konjski rep. Nosi neku fensi uniformu: na uzglavljuvojničkog plašta sjaje joj se zlatne epolete, s ramena joj vise bele kićanke, a grb sdvostrukom strelom utisnut je u oba rukava. Plašt joj doseţe do peta i sva jezaogrnuta u crnu boju prošaranu zlatnom. Na vrhu plašta je i čvrsto povezan Kantočvor. Iznenađen sam koliko deluje mlado, čak i mlađe nego prvi put kad sam je sreo.Ne bi valjda Republika dolelila tako visok rang nekom tako mladom. Spuštampogled na njene usne - usne koje sam ljubio sada su prekrivene sjajem. Nešto mipadne na pamet i dođe mi da se nasmejem. Da nije kriva za ubistvo moje majke imoje zatočeništvo, rekao bih da je prelepa.

Mora da je primetila da sam je prepoznao.„Sigurno deliš moje uzbuđenje zbog ovog susreta. To što sam traţila da ti

zaviju nogu moţeš smatrati činom izuzetne ljubaznosti", brecne se. „Ţelim da budešna nogama kad te budu pogubili, neću da dozvolim da umreš od infekcije pre negošto te dokrajčim."

„Hvala ti. Baš si ljubazna." Ne obraća paţnju na moj sarkazam.„Pa, znači ti si taj Dan." Ne progovaram.

Devojka prekršta ruke i pronicljivo me gleda.„Doduše, bolje da te zovem Danijel. Danijel Altan Ving. Toliko sam uspela da

izvučem iz tvog brata Dţona." Na pomen Dţonovog imena nagnem se napred, zbog čega se vrlo brzo

pokajem, jer noga samo što mi ne eksplodira od bola.„Reci mi gde su mi braća." Ne menja izraz lica. Ma i ne trepne.„Oni više nisu tvoja briga." Prilazi nekoliko koraka bliţe. Precizno korača,

samosvesno, kako i priliči članu republičke elite. Sjajno je to krila na ulici. To me jošviše razbesni.

„Ovako ćemo, gospodine Ving. Ja ću da ti postavim pitanje, a ti ćeš da miodgovoriš. Hajde da počnemo od najlakšeg. Koliko imaš godina?"

Gledam je pravo u oči.„Nije trebalo da te spasem posle skiz borbe. Trebalo je da te ostavim da umreš." Spušta pogled, vadi pištolj zadenut za pojas i snaţno me udara po licu. Na

trenutak je sve što vidim zaslepljujuće belo svetLo - usta mi ispunjava ukus krvi.Ĉujem da nešto škljocne, a onda na čelu osetim hladni metal.

„Pogrešan odgovor. Da razjasnimo nešto. Ako još jednom pogrešno odgovoriš,postaraću se da se krici tvoj brata Dţona čuju sve dovde. A ako i treći odgovor budepogrešan, i tvog mlađeg brata, Idena, čeka ista sudbina."

Džon i Iden. Makar su i dalje ţivi. A onda, na osnovu šupljeg škljocanja pištolja,zaključujem da nije napunjen. Očito je reŠila da ga koristi samo za udaranje.

Ne sklanja pištolj.



80

„Koliko imaš godina?" „Petnaest."„To je već bolje." Neznatno spušta pištolj. „Vreme je da priznaš neke stvari. Jesi

li ti odgovoran za provalu u banku Arkadija?"Mesto od deset sekundi.„Da."

„Onda si verovatno odgovoran i za krađu onih šesnaest hiljada i petsto bankotakoje su odande ukradene."

„Baš tako." „Jesi li ti odgovoran za vandalizovanje Odeljenja za unutrašnju odbranu pre

dve godine, i uništenje motora dve ratne letelice?" „Da." „Jesi li ti zapalio deset F-472 borbenih aviona prizemljenih u vojnoj bazi

Burbank pre nego što su uspeli da polete ka ratnoj zoni?" „Na to sam posebno ponosan." „Jesi li ti napao kadeta koji je čuvao straţu na obodu karantinske zone u

sektoru Alta?"„Vezao sam ga i dostavio hranu porodicama u zoni karantina. Eto ti ga na!" Devojka nabroji još nekoliko počinjenih zlodela, od kojih se nekih jedva i

sećam. A onda nastavlja i nabraja neke novije. „Da li si odgovoran za smrt kapetana gradske patrole tokom prova le u

Centralnu bolnicu Los Anđelesa? Da li si ukrao zalihe lekova i provalio na trećisprat?"

Podiţem bradu.„Kapetana po imenu Metijas." Hladno me pogleda.

„Tako je. Mog brata." Znači tako. Zato me je jurila. Duboko udahnem.„Tvog brata. Nisam ga ubio - nisam ni mogao. Za razliku od vas, prokletnika,

koji volite da povlačite obarač, ja ne ubijam ljude."Devojka ne odgovara. Na trenutak samo zurimo jedno u drugo. Osetim tračak

saosećanja, ali vrlo brzo ga potisnem. Nema saţaljenja za agente Republike. Odlazi ka jednom od vojnika koji stoje na vratima.„Zatvorenik 6822. Odsecite mu prste." Bacam se napred, ali ne mogu da mrdnem od lisica. Noga mi puca od bola.

Nisam navikao da me neko ovako drţi u šaci.„Da, odgovoran sam za provalu!", proderem se. „Ali sam ozbiljan kad kaţem

da ga nisam ubio. Priznajem da sam ga povredio - to jesam - morao sam dapobegnem, a on je pokušao da me zaustavi. Ali nema šanse da je moj noţ mogao daučini išta više osim da ga rani u rame. Molim te - odgovoriću ti na sva pitanja.Odgovorio sam na sve što si me pitala."

Devojka me ponovo pogleda.„Ništa više od ranjenog ramena? Moţda je trebalo bolje da proveriš." Pogled joj

je ispunjen besom, i to me ostavi bez teksta. Pokušavam da se setim noći kad sam sesuočio s Metijasom - potegao je pištolj u istom trenutku kad i ja noţ. Gađao sam ga...i pogodio u rame. Siguran sam.

Jesam Ii? Na trenutak opozove naredbu koju je izdala.



81

„Sudeći po bazama podataka Republike", nastavlja, „Danijel Altan Ving umro je pre pet godina od malih boginja, u jednom od naših radnih logora."

Podsmešljivo frknem. Radni logori. Aha, kako da ne, kao što se i Elektor svakegodine bira po pravilima. Ova devojka ili stvarno veruje u ta izmišljena sranja, ili meizaziva. Jedno staro sećanje bori se da izbije na površinu - ubadanje igle u oko,pokretni krevet i ble-štavo svetio - ali nestaje kao rukom odneseno.

„Danijel i jeste mrtav", odgovaram. „Odavno je zaboravljen." „Pretpostavljam da si tada počeo da se baviš sitnim kriminalom. Pet godina.

Izgleda da si navikao da se izvlačiš. Ali malo si se opustio, a? Jesi li ikada radio zanekoga? Da li je ikad neko radio za tebe? Jesi li u nekom trenutku bio povezan sPatriotama?"

Odmahujem glavom. U mislima mi se javlja zastrašujuće pitanje, pitanje koje seplašim da postavim. Šta li je uradila s Tes?

„Ne. Pokušali su da me regrutuju u jednom trenutku, ali ja više volim da radimsam."

„Kako si uspeo da pobegneš iz radnih logora? Kako si završio otimajući poulicama Losa Anđelesa, kad je trebalo da radiš za Republiku?"

Dakle ovako Republika razmišlja o deci koja padnu Ispit.„Kakve veze ima? Sad sam ovde." Ovoga puta je pogodim u ţivac. Nogom gura moju stolicu sve dok više nema

gde, a onda mi odalami glavom o zid. Sve sam zvezde pobrojao.„Reći ću ti kakve veze ima", sikće. „Ima veze, jer da ti nisi pobegao, moj brat bi

sada bio ţiv. I postaraću se da više nijedan štrokavi ulični probisvet koji je razmeštenu radne logore ne prevari sistem - tako da se ovako nešto više nikada ne desi."

Nasmejem joj se u lice. Bol u nozi samo mi potpaljuje bes.„Tako znači, to tebe muči? Gomila odmetnute dece koja je posle Ispita uspela

da utekne sigurnoj smrti, a? Lepo ti kaţem da si sve pogrešno shvatila. Nisam ti ubiobrata. Ali ti jesi ubila moju majku. Računaj da si ti ta koja joj je uperila pištolj u glavu!"

Devojčino lice se zaledi - ali iza te maske vidim trunku oklevanja, trunčicu, iponovo je ona devojka koju sam upoznao na ulici. Nagne se ka meni, dovoljno blizuda usnama dodirne moje uvo i da joj osetim dah. Prođu me ţmarci. Toliko tihošapuće da samo ja mogu da je čujem.

„Ţao mi je zbog tvoje majke. Komandirka mi je obećala da neće povreditinijednog civila, i pogazila je reč. Ja..." Glas joj zadrhti. Zvuči kao da joj je zaista ţao -kao da ja od toga imam neke vajde. „Volela bih da sam sprečila Tomasa. Ti i ja smoneprijatelji, tu nema sumnje... ali nisam ţelela da se tako nešto desi." Uspravi se iokrene. „To bi bilo to, za sada."

„Ĉekaj." Uz veliki napor savladavam svoju narav i nakašljavam se. Pitanje kojesam se plašio da postavim samo izleće iz mene. „Jel’ ţiva? Šta si uradila s njom?"

Devojka se okreće i uzvraća mi pogled. Po izrazu lica vidim da joj je jasno nakoga mislim. Tes. Jel’ živa? Spreman sam na najgore.

Ali umesto toga, Devojka samo odmahne glavom.„Ne znam. Ona me ne zanima." Klima glavom ka jednom od vojnika. „Nemojte

da mu dajete vodu do kraja dana i premestite ga u ćeliju na kraju hodnika. Moţda ćeujutru da spusti loptu." Kako je čudno kad vojnici salutiraju nekom tako mladom.

Nikome nije rekla za Tes, shvatam. Zbog mene? Zbog Tes? Ubrzo potom odlazi, i ja ostajem sam u ćeliji s vojnicima. Svuku me sa stolice,

pa po podu, pa kroz vrata. Ranjena noga mi se vuče po pločicama. Ne mogu dazaustavim suze koje mi naviru na oči. Hvata me nesvestica od bola, kao da se davim



82

u jezeru bez dna. Vojnici me vuku kroz široki hodnik koji kao da je kilometardugačak. Na sve strane je oruţana straţa, sa sve doktorima koji nose zaštitne naočarei bele rukavice. Mora da sam na bolničkom odeljenju. Verovatno zbog noge.

Pada mi glava. Više ne mogu da je drţim. U mislima mi je pojavljuje majčinolice dok leţi na zemlji. Nisam kriv, ţelim da vrisnem, ali ništa ne izlazi. Bol u ranjenojnozi obuzima me potpuno.

Makar je Tes na sigurnom. Pokušavam mislima da je upozorim, da joj kaţemda ode iz Kalifornije i trči koliko je noge nose.

A onda, na pola hodnika, nešto mi privuče paţnju. Mali crveni broj - nula -ispisan istim ciframa kao i onaj ispod trema i na nasipu. Baš tu. Dok prolazimopored duplih vrata na kojima je ispisan sprejom, okrećem glavu da bolje pogledam.Vrata nemaju prozore, ali kad ih osoba s gas-maskom obučena u belo otvori da uđe,bacim pogled. Sve mi je zamućeno pa ne mogu dobro da vidim - ali jedno mi nijepromaklo. Vreća na pokretnom krevetu. Telo. Vreća je obeleţena crvenim X.

Doktor potom zatvara vrata, a mi nastavljamo dalje.Kroz glavu mi prolazi niz prizora. Crveni brojevi. Prekriţeno X na vratima

moje porodične kuće. Bolnička vozila koja su odvezla Idena. Idenove oči - crne ikrvave.

Moj mali brat im je potreban za nešto. Za nešto što ima neke veze s njegovombolešću. Razmišljam o onom prekriţenom X.

Šta ako Iden ovu kugu nije dobio slučajno? Šta ako je niko nije dobio slučajno?



83

D UN

Te večeri se nateram da obučem haljinu i s Tomasom podruku odlazim naiznenadni bal. Organizovan je u čast hvatanja opasnog kriminalca, kao nagrada zanas koji smo ga priveli pravdi. Vojnici se lome koji će da mi otvori vrata kadstignem. Ostali mi salutiraju. Gomila razdraganih zvaničnika mi se smeši dokprolazim, a moje ime se pominje gotovo u svakom razgovoru koji načujem. To je malaIparisova... Izgleda strašno mlado... Samo petnaest godina, prijatelju... I sam Elektor jezadivljen... Iz nekih reči zavist izbija više, iz nekih manje. Nije to baš toliki uspeh... Dabudemo iskreni, Komandirka Džejmson je ta koja zaslužuje priznanje... Obično dete...

Koji god da je ton, glavna tema sam ja.Ţelim da budem ponosna na sebe. Ĉak i Tomasu kaţem, dok tumaramo

raskošnom dvoranom prepunom svečano postavljenih stolova i lustera, da jeDanovo hapšenje popunilo rupu koju je Metijasova smrt u meni ostavila. Ali ni samane verujem u to. Ništa mi ovde ne deluje kako treba, ništa u ovoj sobi ne valja - kaoda je sve neka iluzija koja će se razleteti u paramparčad ako posegnem rukom idodirnem je.

Osećam se loše... kao da sam uradila nešto uţasno i izdala dečka koji mi jeverovao.

„Drago mi je što osećaš olakšanje", kaţe Tomas. „Nek i taj Dan nečemuposluţi." Kosa mu je uredno zalizana, i izgleda nešto viši nego što jeste u tojsavršenoj, kitnjastoj kapetanskoj uniformi. Dodirne me rukom u rukavici. Pre negošto je ubio Danovu majku, moţda bih mu se i nasmešila. Sad se od njegovog dodiranajeţim i odmaknem.

Dan je poslužio da me utera u ovu haljinu, ţelim da kaţem, ali umesto toganameštam savršeno gladak materijal svoje haljine. I Tomas i Komandirka Dţejmsonsu insistirali da obučem nešto lepo. Ni jedno ni drugo nisu hteli da mi kaţu zašto.Kad sam je pitala, Komandirka Dţejmson me je samo otkačila odmahivanjem ruke.

„Makar jednom, Iparisova", rekla je, „uradi ono što ti je rečeno i ne postavljajpitanja." A onda je pomenula neko iznenađenje, neočekivano pojavljivanje nekogado koga mi je veoma stalo.

U jednom trenutku iracionalnosti pomislim da moţda misli na mog brata. Dasu ga nekako vratili u ţivot i da ću ga videti na večerašnjoj proslavi.

Zasad ipak dopuštam da me Tomas vodi kroz ovu gomilu generala iaristokrata.

Na kraju sam odabrala safirnoplavu haljinu s korsetom, obrubljenuminijaturnim dijamantima. Jedno rame mi je prekriveno čipkom, a drugo je skrivenodugačkim svilenim plaštom. Kosa mi je ravna i puštena - što baš i ne prija nekome kouglavnom trenira s kosom sklonjenom s lica. Tomas s vremena na vreme baci pogledna mene, i obrazi mu porumene.

Ne znam što od ovoga prave famu. I ranije sam nosila lepe haljine, a ovaizgleda previše moderno i asimetrično. Od nje bih mogla neko dete iz siromašnogkraja grada da hranim nekoliko meseci.

„Komandirka mi je rekla da će Danu sutra ujutru biti izrečena kazna", izgovaraTomas trenutak kasnije, nakon što smo pozdravili kapetana iz sektora Emerald.

Na pomen Komandirke Dţejmson okrećem glavu, jer ne ţelim da Tomas vidimoju reakciju. Ona je očito već zaboravila šta se desilo s Danovom majkom, kao da jeod tada prošlo dvadeset godina. Ali odlučim da budem ljubazna i podiţem pogled



84

ka njemu.„Tako brzo?" „Što pre to bolje, zar ne?" Zapanji me oštrina u njegovom glasu. „Kad se samo

setim koliko si vremena s njim morala da provedeš. Ĉudim se kako te nije ubio usnu. Ja..." Zastane, očito odlučivši da ne završi rečenicu.

Prisećam se topline Danovog poljupca, i načina na ko ji mi je previo ranu. Otkad

su ga uhapsili, ne mogu da isključim mozak. Dan koji je ubio mog brata je okrutni,nemilosrdni kriminalac. Ali ko je onda Dan koga sam upoznala na ulici? Ko je tajdečak koji je rizikovao sopstvenu bezbednost da spase devojku koju ne poznaje? Ko

je ovaj Dan koji ovako silovito ţali za majkom? Njegov brat, koji dosta liči na njega,nije delovao kao loša osoba kad sam ga ispitivala u ćeliji - nudio je svoj ţivot zaDanov, nudio ušteđevinu za Idenovu slobodu. Kako jedan hladnokrvni kriminalacmoţe biti deo takve porodice? Pomisao na Dana vezanog za stolicu, rastrzanogbolovima u ranjenoj nozi, istovremeno me i ţesti i zbunjuje. Juče sam mogla da gaubijem. Mogla sam da napunim pištolj mecima i dokrajčim ga i završim više s tim.Ali ponela sam prazan pištolj.

„Ti ulični probisveti su ti svi isti" nastavlja Tomas, ponavljajući ono što sam jaDanu rekla u ćeliji. „Jesi li čula da je Danov bolesni brat, onaj mali, juče pokušao dapljune Komandirku Dţejmson? Da je inficira tim nekim mutiranim virusom kugekojim je zaraţen?"

Danovim mlađim bratom još nisam stigla da se pozabavim.„Reci mi", kaţem, i zastanem da ga pogledam. „Šta tačno Republika hoće od

tog dečka? Zašto su ga odveli u bolničku laboratoriju?" Tomas mi odgovori šapatom.„Ne mogu da ti kaţem. Većina tih informacija je tajna. Ali znam da je nekoliko

generala iz ratne zone došlo da ga vidi." Mrštim se.„Došli su samo zbog njega?" „Pa, većina njih je došla zbog nekog sastanka. Ali našli su vremena da svrate i

do laboratorije."„Zašto bi neko iz ratne zone uopšte bio zainteresovan za Danovog malog

brata?"Tomas sleţe ramenima.„Ako budu smatrali da treba da znamo, obavestiće nas." Nekoliko trenutaka kasnije, presreće nas ogroman muškarac s oţiljkom preko

obraza. Kijan. Široko se osmehne kad nas vidi, i stavlja mi ruku na rame.

„Agente Iparisova! Večeras je tvoje veče. Postala si zvezda! Da ti kaţem, dragamoja, nema osobe u visokim krugovima koja ne komentariše tvoj genijalni učinak.Pogotovo tvoja komandirka - hvališe se kao da si joj ćerka. Ĉestitam ti na promociji ina toj nagradici. Za dvesta hiljada banknota moţeš da kupiš desetine elegantnihhaljina."

Uspevam da uljudno klimnem glavom.„Veoma ste ljubazni, gospodine." Kijan se osmehne, izobličivši onaj svoj oţiljak, i sklopi šake u rukavicama. Na

uniformu mu je prikačeno toliko ordenja i medalja da bi glat mogao da potone nadno okeana. Iznenađena sam što vidim purpurnozlatni orden, koji svedoči da jeKijan nekada bio ratni heroj - iako mi je teško da poverujem da je ikada bio u stanjuda rizikuje sopstveni ţivot da bi spasao svoje saborce. Isti orden svedoči i da je ostaobez jednog od udova. Ruke su mu na mestu, što znači da ima veštačku nogu. Jedva



85

vidljiv ugao pod kojim se naginje kazuje mi da više koristi levu nogu. „Pođite za mnom, agente Iparis. I vi, kapetane", naređuje Kijan. „Ţelim da vas

upoznam s nekim."Verovatno s osobom koju je pominjala Komandirka Dţejmson. Tomas mi se

tajanstveno osmehuje.Kijan nas vodi svečanom dvoranom preko podijuma za ples, ka teškoj teget

draperiji koja prekriva pola zida. S obe strane draperije stoje zastave Republike, i kadpriđem bliţe, vidim da je i na draperiji jedva vidljiv motiv zastave.

Kijan otvara draperiju i zatvara je za nama.Dvanaest plišom tapaciranih stolica poredano je u krug, i u svakoj od njih sedi

zvaničnik u crnoj uniformi, ramena ukrašenih zlatnim epoletama, i pijucka iz finihstaklenih čaša. Nekoliko njih prepoznajem. Generali iz ratne zone, isti oni koje jeTomas maločas pomenuo. Jedan od njih nas uoči i priđe, a za njim ide i jedan mlađizvaničnik. Kad napuste krug, ostali ustanu i poklone se u njihovom pravcu.

Stariji zvaničnik je visok, kose posedele na slepoočnicama i jake vilice. Delujebledo i bolesno. Na desnom oku mu sija zlatni monokl. Kijan zauzme stav mirno, a

Tomas mi pusti ruku i pridruţi mu se. Muškarac odmahne rukom, i oni stanu voljno.Konačno ga prepoznam. Izgleda drugačije uţivo nego na portretima gradskihdigitalnih megaborda, na kojima mu je koţa mnogo toplije boje i bez bora. Uočavami telohranitelje raštrkane među zvaničnicima.

Naš Elektor Primo. „Ti mora da si agent Iparisova." Izvija usne na moj zabezeknut izraz lica, ali

ima neke topline u njegovom osmehu. Pruţa mi ruku u kratak i čvrst stisak. „Ovagospoda govore sjajne stvari o tebi. Da si čudo od deteta. I što je još vaţnije, da sistrpala iza rešetaka našeg najiritantnijeg kriminalca. Pa sam mislio da ti uţivočestitam, kako i dolikuje. Da smo imali više mladih patriota kao što si ti, takooštroumnih, odavno bismo dobili ovaj rat protiv Kolonija. Zar ne?" Zastaje natrenutak da osmotri ljude oko sebe, i svi potvrdno mrmljaju. „Ĉestitam, draga moja."

Spuštam glavu.„Velika je čast upoznati vas, gospodine. Zadovoljstvo mi je da činim sve što

mogu za svoju zemlju, Elektore." I sama sam iznenađena koliko smireno zvučim. Elektor pokazuje na mladog zvaničnika pored sebe.„Ovo je moj sin, Anden. Danas slavi dvadeseti rođendan, pa sam pomislio da

bih mogao da ga dovedem na ovu ljupku proslavu."Skrećem pogled ka Andenu. Veoma liči na oca, visok je (oko metar i devedeset)

i izgleda kraljevski, tamne kovrdţave kose. Kao i Dan, i on ima azijske krvi. Ali, zarazliku od Danovih, njegove oči su zelene, a pogled nesiguran. Nosi bele pilotskekondor rukavice sa zlatnim vezom, što znači da je već prošao obuku za pilotaborbenih aviona. Levoruk je. Zlatna dugmad za manţetne na rukavima njegovogcrnog vojnog smokinga imaju ugraviran amblem Kolorada. Što znači da je tamorođen. Grimizni prsluk, dvoredno kopčanje. Daje prednost svom rangu vojneavijacije, za razliku od Elektora.

Anden se osmehne na moj lutajući pogled, naginje se u savršen naklon, a ondami uzima ruku. Umesto da se rukuje, kao Elektor, podigne je ka usnama i poljubi minadlanicu. Postiđena sam što mi je srce ovoliko poskočilo.

„Agente Iparisova" kaţe on. Na trenutak mu je pogled prikovan za moj. „Zadovoljstvo je upoznati vas", odgovaram, jer ne znam šta bih drugo rekla. „Moj sin će na proleće da se kandiduje za Elektora." Osmehuje se Andenu, koji

mu se na to poklanja. „Uzbudljivo, zar ne?"



86

„Onda mu ţelim mnogo sreće na izborima, iako sam sigurna da mu nećetrebati."

Elektor se zasmeje.„Hvala ti, draga moja. To bi bilo sve. Molim te, Agente Iparisova, da večeras

uţivaš. Nadam se da će biti prilike da se ponovo sretnemo." A onda se okrene.Anden ga prati u stopu. „Voljno", izgovori Elektor na odlasku.

Kijan nas izvodi iz prostora oivičenog draperijom, pravo u glavnu dvoranu.Ponovo mogu da dišem.

01.00 SATI.

SEKTOR RUBI.

23

0

C UNUTRA

Nakon proslave, Tomas me bez reči prati kući. Na trenutak zastane na mojim

vratima. Ja sam ta koja prekida tišinu.„Hvala", kaţem. „Bilo je zabavno." Tomas klima glavom.„Aha. Nikad ranije nisam video Komandirku Dţejmson tako ponosnu na

nekog od svojih vojnika. Ti si zlatno dete Republike." Ali onda ponovo nastupatišina. Nije mu pravo, i osećam se odgovorno.

„Jesi li dobro?" pitam. „Hm? O, da, dobro sam." Prolazi rukom kroz zalizanu kosu. Na rukavici mu

ostane malo gela. „Nisam znao da će i Elektorov sin biti tamo." Primećujem neku

neobičnu emociju u njegovim očima - bes? Ljubomoru? Zamrači mu lice i poruţniga.Slegnem ramenima.„Ali upoznali smo Elektora. Moţeš li da veruješ? To ti ja zovem uspešno veče.

Drago mi je što ste me ti i Komandirka Dţejmson ubedili da se lepo obučem." Tomas me posmatra. Ne bih rekla da se zabavlja.„Dţun, hteo sam nešto da te pitam..." Okleva. „Kad si bila u sektoru Lejk s

Danom, jel’ te poljubio?" Zastanem na trenutak. Mikrofon. Eto kako zna - mora da mi se mikrofon upalio

kad smo se ljubili, ili se nije ugasio kako treba. Pogledam ga u oči.

„Da" mirno odgovaram, „jeste." Oči mu ponovo odaju onu istu emociju.„Zašto je to učinio?" „Moţda je mislio da sam privlačna. Mada je verovatnije da je to učinio jer se

napio nekog jeftinog vina. I ja sam mu to dozvolila. Nisam htela da ugrozim misijunakon što sam dogurala tako daleko."

Na trenutak tako stojimo, okruţeni tišinom. A onda, pre nego što uspem da sepobunim, jednom rukom mi pomiluje bradu i nagne se da me poljubi u usta.

Odmaknem se pre nego što uspe da mi dotakne usne - ali ruka mu je sad zamojim vratom. Iznenađena sam koliko sam zgađena. Ispred sebe vidim isključivo

čoveka koji ima krvi na rukama. Tomas me dugo gleda. A onda me konačno pusti i odmakne se. Vidim koliko jenezadovoljan.

„Laku noć, gđice Iparis."



87

Uţurbano odjuri niz hodnik, te ne stignem ni da mu odgovorim. Progutamknedlu. Jasno je da ne mogu da me kude što sam se uţivela u ulogu dok samboravila na ulici, ali ne moram da budem genijalac da bih shvatila koliko je Tomasuznemiren. Pitam se da li će da uradi nešto povodom informacije koju sam mu odalai, ako hoće, šta.

Gledam kako nestaje, a onda otvaram vrata i polako ulazim u stan.

Oli me uzbuđeno pozdravlja. Pomazim ga, pustim ga na terasu, a onda svučemtu asimetričnu haljinu i odlazim pod tuš. Kad završim, oblačim crni prsluk i šorts.

Uzalud pokušavam da zaspim. Previše se toga danas desilo... Danovosaslušanje, upoznavanje s Elektorom Primom i njegovim sinom, a onda i Tomas.Kroz glavu mi prolaze slike s mesta zločina gde je

Metijas ubijen - ali dok ih premotavam u glavi, vidim kako se njegovo licepretvara u lice Danove majke. Protrljam umorne oči. Glava mi vrvi od informacija, ipokušavam da ih obradim, ali svaki put se negde zapetljam. Trudim se da svojemisli zamislim kao grupe podataka raspoređene po urednim kutijicama, od kojih jesvaka prikladno obeleţena. Doduše, večeras taj obrazac i nema mnogo smisla, a jasam preumorna da bih sve raščlanila. Stan deluje prazno i strano. Skoro da minedostaju ulice Lejka. Pogled mi odluta do kutijice pod stolom, u kojoj je 200.000banknota koje sam dobila za hvatanje Dana. Znam da bi trebalo da ih stavim na nekobezbednije mesto, ali ne mogu da se nateram da je dodirnem. Nakon nekog vremenaustajem iz kreveta, uzimam čašu vode i odlazim do računara. Kad već ne mogu daspavam, da iskoristim vreme za istraţivanje Danove prošlosti i dokaza.

Prelazim prstom preko monitora, uzimam gutljaj vode i ukucavam sigurnosnikod za pristup internetu. Otvaram fajlove koje mi je poslala Komandirka Dţejmson.Prepuna su skeniranih dokumenata, fotografija i novinskih članaka. Kad godpočnem da vršljam po ovakvim stvarima, u glavi začujem Metijasov glas.

„Nekad nam je tehnologija bila bolja", umeo je da kaţe. „Pre poplava, pre negošto je hiljade baza podataka prosto zbrisano." Kobajagi bi uzdahnuo, a onda bi minamignuo. „Eto razloga da rukom pišem svoje dnevnike, a?"

Prolazim kroz informacije koje sam več pročitala i prelazim na nove fajlove.Usredsređujem se na detalje.

IME PO ROĐENJU: DANIJEL ALTAN VINGGOD IŠTE/POL: 15/K; P0GRESN0 PROGLAŠEN MRTVIM U DESETOJ GODINI

VISINA: 1.75 MTEŢINA: 66 KG KRVNA GRUPA: OK0SA: PLAVA, DUGA. FFFROL.KOŢR: E28270 OĈl: PLAVE: 3A8ED8. DOMINANTNA NACIONALNOST: MONGOLSKA

Zanimljivo. Zanimljiva nacionalnost, s obzirom na to da su nas u osnovnoj učilida ta zemlja više ne postoji.

SEKUNDARNA NACIONALNOST : BELACSEKTOR: LEJKOTAC: TEJLOR ARSLAN VING. PREMINUO.



88

MAJKA : GREJS VING. PREMINULA.

Na trenutak se zaustavim na ovome. Ponovo zamislim ţenu sklupčanu napločniku, u sopstvenoj krvi, a onda otresem tu sliku iz glave.

BRAĆA: Dţon SUREM VING, 19/M IDEM BATAR VING, 9/M

A onda na red dolaze stranice i stranice posvećene njegovim prethodnimzločinima. Pokušavam da ih preletim što brţe mogu, ali ne mogu da se ne zaustavimna poslednjoj.

ŢRTVE: KAPETAN MEDIJAS IPA RIS

Zatvaram oči. Oli mi cvili kraj nogu, kao da zna šta čitam, a onda zabija njušku

u moju nogu. Odutno drţim ruku na njegovoj glavi. Nisam ti ubio brata. To mi je rekao. Ali računaj da si ti ta koja je uperila pištolj u glavu mojoj majci.

Nateram se da dalje listam fajl. Ionako sam taj izveštaj o zločinu već naučilanapamet.

A onda mi nešto privuče paţnju. Ispravljam se. U dokumentu ispred mene stojiDanov rezultat s Ispita. Skenirani papir s velikim crvenim pečatom, vidnodrugačijim od svetloplavog koji je stajao na mom.

DANIJEL ALTAN VING REZULTAT: 674/1500

NIJE POLOŢIO

Nešto me muči u vezi s tim brojem... 674? Nikad nisam čula da je neko dobiotako mali broj bodova. Samo jedna osoba koju znam iz osnovne je pala, ali čak je injegov rezultat bio blizu 1000. Većina rezultata onih koji su pali je oko 890. Ili 825.Ali uvek iznad 800. To su obično deca od koje se i očekuje da padnu, koja i ne polaţumnogo na to ili nemaju kapaciteta.

Ali 674? „Previše je on pametan za taj rezultat", kaţem sebi u bradu. Iščitavam sve

ponovo, u slučaju da sam nešto propustila. Ali broj je i dalje tu. Nemoguće. Dan se

lepo izraţava i koristi logiku, a ume i da čita i piše. Trebalo je da poloţi makarusmeni deo. Uz to je i najokretnija osoba koju poznajem - na fizičkom delu Ispitatrebalo je da briljira. S dobrim rezultatima u ta dva dela, bilo bi nemoguće da dobijemanje od 850 - iako ni tako ne bi poloţio, opet je više od 674. Dobio bi 850 i da ništanije uradio na pismenom delu.

Komandirka Džejmson neće biti zadovoljna što ovo radim, mislim se. Otvarampretraţivač i prepisujem URL.

Rezultati s Finalnog ispita su javna stvar, iako se dokumenta s Ispita nikome nepokazuju - čak ni policijskim istraţiteljima. Ali ja sam Metijasova sestra, s njegovimhakerskim veštinama nikad nismo imali problem da upadnemo u ispitne baze

podataka. Zatvaram oči i prisećam se čemu me je sve učio. Odredi OS i nađi privilegovan pristup. Vidi možeš Ii da dopreš do udaljenog sistema.Znaj šta tražiš, zaštiti mašinu.



89

Nakon sat vremena pronalazim otvoren port u sistemu i preuzimam uloguadministratora. Sajt zapi-šti i pojavi se linija za pretragu. Nečujno ukucam Danovoime.

DANIJEL ALTAN VING.

Pojavljuje se prva strana njegovog uverenja o polaganju Ispita. Rezultat je isti,674/1500. Skrolujem dalje. Danovi odgovori. Neka pitanja imaju više ponuđenihodgovora, a neka zahtevaju odgovor i od nekoliko rečenica. Prelećem preko tridesetdve strane, a onda što ustanovim nešto prilično čudno.

Ništa nije obeleţeno crvenim. Zapravo, svi odgovori redom su netaknuti. Ispitmu izgleda besprekorno, kao moj.

Vraćam se na prvu stranu. A onda paţljivo čitam svako od pitanja i u sebiodgovaram. Potrebno mi je sat vremena da sve pređem.

Svi odgovori su tačni. Kad stignem do kraja Ispita, vidim i odvojene rezultate usmenog i fizičkog

dela. Oba savršena. Jedino što odskače jeste poruka koja stoji kraj rezultata usmenogdela: Pažnja.

Dan nije pao Ispit. Ni izbliza. Bolje rečeno, ima isti rezultat kao i ja: 1500/1500.Nisam više jedino čudo od deteta Republike sa savršenim rezultatom.



90

DAN

„Na noge lagane. Vreme je." Drška puške me udara u rebra. Prenuli su me iz sna - prvo sam sanjao majku

kako me prati do škole, a onda Idenove krvave duţice i crveni broj pod našimtremom. Dva para ruku počinju da me vuku pre nego što uspem valjano da otvorimoči, te vrisnem od bola kad pokušam da se oslonim na ranjenu nogu. Mislio sam dane moţe da boli više nego što je bolelo juče, ali moţe. Na oči mi naviru suze. Kad mise vid izoštri, vidim da mi je noga pod zavojima otečena. Poţelim ponovo davrisnem, ali usta su mi previše suva.

Vojnici me izvlače iz ćelije. Komandirka koja me je posetila pre neki dan čekanas u hodniku, i kad me ugleda, široko se osmehne.

„Dobro jutro, Dane", kaţe. „Kako si?" Ne odgovaram joj. Jedan od vojnika se zaustavlja da joj salutira.„Komandirko Dţejmson", kaţe, „moţemo li da ga odvedemo na izricanje

kazne?” Komandirka klimne glavom.„Za mnom. I molim vas, zapušite mu usta nečim, ako nije problem. Nećemo

valjda da dopustimo da sve vreme psuje, jelda?" Vojnik ponovo salutira, a potom mizapušava usta nekom krpom.

Prolazimo dugim hodnicima. Ponovo vidim ona dupla vrata s crvenim brojem- a onda i nekoliko vrata koja su strogo čuvana, kao i neka s velikim staklenimpregradama. Mozak mi radi kao sat. Moram nekako da potvrdim svoje sumnje, s danekim porazgovaram. Slab sam jer sam dehidrirao, a bol mi izaziva mučninu.

Unutar prostorija sa staklenim pregradama s vremena na vreme ugledamponekog čoveka koji vrišti, lisicama prikovan za zid. Po poderanim uniformamazaključujem da su u pitanju ratni zatvorenici iz Kolonija. Šta ako je i Dţon u jednojod ovakvih prostorija? Šta će mu uraditi?

Nakon čitave večnosti, ulazimo u ogromno glavno predvoje s visokomtavanicom. Napolju se čuje gomila koja nešto uzvikuje, ali ne mogu da provalim šta.Vojnici su poredani kraj niza vrata koja vode ka prednjem delu zgrade.

Kad se sklone - nađemo se napolju. Dnevna svetlost me zaslepi, i začujempovike stotina ljudi. Komandirka Dţejmson podiţe ruku, a onda se okreće nadesno,dok mene vojnici vuku ka podijumu. Sada konačno vidim gde sam. Ispred zgrade usrcu Batale, vojnog sektora Los Anđelesa. Ĉitava gomila je okrenuta ka meni, i čuva

je i nadgleda gotovo podjednako veliki vod naoruţanih vojnika. Pojma nisam imaoda postoji toliko ljudi kojima je stalo da me vide uţivo. Podiţem glavu koliko mogu ina susednim zgradama vidim digitalne megaborde. Od prvog do poslednjeg, sviprikazuju krupan kadar mog lica, praćen sumanutim naslovima.

UHAPŠEN OZLOGLAŠENI KRIMINALAC P O IMENU DAN.KAZNA SE IZRIĈE DANAS ISPRED DVORANE BATALA. KONAĈNO LIŠENA SLOBODE OPASNA PRETNJA PODRUŠTVO

TINEJDŢERSKI ODMETNIK POZNAT PO IMENU DANTVRDI DA RADI SAM, DA NIJE POVEZAN S PATRIOTAMA.



91

Blenem u svoje lice na megabordima. Prepuno je modrica, krvavo i mlitavo. Jedan od pramenova kose potpuno mi je prekriven svetlocrvenom krvlju, prošaran inešto tamnijom. Mora da imam posekotinu na glavi.

Na trenutak mi je drago što majka nije ţiva, pa ne moţe da me vidi ovakvog. Vojnici me guraju ka izdignutom bloku cementa na središtu podijuma.

Komandirka Dţejmson stoji kraj njega, a s njene desne strane je Devojka. U uniformi je, stoičkog i opreznog stava. Njeno bezizrazno lice okrenuto je ka gomili - ali prenego što se okrene, pogleda me jednom, samo jednom.

„Mir! Molim vas, mir." Sudijin glas pucketa iz zvučnika, ali ljudi ne prestaju daurlaju, te vojnici počinju da ih guraju. Ceo prvi red je pretrpan novinarima,kamerama i mikrofonima, i svi su upereni u mene.

Jedan od vojnika konačno izdaje naredbu. Skrećem pogled ka njemu. Mladikapetan koji je ubio moju majku. Njegovi vojnici ispale nekoliko metaka u vazduh.Rulja se konačno utiša. Sudija sačeka još nekoliko sekundi da i poslednji ţamorutihne, a onda namesti naočare.

„Zahvaljujemo vam na saradnji", počinje. „Znam da je jutro prilično toplo, tećemo kaznu izreći što brţe moţemo. Kao što vidite, naši vojnici su tu da bi odrţavalimir u toku ovakvih postupaka. Dozvolite mi da počnem sa zvaničnom objavom dasmo dvadeset prvog decembra, u osam i trideset šest ujutru, po standardnomokeanskom vremenu, uhapsili petnaestogodišnjeg kriminalca Dana, i priveli ga uvojni zatvor."

Iz rulje zagrme zadovoljni pokliči. Iako sam ovo očekivao, začujem i nešto štome iznenadi. Zviţdanje. Neki - veliki broj - ljudi u gomili ne diţe pesnice u vazduh.Pripadnici gradske policije prilaze najglasnijim bundţijama, stavljaju im lisice iodvode ih.

Jedan od vojnika koji me drţi udara me puškom u leđa. Padam na kolena.Onog trenutka kad mi ranjena noga dotakne tlo, iz sve snage vrisnem. Ali zvuk jeprigušen ovom krpom u ustima. Bol me razdire - otekla noga mi zadrhti od udarca,a u zavoje pokulja krv. Pre nego što me vojn ici podignu, gotovo da se preturim. Kadpogledam u Devojku, primetim da se trgnula i oborila pogled.

Sudija ne obraća paţnju na gungulu. Počinje da nabraja moje zločine, a ondazaključuje:

„Imajući u vidu ranije prestupe optuţenog, a pogotovo napade naveličanstveni narod Republike, Viši kalifornijski sud izriče sledeću presudu. Dan seosuđuje na smrt..."

Rulja ponovo podivlja. Vojnici ih zadrţavaju. „... streljanjem, koje će se izvršiti za četiri dana, dvadeset sedmog decembra u

šest popodne, po standardnom okeanskom vremenu, na tajnoj lokaciji..." Ĉetiri dana. Kako da spasem brata dotad? Podiţem glavu i gledam u rul ju.„... i biti uţivo emitovano širom grada. Civilima savetujemo da otvore četvore

očiju zbog mogućih kriminalnih aktivnosti pre ili posle događanja..." Hoće da ja budem primer. „... i da istog trenutka prijave svaku sumnjivu aktivnost gradskoj patroli ili

najbliţoj policijskoj stanici. Ovim zvanično okončavamo izricanje presude." Sudija se uspravlja i silazi s podijuma. Rulja pokušava da probije policijski

kordon. Urlaju, kliču, zviţde. Neko me diţe na noge. Pre nego što me ponovopovedu ka Dvorani Batala, krajičkom oka snimim Devojku kako me gleda. Lice joj jebezizrazno... ali nešto u njenom pogledu zatreperi. Ista ona emocija koju sam videona njenom licu pre nego što je saznala moj identitet. Zadrţi se tu samo trenutak, i



92

brzo nestane. Trebalo bi da te mrzim zbog ovoga što si učinila, pomišljam. Ali pogled kojimi upućuje to mi ne dopušta.

Nakon izricanja kazne, Komandirka Dţejmson ne dozvoljava vojnicima da mevrate u ćeliju. Umesto toga, uvode me u lift koji drţe ogromni zupčanici i lanci, ipenjemo se jedan sprat, pa još jedan, pa još jedan. Stiţemo na krov Dvorane Batala,na dvanaestom spratu, na kome nema senki susednih zgrada koje mogu da nas

zaštite od sunca. Komandirka Dţejmson vodi vojnike do ravnog okruglog postolja na sredini

krova oivičenog teškim lancima, postolja na kome je urezan grb Republike. Devojka je na začelju. Pogled joj je i dalje prikovan za moja leđa. Kad stignemo do središtakruga, vojnici me podiţu i lancima mi vezuju ruke i noge.

„Neka bude ovde naredna dva dana", izgovara Komandirka Dţejmson. Suncemi je već zamaglilo vid, te je svet oko mene okupan izmaglicom svetlucavihdijamanata. Vojnici me puštaju. Padam i dočekujem se na ruke i zdravo koleno, doklanci sve vreme kloparaju. „Agente Iparisova, pobrini se za njega. Posećuj ga povremeno i postaraj se da ne umre pre nego što ga pogubimo."

Devojka pištavo odgovara.„U redu, gospođo." „Ima pravo na jednu čašu vode dnevno. I jednu porciju hrane." Komandirka se

smeši i namešta rukavice. „Ako ţeliš, moţeš sve to i kreativno da mu raspodeliš.Kladim se da ćeš smisliti kako da ga nateraš da te moli."

„U redu, gospođo." „Dobro." Komandirka Dţejmson mi se još jednom obrati. „Izgleda da se

konačno ponašaš kako treba. Bolje ikad nego nikad." Potom odlazi i nestaje u liftu sDevojkom, ostavivši vojnike da me čuvaju.

Popodne prolazi u miru.

Naizmenično se onesvešćujem i dolazim sebi. Povređena noga mi pulsira uritmu otkucaja srca, ponekad brzo ponekad sporo, a ponekad tako jako da mi se činida ću da se onesvestim. Usta me peku pri najmanjem pokretu. Pokušavam daprovalim gde bi mogao da bude Iden - u laboratoriji Centralne bolnice, ili ubolničkom odeljenju Dvorane Batala, ili čak u vozu na putu ka ratnoj zoni. Siguransam da će ga odrţavati u ţivotu. Republika ga neće ubiti pre kuge.

A Dţon. Ko zna šta su s njim uradili. Moţda su ga ostavili u ţivotu, u slučajuda mogu iz njega da iscede još informacija o meni. Moţda će nas obojicu pogubiti uisto vreme. A moţda je već mrtav. Nov bol mi probada grudi. Prisećam se dana kadsam polagao Ispit, kad je Dţon došao po mene i video da me odvode u voz, zajednos ostalima koji su pali. Nakon što sam pobegao iz laboratorije i počeo iz daljine daposmatram svoju porodicu, neretko bih ugledao Dţona kako sedi za trpezarijskimstolom, glave zarivene u šake, i jeca. Nikad to naglas nije rekao, ali mislim da sebekrivi za sve što se meni desilo. Smatra da je trebalo bolje da me zaštiti. Da mipomogne u učenju. Nekako, bilo kako.

Ako uspem da pobegnem, imam vremena da ih spasem. I dalje mogu dakoristim ruke. A imam i jednu dobru nogu. Mogu... samo kad bih znao gde su...

Svet iščezava i ponovo se pojavljuje. Glava mi pada na cementno postolje, aruke mi beţivotno leţe na lancima. Ponovo mi se javlja sećanje na Ispit.

★ ★ ★



93

Stadion. Druga deca. Vojnici koji čuvaju sve ulaze i izlaze. Plišani konopci kojinas razdvajaju od dece iz bogatih kuća.

Fizički deo ispita. Pismeni deo. Usmeni deo. Pre svega, usmeni deo. Sećam se panela koji me je ispitivao - grupa od šest

psihijatara - i zvaničnika koji ih je predvodio, muškarca po imenu Kijan, suniformom prepunom medalja. On mi je postavljao većinu pitanja. Koja je zvaničnazakletva Republike? Dobro je, vrlo dobro. U tvom školskom izveštaju piše da voliš istoriju.Koje godine je zvanično nastala Republika? Šta voliš da radiš u školi? Da čitaš... da, baš lepo.

Neki nastavnik te je jednom prijavio da si se ušunjao u zabranjeni deo biblioteke i tražiostare vojne tekstove. Možeš li da mi kažeš zašto si to uradio? Šta misliš o našem čuvenomElektoru Primu? Da, on je svakako jedan dobar čovek i veliki vođa. Ali grešiš što tako govorišo njemu, dečače moj. Nije on običan čovek, kao ti i ja. Njemu se moraš obraćati kaoveličanstvenom ocu. Da, primamo tvoje izvinjenje.

Nije bilo kraja njegovim pitanjima, postavljao ih je na desetine, svakozakukuljenije od prethodnog, sve dok više nisam ni znao zašto sam na njihodgovorio kako sam odgovorio. Kijan je sve vreme vodio beleške, a jedan odnjegovih asistenata me je snimao malecnim mikrofonom.

Mislio sam da su mi odgovori bili dobri. Ipak sam se trudio da govorim ono štoţele da čuju.

Ali onda su me poslali na voz, a voz me je odvezao u laboratoriju.

★ ★ ★

Zadrhtim od tog sećanja, iako je sunce neumoljivo, prţi mi koţu sve dok nepočne da boli. Moram da spasem Idena, neprestano ponavljam sebi. Iden za mesec dana

puni deset godina. Kad se oporavi od kuge, moraće da polaže Ispit...

Ova povređena noga kao da će da mi prsne i otekne do veličine ovog krova. Prolaze sati. Gubim pojam o vremenu. Vojnici se smenjuju. Sunce menja

poloţaj. A onda, kad sunce počne milosrdno da zalazi, vidim da neko izlazi iz lifta i

korača ka meni.



94

D UN

Iako je prošlo tek sedam sati od izricanja presude, Dan je neprepoznatljiv. Leţisklupčan u središtu grba Republike. Koţa mu je tamnija, a kosa načisto mokra. Na

jednom pramenu mu je i dalje zgrušana krv, kao da ga je namerno obojio. Delujegotovo crno. Dok prilazim, okreće se ka meni. Doduše, nisam sigurna da me uopštevidi, pošto sunce nije skroz zašlo, a verovatno ga i zaslepljuje.

Još jedan vunderkind - i to ne običan. I ranije sam imala prilike da upoznamgenijalce, ali među njima svakako nije bilo onih koje je Republika pokušala dasakrije. A pogotovo ne vunderkinda sa savršenim rezultatom.

Jedan od vojnika kraj okruglog postolja staje mirno i salutira. Znojav je, a plitkišlem ga ne štiti od sunca.

„Agente Iparisova", kaţe. (Ima akcenat sektora Rubi, a dugmad na uniformi sumu sveţe ispolirana. Obraća paţnju na detalje.)

Skrećem pogled ka drugim vojnicima, a onda ga ponovo vratim na njega.„Za sada ste slobodni. Reci svojim ljudima da donesu nešto vode i suncobran. I

prenesite moju naredbu da vaša zamena dođe ranije." „U redu, gospođo." Vojnik lupi petom o petu i daje ostalim vojnicima voljno. Kad napuste krov i ostanem sama s Danom, skinem plašt i čučnem da ga bolje

vidim. Škilji ka meni, ali ne progovara. Usne su mu toliko ispucale da mu je pošlakrv i počela da se sliva niz bradu. Previše je slab da bi mogao da priča. Spuštampogled ka njegovoj ranjenoj nozi. Mnogo je gore nego jutros, što i nije nekoiznenađenje, a toliko je otečena da je duplo veća. Mora da se i inficirala. Po ivicizavoja pomalja se krv.

Odsutno dotičem svoju ubodnu ranu na boku. Više i ne boli toliko. Daj da promenimo te zavoje. Uzdišem i skidam čuturicu zadenutu za pojas.„Evo. Popij malo vode. Ne smem da ti dopustim da umreš." Kapam mu vodu

po usnama. Isprva se trgne, ali ubrzo otvori usta i dozvoli mi da u njih sipampomalo vode. Ĉekam da proguta (što traje milion godina) i puštam ga da uzme još

jedan dug gutljaj.„Hvala", šapuće. Promuklo se nasmeje. „Sad moţeš da ideš." Nakratko ga proučavam. Koţa mu je izgorela a lice mu je mokro od znoja; ipak

oči su mu i dalje svetle, iako neusredsređene. Najednom se setim našeg prvogsusreta. Svuda oko mene je bila prašina... a iz nje je izronio taj neki prelepi dečko snajplavljim očima koje sam ikad videla, i pruţio mi ruke da mi pomogne daustanem.

„Gde su mi braća?" šapuće. „Jesu li obojica ţivi?" Klimam glavom.„Jesu." „Jel’ Tes na sigurnom? Niko je nije uhapsio?" „Ne da ja znam."„Šta rade s Idenom?" Prisećam se onoga što mi je Tomas rekao, da su generali iz ratne zone došli da

ga posete.

„Ne znam." Dan okreće glavu i zatvara oči. Usredsređuje se na disanje.„Pa, nemojte da ih ubijete", mrmlja. „Ništa nisu uradili... a Iden... nije on

pokusni kunić, znaš." Na trenutak ućuti. „Nikad mi nisi rekla kako se zoveš. Mislim,



95

ko da je vaţno? Ali ti znaš kako se ja zovem." Zurim u njega.„Zovem se Dţun Iparis." „Dţun", mrmlja Dan. Osetim neku neobičnu toplinu kad čujem svoje ime na

njegovim usnama. Okrene se ka meni. „Dţun, ţao mi je zbog tvog brata. Nisam znaoda će nešto da mu se desi."

Obučena sam da ne verujem zatvorenicima - znam da će da laţu i da maţu nebi li doprli do tebe. Ali imam neki osećaj. Nekako... zvuči iskreno, ozbiljno. Šta akomi govori istinu? Šta ako se Metijasu te noći dogodilo nešto drugo? Dubokouzdahnem i nateram se da oborim pogled. Logika pre svega, govorim sebi. Logika ćeda te spase kad nema ničeg drugog.

„Hej." Setim se nečega. „Otvori oči i pogledaj me."Posluša me. Nagnem se da ga bolje pogledam. Da, i dalje je tu. Ta neobična

mrlja u jednom oku, tačkica na okean-plavoj duţici.„Šta ti se desilo s tim okom?" Pokazujem na svoje. „Ta nesavršenost?" Mora da sam rekla nešto smešno, jer Dan prasne u smeh, a onda počne

nekontrolisano da kašlje.„Ta nesavršenost je poklon od Republike."„Kako to misliš?" Okleva. Vidim da mu je teško da sabere misli.„Ja sam već bio u laboratoriji Centralne bolnice, znaš. One noći kad sam

polagao Ispit." Pokuša da podigne ruku i pokaţe na svoje oko, ali lanci se zategnu izadrţe je. „Nešto su mi ubrizgali."

Mrštim se.„Na veče tvog desetog rođendana? Šta si traţio u laboratoriji? Trebalo je da

budeš na putu ka radnim kampovima." Dan se smeši kao da je na ivici da utone u san.„A ja mislio da si pametna..." Sunce očito nije načisto sprţilo njegovu drčnost.„A ta stara povreda u kolenu?" „I to mi je dala tvoja Republika. Iste noći kad sam dobio ovu nesavršenost u

oku."„Zašto bi te Republika tako izranjavila, Dane? Zašto bi povredili nekoga ko je

dobio savršenih 1500 bodova na Ispitu?" Ovo ga zainteresuje.„O čemu ti pričaš? Ja sam pao Ispit." Ni on ne zna. Naravno da ne zna. Utišam i počnem da šapućem.„Nisi. Imao si savršen rezultat." „Jel' ovo neka fora?" Dan pomeri povređenu nogu i napne se od bola. „Savršen

rezultat... ha, ha. Ne znam nikoga ko je dobio hiljadu i po bodova."Prekrštam ruke.„Ja jesam." Upitno podiţe obrvu.„Ti? Ti si to čudo od deteta sa savršenim rezultatom?" „Da." Klimam glavom ka njemu. „A izgleda da si i ti."Dan zakoluta očima.„To je budalaština." Sleţem ramenima.„Kako hoćeš."



96

„Nema smisla. Zar ne bi onda trebalo da budem na istoj poziciji kao ti? Zar tonije poenta tog vašeg dragocenog Ispita?" Deluje kao da će da ućuti, okleva natrenutak, ali ipak nastavlja. „Ubrizgali su mi nešto u oko, nešto što je peklo kao osinjiotrov. A secnuli su mi i koleno. Skalpelom. Potom su mi na silu dali neki lek, i doksam se okrenuo... eto me u bolničkom podrumu s ostalim leševima. Ali nisam umro."Ponovo se nasmeje. Deluje tako slabo. „Neviđen rođendan."

Izvodili su eksperimente na njemu. Verovatno neke vojne. Sigurna sam u to,spopada me muka. Uzeli su malecne uzorke tkiva iz njegovog kolena, srca i oka. Štose tiče kolena, verovatno su hteli da prouče njegove neobične fizičke sposobnosti,brzinu i okretnost. Ovo u oku verovatno nije bilo ubrizgavanje već vađenje, testiranjeporekla njegovog oštrog vida. A srce - dali su mu lek da vide koliko najviše mogu damu uspore otkucaje srca, i verovatno su bili razočarani što je privremeno zastalo. Tesu pomislili da je umro. Razlozi za tako nešto su jasni - ţeleli su da razviju uzorketog tkiva u nešto, ne znam u šta - pilule, sočiva za oči, bilo šta što bi moglo daunapredi naše vojnike, da im pomogne da brţe trče, bolje vide, pametnije razmišljajuili izdrţe surovije uslove.

Sve mi to prođe kroz glavu pre nego što uspem da se zaustavim. Nema šanse.To nije u skladu s vrednostima Republike. Zašto bi neko tako protraćio jednogvunderkinda?

Sem ako nisu u njemu videli opasnost. Neku iskricu prkosa, ovaj buntovničkiduh koji ga još drţi. Nešto što ih je navelo da misle da je veći rizik obrazovati ganego ţrtvovati ga za moguće doprinose društvu. Prošle godine je trideset osmorodece postiglo rezultat veći od 1400.

Moţda Republika ţeli da ovog zbriše s lica zemlje. Ali Dan nije bilo kakav vunderkind. On ima savršen rezultat. Zašto ih je to

uznemirilo?

„Mogu li sad ja tebe nešto da pitam?" izgovara. „Jel' red na mene?" „Da." Bacam pogled na lift i vidim da je stigla nova smena straţara. Podiţem

ruku i govorim im da ostanu tu gde jesu. „Pitaj." „Ţelim da znam zašto su odveli Idena. Kuga. Znam da za vas bogatune nema

zime - svako godine vas vakcinišu protiv kuge i daju vam potrebne lekove. Ali, zarse niste zapitali... zar se niste zapitali kako to da kuga ne prolazi? Ili zašto se takočesto vraća?"

Ponovo skrećem pogled ka njemu.„Šta hoćeš da kaţeš?" Dan uspeva da me pogleda u oči.„Hoću da kaţem da... juče, kad su me odvukli iz ćelije, video sam onu crvenu

nulu kojom su obeleţena neka od duplih vrata u Dvorani Batale. Takve brojeve samviđao i u Lejku. Zašto se pojavljuju i u sirotinjskim sektorima? Šta traţe tamo - šta toubrizgavaju u sektore?"

Podozrivo ga gledam.„Misliš da Republika namerno truje ljude? Dane, to su opasne tvrdnje."Ali Dan se ne zaustavlja. Mesto toga, zvuči još nasrtljivije.„Zato im je bio potreban Iden, jelda?", šapuće. „Da vide rezultate svog

mutiranog virusa kuge? Koji bi drugi razlog imali?"„Ţele da spreče širenje te nove bolesti." Dan se nasme je, ali onda se ponovo zakašlje.„Ne. Koriste ga. Koriste ga." Sve je tiši. „Koriste ga..." Kapci mu padaju. Iscrpela

ga je ovolika priča.



97

„Buncaš", odgovaram, iako mi se Tomasov dodir gadi, ne osećam odbojnostprema Danu. A trebalo bi. Ali jednostavno ne osećam. „Takva laţ je izdaja Republike.Osim toga, zašto bi Kongres odobrio tako nešto?"

Dan ne skida pogled s mene. Taman kad pomislim da nema snage da odgovori,on zazvuči još upornije.

„Razmišljaj ovako. Kako znaju koje vakcine treba da vam daju svake godine?Uvek deluju. Zar ti nije čudno što uspevaju da sprave vakcinu koja se poklapa snovom kugama? Kako mogu da predvide šta će vam trebati?"

Sedam na pete. Nikad nisam dovodila u pitanje obaveznu godišnju vakcinaciju- nikad nisam imala razloga da sumnjam u njih. Zašto bih? I moj otac je radio iza tihduplih vrata, trudio se da pronađe nove načine da se izbori s kugom. Ne. Ne mogu više daga slušam. Podiţem plašt sa zemlje i stavljam ga pod ruku.

„I još nešto", prošapuće Dan kad ustanem. Spustim pogled ka njemu. Gleda mepravo u oči. „Misliš da oni koji padnu idu u radne logore? Dţun, jedini radni logoriu ovoj zemlji su mrtvačnice u bolničkim podrumima."

Jedva se suzdrţim da ne odreagujem. Umesto toga odlazim ka platformi, štodalje od Dana. Ali srce mi lupa kao ludo. Vojnici koji čekaju kraj lifta još više seusprave kad priđem. Pravim facu kao da sam zgađena.

„Skinite mu lance", naređujem jednom od vojnika. „Spustite ga u bolničko kriloi sredite mu tu nogu. Dajte mu nešto hrane i vode. U suprotnom neće preţiveti noć."

Vojnik mi salutira, ali ja zatvaram vrata lifta ne pogledavši ga.



98

DAN

Ponovo imam noćne more. Ovog puta o Tes. Jurim ulicama Lejka. Tes je ispred mene, i ona trči, ali me ne vidi. Okreće se i

levo i desno, očajnički ţeli da me nađe, ali sve što vidi su stranci, ulične patrole ivojnici. Dozivam je. Ali jedva pomeram noge, kao da gacam kroz mulj.

Tes!, vičem. Ovde sam, iza tebe! Ne čuje me. Bespomoćno gledam kako se sudara s vojnikom i, kad pokuša da

utekne, on je zgrabi i baci na zemlju. Vrisnem nešto. Vojnik podigne pištolj i uperi gau Tes. A onda shvatim da to uopšte nije Tes, već moja majka, koja leţi u lokvi krvi.Pokušam da potrčim ka njoj. Ali umesto toga ostajem skriven iza dimnjaka na krovu,sklupčan kao kukavica. Ja sam kriv što je mrtva.

Najednom sam ponovo u bolničkoj laboratoriji, doktori i sestre stoje iznadmene. Škiljim u zaslepljujuće svetlo. Nogu mi zapara bol. Ponovo mi otvarajukoleno, sklanjaju meso u stranu da dođu do kosti i skalpelima struţu po njoj. Izvijemse i vrisnem. Jedna od sestara pokuša da me smiri. Poletim rukom i srušim nekiposluţavnik.

„Smiri se! Dođavola, dečače, neću te povrediti!" Potreban mi je čitav minut da se probudim. Nestaje maglovita scena iz bolnice,

i shvatam da zurim u slično fluorescentno svetlo i da je iznad mene doktor. Nosizaštitne naočare i masku. Kriknem i pokušam da se podignem. Ali kaiševima samvezan za operacioni sto.

Doktor uzdahne i skine masku.„Vidi ti mene. Umesto da pomaţem vojnicima na ratištu, ja previjam jednog

kriminalca."Zbunjeno gledam oko sebe. Po sobi su poredani straţari. Medicinska sestra stoji

nad lavaboom i čisti krvave instrumente.„Gde sam?" Doktor me nestrpljivo pogleda.„U Dvorani Batala, u bolničkom krilu. Agent Iparisova mi je naredila da ti

sredim nogu. Izgleda da ne smemo da dopustimo da umreš pre nego što te zvaničnopogube."

Podiţem glavu koliko mogu i bacam pogled na nogu. Rana je prekrivena čistimzavojima. Kad pokušam da se pomerim, s iznenađenjem otkrijem da je bol znatnomanji nego ranije. Skrenem pogled ka doktoru.

„Šta ste uradili?" Slegne ramenima, a onda skine rukavice i nad jednim od lavaboa počne da pere

ruke.„Malo sam te zakrpio. Moći ćeš na nogama da dočekaš pogubljenje." Zastaje.

„Ne znam da li si baš to ţeleo da čuješ." Stropoštam se na pokretni krevet i zatvorim oči. To što me noga više ne boli

onoliko pravi je blagoslov, i pokušavam da uţivam u tome, ali ne mogu da izbacimiz glave deliće onog sna, previše su sveţi. Gde li je Tes? Moţe li da preţivi ako nemanekoga da joj čuva leđa? Kratkovida je. Ko će da joj pomogne noću, kad ne bude

mogla da razazna senke?Što se tiče moje majke... Trenutno nisam dovoljno jak da razmišljam o njoj. Neko glasno lupa na vrata.„Otvorite", viče neko. „Komandirka Dţejmson je došla da poseti zatvorenika."



99

Zatvorenika. Smešim se na to. Vojnici ne vole da me zovu po imenu. Straţari jedva da stignu da otključaju vrata i sklone joj se s puta kad

Komandirka Dţejmson uleti unutra, vidno nervozna. Pucne prstima.„Skidajte ovog dečaka s pokretnog kreveta i veţite ga lancima", oštro naređuje.

A onda mi nabija prst u grudi. „77. Ti si jedan običan klinac - ni na koledţ nisi išao, ai pao si Ispit! Kako si uspeo da nadmudriš sve one vojnike na ulici? Kako si uspeo daizazoveš onolike nevolje?" Samo što ne zareţi. „Znala sam da si obična bezvrednanapast. Oboţavaš da traćiš vreme mojim vojnicima. I ne samo mojim."

Stiskam zube da joj ne odbrusim. Vojnici pojure ka meni da odveţu kaiševepokretnog kreveta.

Pored mene, doktor saginje glavu.„Izvinite, Komandirko", kaţe on, „jel' se to nešto desilo? U čemu je problem?" Komandirka Dţejmson ga besno ošine pogledom. On se sav skupi. „Demostranti ispred Dvorane Batala", brecne se. „Napadaju uličnu policiju." Vojnici me skidaju s kreveta i postavljaju na noge. Trgnem se kad se oslonim na

ranjenu nogu.

„Demonstranti?" „Da. Buntovnici." Komandirka Dţejmson me zgrabi za lice. „Morala sam da

pošaljem svoje vojnike u pomoć, što znači da mi je raspored u potpunosti ispomeran. Jedan od najboljih vojnika mi je već poslat ovde u bolnicu poderanog lica. Prljaviprobisveti poput tebe ne znaju kako treba da se ophode prema našim mladimvojnicima." Zgađeno me odgurne i okrene mi leđa. „Odvedite ga" naredi vojnicimakoji me drţe. „I to što pre."

Izlazimo iz bolničke sobe. Vojnici špartaju hodnikom. Komandirka Dţejmsonne skida ruku s uveta, naizmenično paţljivo slušajući i izdajući naređenja. Dok mevuku ka liftovima, uspevam da vidim nekoliko velikih ekrana - podivim im se natrenutak, jer ih nikad nisam video u sektoru Lejk - koji emituju ono što nam jeKomandirka Dţejmson upravo prepričala. Ne čujem glas reportera, ali s naslovimanema greške: Nemiri ispred Dvorane Batala. Jedinice u pripravnosti. Čekaju se naređenja. Shvatam da se ovo ne emituje javno. Snimak prikazuje trg ispred Dvorane Batala, nakome se okupilo nekoliko stotina ljudi. Razaznajem niz vojnika obučenih u crno kojise bore da zadrţe rulju. Ostali vojnici trče duţ krovova i ivica, ubrzano podiţućipuške na gotovs. Dok prolazimo pored poslednjeg ekrana, dobro pogledam neke oddemonstranata nagomilane pod uličnim svetlima.

Neki su po pramen kose obojili krvavocrvenom bojom.Stiţemo do liftova i vojnici me guraju unutra. Protestuju zbog mene. Sama ta

pomisao ispuni me i uzbuđenjem i strahom. Nema šanse da će vojska ovo dadopusti. Potpuno će zapečatiti sirotinjske sektore i pohapsiti sve demonstrante strga.

Ili će ih sve pobiti.



100

D UN

Kad sam bila mala, Metijasa su ponekad zvali da razbije neke manje pobune, okojima bi mi kasnije pričao. Priča je uvek bila ista: desetak sirotana (uglavnomtinejdţera, ponekad i starijih] izazove nemire u nekom od sektora, zbog karantina iliporeza. Nekoliko peščanih bombi kasnije, svi redom su uhapšeni i poslati na sud.

Ali nikad nisam videla pobunu nalik ovo j, sa stotinama ljudi koji rizikuju ţivot.Ništa ni blizu ovome.

„Šta se dešava s ovim ljudima?", pitam Tomasa. „Skrenuli su s uma." Stojimona izdignutom postolju ispred Dvorane Batala; cela njegova patrola okrenuta je karulji ispred nas, a jedna od patrola Komandirke Dţejmson štitovima i pendrecimagura gomilu nazad.

Malopre sam virnula u operacionu salu dok je doktor operisao Dana. Pitam seda li je budan i vidi li ovaj haos na ekranima u hodniku. Nadam se da ne vidi. Nemapotrebe da sazna šta je pokrenuo. Sama pomisao na njega - i njegove optuţbe protivRepublike, da Republika stvara kugu, da ubija decu koja padnu Ispit - ispunjava mebesom. Vadim pištolj iz futrole. Bolje da budem i pripravnosti.

„Jesi li ikada video nešto slično?", pitam, trudeći se da zvučim smireno. Tomas odmahuje glavom.„Samo jednom. Davno." Pramen tamne kose pada mu preko lica. Nije

uobičajeno uredno začešljan - mora da se malopre borio s ruljom. Jedna ruka mu jena pištolju zadenutom za pojas, a druga na pušci okačenoj preko ramena. Ne gledame. Nijednom me nije pogledao u oči otkad je sinoć u hodniku pokušao da mepoljubi. „Gomila budala", odgovara. „Ako se uskoro ne predaju, komandanti će sepobrinuti da im presedne

Podiţem pogled i vidim nekoliko komandanata na jednom od balkonaDvorane Batala. Previše je mračno da bih bila sigurna, ali mislim da je KomandirkaDţejmson s njima. Znam da izdaje naređenja preko malog mikrofona uz usta, jerTomas paţljivo sluša, ruke pritisnute na uvo. Šta god da izgovara, namenjeno jeisključivo Tomasu, i ja pojma nemam o čemu je reč. Rulja pod nama nastavlja danavaljuje. Vidim po njihovoj odeći - poderanim majicama i pantalonama, rasparenimcipelama punim rupa - da gotovo svi pripadaju siromašnim sektorima u blizini

jezera. U sebi im poručujem da se raziđu. Bežite odavde dok se situacija ne pogorša. Tomas se naginje ka meni i pokazuje glavom ka središtu gomile.„Vidiš li ovu bednu rulju?" Već sam videla to na šta pokazuje, ali ipak ljubazno pratim njegov pogled.

Grupa demonstranata obojila je pramenove kose u grimizno, podraţavajući krvaviDanov pramen s izricanja presude.

„Kakav otuţan izbor heroja", nastavlja Tomas. „Dan će umreti za manje odnedelju dana."

Klimam glavom, ali ne komentarišem. Iz gomile odjekne nekoliko vrisaka. Jedna patrola se progurala pozadi da

opkoli rulju, pa ih sad guraju ka središtu trga. Mrštim se. Ovo nije protokol zarasterivanje razuzdane mase. U školi su nas učili da su peščane bombe ili suzavac

sasvim dovoljni. Ali od njih ni traga - nijedan od vojnika ne nosi gas-masku. Drugapatrola je počela da najuruje skitnice koje su se okupile izvan trga, gde su ulicepreviše haotične i uzane da bi se na njima valjano protestovalo.

„Šta ti to Komandirka Dţejmson govori?", pitam Tomasa.



101

Tamna kosa mu pada preko očiju i prikriva izraz lica.„Kaţe da ne mrdamo i da čekamo njena naređenja." Narednih pola sata ne radimo ništa. Ja drţim jednu ruku u dţepu i odsutno

gladim Danov privezak. Ova gomila me nekako podseti na skiz. U njoj verovatnoima i ljudi odande.

A onda uočim vojnike kako trče po krovovima zgrada na trgu. Neki jure poivicama, a ostali su u stroju na krovovima. Neobično. Vojnici obično nose crnekićanke i imaju red srebrne dugmadi na kaputima. Amblemi na rukavima su imteget ili crveni ili srebrni ili zlatni. Ali ovi vojnici nemaju dugmad na kaputima.Preko grudi im se dijagonalno proteţe bela linija, a amblemi su im sivi. Tek nakonnekoliko trenutaka shvatim ko su.

„Tomase." Lupim ga po ramenu i pokaţem ka krovovima. „Egzekutori." Na njegovom licu nema iznenađenja, u njegovim očima nema emocija.

Nakašljava se.„Oni, nego šta." „Šta to rade?" Povisim ton. Pogledam ka demonstrantima na trgu, a onda

ponovo ka krovovima.Nijedan vojnik u rukama nema ni peščanu bombu ni suzavac. Ali svi imaju po

pušku na ramenu.„Tomase, ne pokušavaju da ih rasteraju. Hvataju ih u zamku." Tomas me strogo pogleda.„Smiri se, Dţun. I pogled na rulju." I dalje gledam u krovove, a na vrhu Dvorane Batala pojavljuje se Komandirka

Dţejmson, okruţena vojnicima. Nešto govori u mikrofon. Prolazi nekoliko sekundi. U grudima me tišti strašan predosećaj - shvatam

kuda ovo vodi.

Tomas konačno promrmlja nešto u svoj mikrofon. Odgovara na komandu.Skrećem pogled ka njemu. Na trenutak mi uzvrati pogled, a onda ga skrene kaostalim patrolama koje su s nama na postolju.

„Pali!" viče. „Tomase!" Ţelim da kaţem nešto više, ali tog trenutka zagrme pucnji i s krova i

s postolja. Ne znam šta to planiram da učinim - da mašem ispred vojnika? - aliTomas me hvata za rame pre nego što zakoračim.

„Ne mrdaj, Dţun!" „Reci svojim ljudima da se povuku", vičem, migoljeći se iz njegove ruke. „Reci

im..."Tomas me u tom trenutku toliko jako gurne na zemlju, da osetim ranu na boku

kako se otvara.„Dođavola, Dţun!", kaţe. „Ne mrdaj!" Tlo je iznenađujuće hladno. Leţim zgrčena, jednom i ja da ostanem bez reči,

nesposobna da se pomerim. Stvarno mi nije jasno šta se to desilo. Koţa oko rane mepeče. Kiša metaka spušta se na trg. Ljudi u gomili svaljuju se na tlo kao peščani nasippred poplavom. Tomase, prestani. Molim te, prestani. Ţelim da ustanem da muvrisnem u lice, da ga nekako povredim. Tomase, da je živ, Metijas bi te ubio za ovo. Aliumesto toga, prekrivam uši. Pucnji su zaglušujući.

Vatra traje samo jedan minut, ako i toliko - ali meni deluje kao da traje večno.Tomas konačno naređuje prekid paljbe, a ljudi u gomili koji nisu pogođeni padaju nakolena i podiţu ruke. Vojnici pojure ka njima da im stave lisice, sateruju ih u jednugrupu. Pridiţem se na kolena. Uši mi i dalje zvone od pucnjave... Prelećem



102

pogledom preko prizora krvi i leševa i zarobljenih. Ima 97, 98 mrtvih. Ne, najmanje120. Na stotine je uhapšeno. Ne mogu da se usredsredim ni da ih izbrojim.

Pre nego što siđe s platforme, Tomas me pogleda - lice mu je vrlo ozbiljno,moţda ima i krivice na njemu, ali s mučninom shvatam da je oseća samo zato što me

je gurnuo na zemlju. Ne zbog ovog masakra koji je ostavio za sobom. Vraća se uDvoranu Batala zajedno s nekoliko vojnika. Okrećem se da ne bih morala da gagledam.



103

DAN

Vozimo se nekoliko spratova, sve dok ne čujem škripu lanaca koji sezaustavljaju. Dva vojnika vuku me kroz dobro poznat hodnik. Pretpostavljam da mevraćaju u ćeliju, bar za sada. Prvi put otkad sam se probudio na pokretnim kolicima,shvatam da sam iscrpljen i puštam glavu da mi padne na grudi. Mora da mi jedoktor ubrizgao nešto da me spreči da se pomeram tokom operacije. Sve što vidimima zamućene ivice, kao da trčim sprint.

A onda vojnici iznenada zastaju na pola hodika, prilično daleko od moje ćelije.Iznenađeno podiţem glavu. Stojimo ispred jedne od onih prostorija koje sam ranijeprimetio, s providnim prozorima. Prostorije za saslušanje. Znači tako. Potrebno im je

još informacija pre nego što me pogube. Prvo začujem pucketanje, a onda i nečiji glas iz bubice u uvetu jednog od

vojnika. Klima glavom.„Uvedite ga unutra", kaţe. „Kapetan stiţe ubrzo." Stojim unutra i provodim minute čekajući. Straţari bezizraznih lica stoje na

vratima, a dvojica mi drţe vezane ruke. Znam da bi ova soba trebalo da bude manje -više zvučno izolovana... ali mogao bih da se zakunem da čujem pucnje i vibracijezvukova u daljini. Srce mi lupa kao ludo. Verovatno oruţane snage pucaju na ruljuna trgu. Jel’ oni to zbog mene umiru?

Prolazi vreme. Ĉekam. Kapci su mi teški. Sve što ţelim je da se sklupčam ućošku svoje ćelije i zaspim.

Konačno začujem korake. Vrata se otvaraju i vidim mladića odevenog u crno,tamne kose koja mu pada preko očiju. Ramena mu krase srebrne epolete. Vojnicilupe petom o petu.

On im odmahuje. Prepoznajem ga. To je onaj kapetan koji mi je ubio majku. IDţun ga je pominjala. Mora da ga je poslala Komandirka Dţejmson.

„Gospodine Ving", izgovara. Prilazi mi i prekršta ruke. „Drago mi je što smo sekonačno upoznali. Već sam počeo da brinem da neću imati prilike za to."

Teram se da ne progovorim. Nije mu prijatno što je u istoj prostoriji sa mnom, apo izrazu lica vidim da me stvarno mrzi.

„Komandirka ţeli da ti postavim standardna proceduralna pitanja pre nego štote pogubimo. Pokušaću da budem pristojan, iako nismo baš dobro počeli."

Ne mogu da se ne zasmejem.„Stvarno? Misliš?" Tomas ne odgovara, ali vidim da guta knedlu da ne bi odreagovao. Poseţe za

plaštom i vadi mali sivi daljinski upravljač, koji upire ka praznom zidu. Pojavljuje seprojekcija. Neki policijski izveštaj, sa slikama osoba koje ne prepoznajem.

„Gospodine Ving, pokazaću vam niz fotografija", kaţe. „To su ljudi za kojesumnjamo da sarađuju s Patriotama."

Patriote su uzaludno pokušavale da me regrutuju. Kačili su šifrovane porukepo zidovima uličica u kojima sam spavao. Telohranitelji su mi po uličnim ćoškovimadostavljali papiriće. Novac i ponude. Nakon što sam neko vreme ignorisao njihoveporuke, prestali su.

„Nikad nisam radio s Patriotama", brecam se. „Ako ikad ikoga budem ubio,biće to pod mojim uslovima."„Iako tvrdiš da ne sarađuješ s njima, moţda si nekoga susreo. A moţda bi

mogao i da nam pomogneš da ih pronađemo."



104

„O, naravno. Ubio si mi majku. Moţeš misliti kako umirem da ti pomognem."Tomas me i dalje ignoriše. Skreće pogled ka prvoj slici na zidu. „Poznaješ li ovu osobu?" Odmahujem glavom.„Nikad ga nisam video." Tomas pritiska dugme na daljinskom. Prikazuje se još jedna fotografija.„Ovog?" „Jok."

Još jedna fotografija.„A ovo?" „Jok." A onda još jedan.„Jesi li nekad video ovu devojku?" „Nikad u ţivotu."

Još nepoznatih lica. Tomas ih niţe ne trepćući, ne dovodeći u pitanje mojeodgovore. Koja glupa drţavna marioneta. Gledam kako prikazuje fotografije, ipoţelim da nisam vezan i da mogu da ga razbijem od batina.

Još fotografija. Još nepoznatih lica. Tomas ne dovodi u pitanje nijedan od mojihodgovora. Zapravo, čini mi se da ne moţe da dočeka da pobegne iz ove sobe, štodalje od mene.

A onda se pojavljuje fotografija nekoga koga prepoznajem. Nejasna slikaprikazuje devojku duge kose - duţe nego s kakvom je ja znam. Na njoj nema nitetovaţe vinove loze. Kaede je očito Patriota.

Ne usuđujem se da odam da sam je prepoznao.„Vidi", kaţem. „Ĉak i da poznajem neke njih, zar misliš da bih to priznao?" Tomas se iz petnih ţila trudi da ostane smiren.„To bi bilo sve, gospodine Ving."„Ma daj, nije to sve. Vidim da goriš od ţelje da me udariš. Ajde. Ĉikam te." U očima mu sjakti bes, ali se i dalje suzdrţava.„Naređeno mi je da ti postavim nekoliko pitanja", uzdrţano izgovara. „To je

sve. Završili smo." „Zašto? Da me se moţda ne plašiš? Hrabar si samo kad treba da pucaš u tuđe

majke?"Tomas me pogleda ispod oka, a onda slegne ramenima.„Makar sam smanjio broj bednih probisveta na ulici." Stisnem pesnice i pljunem ga posred lica.To mu izgleda poljulja odlučnost. Snaţno me tresne levom pesnicom po vilici, i

glava mi odleti u stranu. Pred očima mi se pojave mrlje. „Misliš da si neka zvezda, a?“, pita. „Samo zato što si napravio neke fore i

izigravao dobrotvora nekim uličarima? Pa da ti odam jednu tajnu: i ja sam izsiromašnog sektora. Ali sam sledio pravila. Radio sam da bih došao dovde, zaradio sam poštovanje svoje zemlje. Vi ostali samo sedite i ţalite se i krivite drţavu za to štonemate sreće. Gomila štrokavih, lenjih prevaranata." Ponovo me udari. Glava mipoleti nazad, a u ustima osetim krv. Hvata me za okovratnik i primiče sebi. Lancikojima sam okovan zazvekeću. „Gospođica Iparis mi je ispričala šta si joj uradio naulici. Kako se usuđuješ da se nabacuješ nekome njenog ranga?"

Aha. To znači njega muči - saznao je za poljubac. Ne mogu da se ne nakezim,iako mi lice bridi od bola.

„Ooooo. To tebe ţulja? Video sam kako je gledaš. Mnogo je ţeliš, a? Jel’ i nju



105

pokušavaš da zaradiš, konju jedan? Ţao mi je što moram da te razočaram, ali nikom janisam morao da se nabacujem."

Lice mu se zacrveni od besa.„I ona se raduje tvom pogubljenju, gospodine Ving. To ti garantujem." Nasmejem se.„Baš ne umeš da gubiš, a? Vidi, utešiću te malo. Ispričaću ti kako je bilo. Kad

budeš čuo, biće kao da si je ti poljubio, vaţi?" Tomas me hvata za vrat. Ruke mu se tresu.„Dobro bih se pazio da sam na tvom mestu", sikće. „Moţda si zaboravio da i

dalje imaš dva brata. Obojica su u milosti Republike. Pazi šta pričaš, ukoliko ne ţelišda vidiš njihova tela pored majčinog."

Ponovo me udari, a onda i šutne kolenom u stomak. Pokušavam da dođem dovazduha. Zamišljam Idena i Dţona i teram sebe da se smirim, da oteram bol. Drži se.Nemoj dopustiti da te isprovocira.

Udari me još dva puta. Sad već teško diše. S teškom mukom spušta ruke iizdiše.

„To bi bilo sve, gdine Ving", tiho izgovara. „Vidimo se na pogubljenju." Toliko me sve boli da ne mogu da progovorim, te se trudim makar da ne

skrećem pogled s njega. Ima čudan izraz lica, kao da je ljut ili razočaran što samporemetio njegovo inače mirno drţanje.

Okreće se i bez reči napušta prostoriju.



106

D UN

Te noći Tomas pola sata stoji pred mojim vratima, traţeći različite načine da seizvini. Stvarno mu je ţao. Nije ţeleo da me povredi. Nije ţeleo da ispadne da seopirem naređenjima Komandirke Dţejmson. Nije ţeleo da upadnem u nevolju.Pokušao je da me zaštiti.

Setim na kauču s Olijem i zurim u prazno. Ne mogu da izbacim zvuk onihmašinki iz glave. Tomas je oduvek bio disciplinovan.

Tako se poneo i danas. Nije oklevao - ni trenutka - da posluša svogkomandanta. Izvršio je to zatiranje demonstranata kao da se pripremao za rutinskukontrolu kuge ili za straţu na vojnom aerodromu. Ne znam da li je gore to što je takoslepo pratio naređenja, ili što nema pojma da je upravo to ono za šta ţelim da seizvini?

„Dţun, slušaš li me?" Usredsređena sam na češkanje Olija po ušima. Po stočiću su i dalje rasprostrti

Metijasovi stari dnevnici, zajedno s porodičnim albumima.„Gubiš vreme", odvraćam. „Molim te. Pusti me. Ţelim da te vidim."„Videćemo se sutra." „Neću dugo, obećavam. Stvarno mi je ţao." „Tomase, vidimo se sutra." „Dţun..." Podiţem glas.„Rekla sam vidimo se sutra." Tišina. Sačekam još koji minut, skrećući misli tako što češkam Olija. Nakon nekog

vremena ustanem i pogledam kroz špijunku. Hodnik je prazan. Kad se konačno uverim da je otišao, još sat vremena leţim budna na kauču.

Misli mi odlutaju ka događaju na trgu, ka Danovoj pojavi na krovu i njegovimnečuvenim tvrdnjama o kugi i Ispitu, a onda ponovo ka Tomasu. Ova j Tomas kojibez pitanja prati naređenja Komandirke Dţejmson nije isti onaj Tomas koji se brinuoza moju bezbednost u sektoru Lejk. Odrastajući, Tomas je uvek bio čudnjikav aliljubazan, posebno prema meni. A moţda sam ja ta koja se promenila. Kad sampronašla Danovu porodicu i videla kako Tomas ubija njegovu majku, dok samgledala danas onu rulju na trgu u koju se pucalo... Oba puta sam samo stajala i ništanisam uradila. Da li to znači da sam ista kao Tomas? Da je ispravno slediti naredbe?Da Republika sigurno zna šta radi?

Što se tiče onoga što mi je Dan rekao... na samu pomisao mi krv proključa. Mojotac je radio iza tih duplih vrata - a Metijasu je Kijan bio mentor u nadgledanjuIspita. Zašto bismo trovali i ubijali sopstveni narod?

Uzdišem, ustajem i uzimam jedan od Metijasovih dnevnika sa stola.U jednom piše o isrpljujućem nedeljnom čišćenju nakon što je uragan Elajdţa

protutnjao Los Anđelesom. U drugom piše o prvoj nedelji u izvidnici KomandirkeDţejmson. Treći je kratak, samo jedan pasus, i u njemu se ţali što radi dve noćne

smene zaredom. Osmehujem se. Još se sećam njegovih reći. „Jedva drţim očiotvorene" rekao mi je posle te prve noćne smene. „Zar on stvarno misli da bilo šta moţemo da sačuvamo nakon neprospavane noći? Toliko sam bio izgubljen da ne bihprimetio ni da je Kancelar Kolonija lično ušao u Dvoranu Batala."



107

Osetim suzu na obrazu i brzo je obrišem. Oli pored mene zacvili. Pruţam rukui puštam da utone i debelo belo krzno oko njegovog vrata, i on uzdišući spušta glavuu moje krilo.

Oko kakvih sitnica se Metijas nervirao.Nastavljam da čitam, iako glava već počinje da mi pada. Reči počinju da gube

oštrinu, a ubrzo prestajem i da razumem šta koja od njih znači. Sklanjam dnevnik ustranu i tonem u san.

U snovima mi se javlja Dan. Drţi me za ruku, a srce mi lupa kao ludo odnjegovog dodira. Kosa mu kao svila pada na ramena, jedan pramen je grimizno-crven od krvi, a oči su mu ispunjene bolom. „Nisam ti ubio brata." Privija me k sebi.„Kunem ti se, nisam mogao."

Kad se probudim, ostanem da leţim, a Danove reči mi ne izlaze iz glave.Pogled mi odluta do računara. Šta se to odvijalo te kobne noći? Ako je Dan pogodioMetijasa u rame, kako mu je onda noţ završio u grudima? Zaboli me i sama pomisaona to. Skrenem pogled ka Oliju.

„Ko bi ţeleo da naudi Metijasu?" pitam ga. Oli me oţalošćeno gleda. „I zašto?" Nekoliko minuta kasnije ustajem s kauča, sedam za sto i palim računar. Ponovo prolazim kroz izveštaj o zločinu iz Centralne bolnice. Ĉetiri strane

teksta, jedna strana fotografija. Odlučujem da bolje pogledam fotografije. Na krajukrajeva, Komandirka Dţejmson mi je dala samo nekoliko minuta da analiziramMetijasovo telo, i to nisam iskoristila kako treba - kako sam uopšte mogla da sekoncentrišem? Nijednog trenutka nisam posumnjala da ubica moţe da bude bilo koosim Dana. Nisam dovoljno dobro proučila fotografije.

Kliknem na prve koje vidim i uvećam ih. Pri pogledu na njih hvata menesvestica. Metijasovo hladno, beţivotno lice gleda ka nebu, a kosa mu uokvirujeglavu. Košulja mu je uprljana krvlju. Duboko uzdahnem, zatvorim oči i nateramsebe da se ovoga puta valjano usredsredim. Tekst izveštaja sam još i uspela dapročitam, ali nisam uspela da skupim snage da proučim fotografije. Sad moram.Otvaram oči i usredsređujem se na njegovo telo. Ţao mi je što rane nisam pobliţeosmotrila dok sam imala prilike.

Prvo se uverim da je noţ na fotografiji zaista zariven u njegove grudi. Neštokrvi je umrljalo i dršku. Sečivo ne mogu da vidim. A onda bacim pogled naMetijasovo rame.

Iako je prekriveno rukavom, na materijalu vidim poveliku fleku od krvi. Nepostoji šansa da se krv iz grudi izlila do ramena - ovo je druga rana. Uvećam sliku.Ne, previše je mutna. Ako i postoji razrez od noţa na rukavu na ramenu, iz ovogugla ne mogu da ga vidim.

Zatvaram ovu i klikćem na sledeću. Utom nešto shvatim. Sve fotografije na ovoj strani snimljene su iz istog ugla.

Jedva uspevam da razaznam detalje na njegovom ramenu, pa čak i na noţu. Mrštimse. Loše fotografije s mesta zločina. Zašto ne postoje krupni kadrovi rana? Ponovolistam izveštaj, u potrazi za stranicama koje sam moţda propustila. Ali to je to.Vraćam se na istu stranu i pokušavam da shvatim.

Moţda postoje fotografije koje su poverljive. Moţda ih je KomandirkaDţejmson sklonila da me poštedi bola? Odmahujem glavom. Ne, to je glupo. U tomslučaju mi uopšte ne bi poslala ni fotografije ni izveštaj. Zablenem se u ekran, a ondase usudim da porazmislim i o drugoj opciji.

Šta ako ih je Komandirka Dţejmson sklonila da bi nešto sakrila? Ne, ne. Zavalim se u stolicu i ponovo pogledam prvu fotografiju. Zašto bi



108

Komandirka Dţejmson od mene sakrila detalje ubistva mog brata? Ona voli svojevojnike. Razbesnela ju je Metijasova smrt - ona je ta koja je organizovala njegovusahranu. Ţelela je da on bude član njene izvidnice. Ona ga je i unapredila ukapetana.

Ali sumnjam da je onaj ko je fotografisao mesto zločina baš toliko ţurio da jenapravio ovako loše fotke.

Pokušam to da sagledam iz različitih uglova, ali uporno dolazim do istogzaključka. Ovaj izveštaj je nepotpun. Nervozno prolazim rukom kroz kosu. Nerazumem.

Najednom dobro pogledam u noţ na fotografiji. Hrapav je, i gotovo jenemoguće razaznati detalje, ali vraća mi se jedno staro sećanje i prevrne mi seutroba. Krv u dnu sečiva je tamna, ali na njoj je još nešto, nešto tamnije od krvi.Isprva mi se učini da je to deo izbledele šare na noţu, ali ovi tragovi se nalaze prekokrvi. Crni su, gusti i reljefni. Pokušavam da se setim kako je noţ izgledao one noći,kad sam dobila priliku da bacim pogled na njega.

Ovi crni tragovi izgledaju kao od ulja za pušku. Nalik tragovima ulja za puškukoje sam te noći videla na Tomasovom čelu.



109

DAN

Kad me ponovo poseti sledećeg jutra, čak i Dţun deluje zapanjeno - makar natrenutak - što ovako izgledam, zguren uza zid ćelije. Okrećem glavu ka njoj. Okleva,ali ubrzo se pribira.

„Pretpostavljam da si nekoga naljutio", kaţe, a onda pucne prstima kavojnicima. „Napolje, svi. Ţelim nasamo da porazgovaram sa zatvorenikom." Klimaglavom ka sigurnosnim kamerama po ćoškovima. „A njih da pogasite."

Glavni vojnik joj salutira.„Da, gospođo." Dok nekolicina trkom odlazi da pogasi kamere, ona vadi dva

noţa za pojasom. Izgleda da sam i nju nečim naljutio. Pokušam da se nasmejem, aliumesto toga se uţasno zakašljem. Pa, izgleda da je vreme da završimo s ovim.

Kad vojnici odu i vrata se zatvore, Dţun mi priđe i čučne. Spremam se daosetim sečivo noţa na koţi.

„Dane." Ne pomera se. Vraća noţeve za pojas i izvlači čuturicu s vodom. Znači ono je

bila predstava za vojnike. Prska mi lice hladnom tečnošću. Trgnem se, ali otvorimusta da uhvatim koji gutljaj. Voda nikad nije bila ovako ukusna.

Dţun mi uspe nešto vode direktno u usta, a onda odloţi čuturu.„Lice ti izgleda grozno." Izraz lica joj odaje brigu - i ne samo to. „Ko ti je ovo

učinio?" „Baš lepo što pitaš." Ĉudi me što ju je uopšte briga. „Moţeš svom prijatelju

kapetanu da se zahvališ za ovo." „Tomasu?" „Baš njemu. Mislim da mu nije pravo što sam ja uspeo da te poljubim a on nije.

Pa me je ispitivao o Patriotama. Izgleda da je Kaede Patriota. Kako je svet mali svet,a?"

Lice joj odaje bes.„Nije mi ovo pomenuo. Sinoć je... pa, porazgovaraću s Komandirkom

Dţejmson." „Hvala." Trepćem da sklonim vodu iz očiju. „Pitao sam se kad ćeš da dođeš."

Na trenutak oklevam. „Jesi li saznala nešto o Tes? Da li je ţiva?" Dţun obara pogled.„Ţao mi je", odgovara. „Ne postoji način da saznam gde je. Trebalo bi da je

bezbedna, ukoliko se dobro pazi. Nikome je nisam pomenula. A nema je međunedavno uhapšenima... ili ubijenima."

Nervira me što nema nikakvih vesti, ali u isto vreme osećam i olakšanje.„Kako su mi braća?" Dţun stiska usne.„Idenu ne mogu da priđem, ali ne sumnjam da je ţiv. Dţon se dobro drţi,

koliko je to moguće." Kad ponovo podigne pogled, u njenim očima vidim zbunjenosti tugu. „Ţao mi je što ti je Tomas to učinio."

„Hvala ti... valjda", prošapućem. „Postoji li neki konkretan razlog što si danastako fina?"

Nisam očekivao da to ozbiljno shvati, ali to je ono što je usledilo. Zuri u mene, aonda seda ispred mene u turski sed. Danas deluje drugačije. Mirno, moţda, ili čaktuţno. Nesigurno. Nikad ranije nisam video takav izraz na njenom licu, čak ni kadsam je upoznao.



110

„Jel’ te nešto muči?" Dugo vremena ne progovara, pogleda uperenog u zemlju. Konačno ga podiţe

ka meni. Traži neš to, shvatam. Da li ona to traži način da mi veruje? „Sinoć sam proučavala izveštaj s mesta zločina na kome je ubijen moj brat."

Glas joj se pretvara u šapat, te moram da se nagnem da bih je čuo. „I?", pitam.

Oči joj traţe moje. Ponovo okleva.„Dane, reci mi iskreno i stvarno... da li si ti ubio Metijasa?"Mora da je nešto pronašla. Ţeli priznanje. Misli mi se vraćaju na noć u bolnici -

na moju masku, na Metijasa koji me gleda dok ulazim u bolnicu, na mladog doktorakoga sam uzeo za taoca, na metke koji se odbijaju o friţidere. Na moj dug pad nazemlju. Na suočavanje s Metijasom, na noţ kojim sam ga gađao. Video sam kako gapogađa u rame, toliko daleko od grudi da nema šanse da ga je to ubilo. Gledam jepravo u oči.

„Nisam ti ubio brata." Pruţim ruku da je dodirnem i trgnem se od bola koji mepreseče. „Ne znam ko jeste. Ţao mi je i što sam ga povredio - ali morao sam da se

spasavam. Voleo bih da sam imao više vremena da razmislim." Dţun ćutke klimne glavom. Toliko je skrhana da na trenutak poţelim da je

zagrlim. Neko mora da je zagrli.„Mnogo mi nedostaje", prošapuće. „Mislila sam da će dugo ostati sa mnom,

znaš, da ću uvek imati na koga da se oslonim. Samo mi je on bio ostao. Više ga nema,i ţelim da znam zašto." Sporo odmahuje glavom, kao da je poraţena, a onda ponovopodiţe pogled ka meni. Ta tuga je čini nestvarno lepom, kao sneţni prekrivačogolelu zemlju. „A ne znam zašto. To je najgore od svega, Dane. To što ne znam zašto

je umro. Zašto bi neko ţeleo da ga ubije?" Njene reči toliko podsećaju na moje misli o majci, da jedva uspevam da dišem.

Nisam znao da je Dţun izgubila i roditelje - iako je trebalo da pretpostavim ponačinu na koji se nosi. Nije ona ta koja je upucala moju majku. Nije ona ta koja jedonela kugu u moj dom. Ona je obična devojka koja je izgubila brata, a koju je nekonaveo da veruje da sam to učinio ja, te je u besu krenula za mnom. Da li bih se jadrugačije poneo na njenom mestu?

Plače. Jedva primetno joj se smešim, a onda se ispravljam i pruţam ruku kanjenom licu. Lanci na rukama mi se zategnu. Brišem joj suze ispod jednog oka. Neprogovaramo. Nema potrebe. Razmišlja... ako sam u pravu za njenog brata, za šta lisam još u prjavu?

Nakon nekoliko trenutaka, Dţun mi uzima ruku i stavlja je na svoj obraz. Odnjenog dodira me podiđe neka toplina. Tako je ljupka. Ţudim da je privijem uz sebe,dodirnem joj usne svojima i uklonim tugu iz njenih očiju. Poţelim da se makar natrenutak vratim u onu noć u uličici.

Prvi progovaram.„Ti i ja izgleda imamo istog neprijatelja", kaţem. „Koji nas je nahuškao jedno na

drugo."Dţun duboko uzdahne.„Još nisam sigurna", izgovara, iako njen ton otkriva da se slaţe. „Opasno je da

ovako razgovaramo." Skreće pogled, poseţe za plastom i vadi nešto što sam mislioda sam izgubio u bolnici. „Evo. Ţelim ovo da ti vratim. Više mi ne treba."

Ţelim da ga ščepam iz njene ruke, ali sprečavaju me lanci. U rukama joj je mojprivezak, čija su neţna udubljenja ispunjena prašinom i blatom, ali ništa mu ne fali, aogrlica joj zajedno s njim leţi na dlanu.



111

„Bio je kod tebe", šapućem. „Pronašla si ga one noći u bolnici, jelda? Tako si mei prepoznala kad si me našla - mora da sam posegnuo za njim."

Dţun ćutke klimne glavom, a onda mi uzme ruku i ispusti privezak na mojdlan. Gledam ga u čudu.

Moj otac. Ne mogu da ga se ne setim sad kad mi je ponovo u rukama. Sećam sekad nas je posetio posle šest meseci nejavljanja. Ĉim se uverio da je bezbedno, ušao

je u kuću, navukao zavese na prozore, zagrlio mamu i dugo je ljubio. Jednu ruku jezaštitnički stavio na njen stomak. Dţon je paţljivo čekao da se i s njim pozdravi, srukama u dţepovima. Ja sam bio mali, pa sam mu zagrlio nogu. Iden još nije biorođen - bio je u maminom stomaku.

„Kako su moji dečaci?" upitao je otac kad je konačno pustio majku iz zagrljaja.Mene je pomazio po obrazu, a Dţonu se nasmešio.

Dţon mu se nakezio od uveta do uveta. Kosa mu je bila dovoljno duga da moţeda je veţe u rep. Podigao je svedočanstvo.

„Pogledaj!" rekao je. „Poloţio sam Ispit!" „Jesi!" Potapšao je Dţona po ramenu i rukovao se s njim, kao da je veliki. Još se

sećam olakšanja u njegovom pogledu, te krhke radosti u njegovim rečima. Tada smose plašili da će Dţon biti taj koji će da padne ispit, imajući u vidu njegove probleme sčitanjem. „Ponosan sam na tebe, Dţoni. Svaka čast."

A onda je skrenuo pogled ka meni. Sećam se kako sam mu proučavao lice.Tatin zvanični posao u Republici bio je da čisti za vojnicima s ratišta, ali, naravno,postojale su naznake da to nije jedino čime se bavi. Naznake u vidu priča oKolonijama i njihovim bleštavim gradovima, njihovoj naprednoj tehnologiji isvečanim praznovanjem. Tada sam ţeleo da ga pitam zašto se nije vraćao kući poslesmena na ratištu, zašto nije dolazio da nas vidi.

Ali nešto me je omelo.„Nešto ti viri iz dţepa od prsluka, tata", rekao sam. Okrugla budţa pod

materijalom.Nasmejao se i izvadio ga.„Nego šta, Danijele." Podigao je pogled ka mojoj majci. „Ima odličnu moć

opaţanja, zar ne?" Mama mi se nasmešila. Oklevajući na trenutak, nas je poterao u spavaću sobu.„Grejs", rekao je mami, „vidi šta sam našao." Ona ga je uzela da bolje pogleda.„Šta je to?" „Još dokaza." Otac je isprva pokušao da ga pokaţe samo mami, ali i ja sam

uspeo da bacim pogled dok ga je prevrtao po rukama. S jedne strane je bila utisnutaptica, s druge profil nekog čoveka.

SJEDINJENE AMERIĈKE DRŢAVE, U BOGA VERUJEMO,ĈETVRT DOLARA

bilo je ugravirano s jedne, a

SLOBODA i 1990

s druge strane.„Vidiš? Dokaz." Ĉvrsto ga je priljubio uz njen dlan. „Gde si ovo našao?" pitala je mama.



112

„U močvarnim krajevima na jugu, između dve ratne zone. To je prava kovanicaiz hiljadu devetsto devedesete. Vidiš li ime? Sjedinjene Drţave. To je postojalo."

Iako su joj se oči zacaklile od uzbuđenja, ozbiljno ga je pogledala.„Opasno je ovo posedovati" prošaputala je. „Ne smemo da ga drţimo u kući." Otac je klimnuo glavom.„Ali ne moţemo da ga uništimo. Moramo ga sačuvati - ko zna, moţda je ovo

poslednji ovakav na svetu." Savio joj je prste oko novčića. „Napraviću metalnunavlaku, koja će ga prekriti s obe strane. Potpuno će ga preklopiti, pa će novčić bitina sigurnom."

„A šta ćemo onda s tim?" „Sakrićemo ga negde." Otac je na trenutak zastao, a onda pogledao u Dţona i

mene. „Najbolje mesto je ono koje je svima vidljivo. Daj ga jednom od dečaka, nekmu bude privezak. Ljudi će misliti da je to obična deč ja drangulija. Jer ako ga vojniciu toku racije pronađu u kući, ili skrivenog pod nekim daskama, biće im jasno da jeveoma vaţan."

Ni reč nisam progovorio. Ĉak i u tim godinama razumeo sam očevu brigu.Rutinske inspekcije vršene su i u našoj i u svim ostalim kućama. Da ga je negdesakrio, sigurno bi ga pronašli.

Otac je sledećeg jutra otišao rano, pre nego što je izašlo sunce. Posle toga smoga samo još jednom videli. Više se nikada nije vratio kući.

Ovo sećanje mi u sekundi prolazi kroz glavu. Podiţem pogled ka Dţun.„Hvala ti što si ga našla." Pitam se čuje li tugu u mom glasu. „Hvala ti što si mi

ga vratila."



113

D UN

Ne mogu da prestanem da razmišljam o Danu. Kasnije tog popodneva, kad prilegnem da se odmorim, sanjam ga. Sanjam da je

obavio ruke oko mene i da me ljubi, da me neprestano ljubi, da rukama prelazi

preko mojih, a onda ih upliće u moju kosu, da me hvata oko struka, grudipriljubljenih uz moje, da osećam njegov dah po obrazima i vratu i ušima. Ovlaš medodiruje svojom dugom kosom i davim se u dubinama njegovog pogleda. Kad seprobudim i shvatim da sam sama, jedva da mogu da uhvatim vazduh.

Toliko prevrćem njegove reči po glavi, da ih više i ne razumem. Kaţe da jeneko drugi ubio Metijasa. Da Republika namerno širi kugu po sirotinjskimsektorima. Prisećam se kako se ponašao na ulicama Lejka, kad je rizikovaosopstvenu bezbednost da bih ja mogla da se odmorim. A danas mi je brisao suze slica.

Nigde ne mogu da pronađem bes koji sam prema njemu osećala. Ako uspemda pronađem dokaz da je neko drugi ubio Metijasa, iz bilo kog razloga, onda uopšteneću imati razloga da ga mrzim. Nekada sam bila očarana legendom o njemu -pričama koje sam čula pre nego što sam ga upoznala. Osećam kako se ta očaranostponovo vraća. Zamišljam njegovo lice, koje je toliko lepo da su mu oči i dalje svetle iiskrene, čak i posle sveg ovog bola i mučenja i patnje. Sramim se da priznam da samuţivala u onim kratkim trenucima koje sam s njim provela u ćeliji. Zahvaljujućinjegovom glasu zaboravljam detalje koji mi kolaju mislima, zamenjuju ih ţelja ilistrah, ponekad čak i bes, ali uvek nešto. Nešto čega ranije nije bilo.

19.12 SATI.

SEKTOR TAMAGAŠI

26

0

C

„Ĉujem da si popodne obavila razgovor nasamo s Danom", kaţe Tomas zastolom dok jedemo zelenu soju u jednom kafeu. Istom onom u koji smo dolazili sMetijasom. Tomasov izbor mesta ne čini moje misli lakšim. Ne mogu da zaboravimulje za pušku na noţu kojim je ubijen moj brat.

Moţda me proverava. Moţda zna da sumnjam na njega.

Uzimam zalogaj svinjetine, da ne bih morala da odgovorim. Drago mi je štosmo dovoljno udaljeni jedno od drugog. Tomas se dobrano pomučio da me ubedi damu „oprostim" i da me izvede na večeru. A zašto, e to ne znam. Da me izvuče načistinu? Da me navede da se slučajno izlanem? Da vidi hoću li odbiti, a onda daobavesti Komandirku Dţejmson? Nije potrebno mnogo dokaza da bi se pokrenulaistraga protiv nekoga. Moţda je celo ovo veče obična navlaka.

S druge strane, moţda stvarno pokušava da se izvini. Ne znam. Te se trudim da budem paţljiva.Tomas gleda kako jedem.„Šta si mu rekla?"

Osećam ljubomoru u njegovom glasu. Ali gledam da zvučim hladno iravnodušno.„Ne zamaraj se, Tomase." Dotičem mu ruku, da mu skrenem paţnju. „Ako je

neki dečko ubio nekoga koga si voleo, zar ne bi nastojao da dokučiš zašto je to



114

učinio? Mislila sam da će ţeleti da priča sa mnom bez straţara. Ali odustala sam.Biće mi lakše kad bude mrtav."

Tomas se malo opusti, ali ne prestaje da mi proučava lice.„Moţda ne bi trebalo više da ga posećuješ", predlaţe nakon nešto duţe pauze.

„Očito ti ne prija. Zamoliću Komandirku Dţejmson da pošalje nekog drugog da munosi vodu. Ne volim što moraš toliko vremena da provodiš s nekim ko ti je ubiobrata."

Klimam glavom i uzimam još jedan zalogaj zelene soje. Ne smem da budemtiha, to će mu biti sumnjivo. Šta ako upravo večeram s ubicom svog brata? Logika.Oprez i logika. Krajičkom oka gledam u Tomasove ruke. Šta ako su te ruke ţarileMetijasu noţ u srce?

„U pravu si", kaţem bez trunke oklevanja. Napravim se zahvalna, zamišljena.„Ništa korisno od njega nisam saznala. Ionako će uskoro biti mrtav."

Tomas sleţe ramenima.„Drago mi je što tako razmišljaš." Kad priđe konobar, on spusti pedeset

banknota na sto. „Dan je običan kriminalac koji čeka smrtnu kaznu. Njegove rečiionako ne treba da se tiču devojke na tvom poloţaju."

Pre nego što odgovorim, uzmem još jedan zalogaj.„I ne tiču me se", odgovaram. „Za mene je to isto kao da pričam s psom." Ali u

sebi pomislim: Danove reči me se i te kako tiču ako govori istinu.

★ ★ ★

Dugo nakon što me je Tomas dopratio do stana i otišao, dugo nakon ponoći,sedim za računarom i proučavam izveštaj s mesta zločina. Toliko sam putapregledala slike da sam prestala da okrećem glavu kad ih vidim, ali i dalje miizazivaju mučninu. Svaka fotografija je napravljena iz ugla suprotnog od uglanjegove rane. Što više gledam u crnu mrlju u dnu sečiva, sve sam više ubeđena da jeto ulje za čišćenje puški.

Kad mi gledanje u fotografije postane preteško, vraćam se na kauč da ponovopređem kroz Metijasove dnevnike. Ako je moj brat i imao neprijatelja, u njegovimbeleškama mora postojati neki trag. Ali on nije bio budala. Nikad ne bi napisao neštošto bi moglo da se iskoristi kao dokaz. Pročitala sam stranice i stranice njegovihstarih unosa, i svi su se bavili nekim nevaţnim, običnim stvarima. Negde je pisao i onama. To jedva čitam.

Jedan unos govori o onoj noći kad su se promovisali novi oficiri u odredKomandirke Dţejmson, kad sam se ja razbolela. Drugi govori o proslavi koju smopriredili kad sam dobila 1500 bodova na Ispitu. Naručili smo sladoled i dva celapileta, i ja sam u nekom trenutku te večeri čak pokušala da napravim sendvič odpiletine i sladoleda, što baš i nije bila najbolja ideja. Još mogu da čujem naš smeh, ida osetim miris pečene piletine i sveţeg hleba.

Stiskam pesnice i prekrivam oči, a onda duboko udahnem.„Šta ja to radim?", šapućem Oliju, koji s kauča krivi glavu ka meni. „Zdruţujem

se s kriminalcem i guram od sebe ljude koje poznajem čitavog ţivota." Oli mi uzvraća onaj univerzalni pseći pogled pun mudrosti, i ponovo tone u

san. Neko vreme samo tako zurim u njega. Ne tako davno, Metijas bi ovde zadremaos rukom preko Olijevih leđa. Pitam se da li Oli sada to zamišlja.

Potreban mi je kbji trenutak da nešto shvatim. Otvorim oči i ponovo pogledam u poslednju pročitanu stranicu Metijasovog dnevnika. Mislim da sam nešto videla...



115

tu. Spuštam pogled ka dnu strane. Reč koja nije pravilno napisana.„Vrlo čudno", glasno izgovaram. Treba da piše frižider, a piše fridžider. Metijas

nikad nije nešto napisao pogrešno. Još koju sekundu proučavam reč, odmahujemglavom i nastavljam dalje. Pamtim na kojoj sam strani to videla.

Deset minuta kasnije, nalazim još jednu. Ovog puta piše uzvimšenje umesto

uzvišenje. Dve pogrešno napisane reči. Moj brat to ne bi uradio slučajno. Gledam oko

sebe, kao da bi negde u sobi mogla biti postavljena kamera za nagledanje. Potom senagnem nad stočić i počnem da trkeljišem po Meti jasovim dnevnicima. Pamtim svepogrešno napisane reči. Neću nigde da ih zapisujem, da ih neko ne bi našao.

Pronalazim i treću: buržeazija umesto buržoazija. Pa i četvrtu: proizolazi umesto proizilazi.

Srce mi bije kao ludo.Kad završim s pregledanjem svih dvanaest dnevnika, imam ukupno dvadeset

četiri pogrešno napisane reči. Sve potiču iz dnevnika napisanih u poslednjihnekoliko meseci.

Zavalim se u kauč i zatvorim oči da bih mogla da zamislim reči u glavi.Ovoliko pogrešno napisanih reči nije ništa drugo do poruka upućena meni - jedinojosobi koja bi iščitavala njegova pisanija. Tajna šifra. Verovatno je zato onog kobnogpopodneva izvukao sve ove kutije iz ormana... mora da je to bilo nešto vaţno o čemu

je ţeleo da popriča. Igram se rečima, pokušavam od njih da napravim rečenicu kojaima nekog smisla i, kad ne uspem, preturam slova ne bih li došla do anagrama kojinešto znači.

Ne, ništa. Trljam slepoočnice. A onda pokušam nešto drugo - šta ako je Metijas ţeleo da

sastavim ta pojedinačna slova koja ili fale iz reči ili ne treba da budu u njoj? Nečujnonabrajam slova u glavi, počevši od reči fridžider.

DMESRP AITŢDTJANIDUŢOOTMK

Mrštim se. Besmisleno je. Prevrćem ih po glavi i pokušavam da napravimrazličite kombinacije reči. Kad sam bila mala, Metijas je igrao sa mnom igre reči -prosuo bi gomilu kockica sa slovima na sto i traţio da od njih pravim reči. Sadponovo pokušavam da igram tu igru.

Igram je tako neko vreme, dok konačno ne naiđem na kombinaciju koja menatera da otvorim oči.

DŢUNDŢI.

Nadimak koji mi je Metijas nadenuo. Gutam knedlu i trudim se da ostanempribrana. Polako slaţem preostala slova i pokušavam na napravim reči. Glavom miprolaze razne kombinacije, a onda napravim još jednu.

PRATI ME DŢUNDŢI.

Preostala su mi slova

JTASDTOOKM.



116

Što ostavlja jednu jedinu opciju.

SAJT PRATI ME DŢUNDŢI DOT KOM

Vebsajt pratimedzundzi.com. Još nekoliko puta prevrnem reči po glavi, da seuverim da sam u pravu. A onda pogledam ka računaru.

Prvo odradim sve što me je Metijas naučio kad pristupam internetu. Potompostavim zaštite koje mi je pokazao - na mreţi sa svih strana vrebaju pogledi. Nakontoga onemogućim istoriju pretraţivanja i drhtavim prstima ukucam URL.

Iskače bela strana. Na vrhu te strane pojavljuje se jedna rečenica.

Pruţi mi ruku, pruţiću i ja tebi svoju.

Tačno znam šta ţeli da učinim. Bez oklevanja pruţam ruku i prislanjam dlan namonitor.

Isprva se ništa ne dešava. Potom začujem kliktaj, ugledam slabašno svetlo kakomi probija koţu, i bela stranica nestaje. Umesto nje se pojavljuje nešto nalik blogu.Na trenutak prestanem da dišem. Vidim šest kratkih unosa. Nagnem se i počnem dačitam. Toliko se zgrozim da me uhvati nesvestica.

12. jul

Ovo je samo za Dţun. Dţun, u svakom trenutku moţeš da izbrišeš tragoveovog bloga tako što ćeš staviti dlan na ekran i pritisnuti: Ctrl+Shift+S+F.Nemam gde drugde ovo da ti napišem, pa ti pišem ovde. Samo za tebe.

J uče je bio tvoj petnaesti rođendan. Voleo bih da si starija, jer ne mogu dase nateram da petnaestogodišnjoj devojci ispričam šta sam pronašao - pogotovone na dan koji treba da proslavlja.

Danas sam pronašao fotografiju koju je slikao naš pokojni o tac. To je ona poslednja u njihovom poslednjem albumu, a nikad ranije je nisam primetio jer ju je tata skrivao iza jedne veće. Volim da čitam one njihove komentare, imamosećaj kao da mi se njima obraćaju. Ali ovoga puta sam osetio da je poslednja fotka u albumu neobično debela. Kad sam je ispipao, ispala je tajna fotografija.

Tata ju je uslikao na svom radnom mestu. U Laboratoriji u DvoraniBatala. Tata nikad nije pričao o poslu. A ipak je ovo uslikao. Bila je mutna i prejakih boja, ali uspeo sam da razazn am obris muškarca na pokretnom krevetukako moli za ţivot, obučen u bolničku haljinu označenu simbolom za biološkuopasnost.

Znaš li šta je tata napisao u dnu te fotografije? Otkaz, 6. april.

Naš otac je pokušao da da otkaz dan pre nego što su on i mama p oginuli usaobraćajnoj nesreći.

15. septembar

Već nedeljama jurim tragove. I dalje ništa. Ko bi rekao da je ovako teškohakovati bazu podataka o preminulim civilima.



117

Ali ne odustajem. Nešto se krije iza smrti naših roditelja, i ja ću saznatišta.

17. novembar

Pitala si me zašto sam danas tako odsutan. Dţun, ako čitaš ovo, sigurnose sećaš ovog dana, a sada ćeš saznati i zašto. Još od poslednj eg unosa tragam za novim nagove štajima. Poslednjih

nekoliko meseci postavljam suptilna pitanja ostalim radnicima u laboratoriji, inekim starim tatinim prijateljima, a pretraţujem i onlajn. Pa, danas sam uspeonešto da saznam.

Danas sam konačno uspeo da ishakujem losanđele sku bazu podataka o preminulim civilima. Nikad komplikovanije hakovanje. Pristupio sam mu s potp uno pogrešne strane. U njihovim bezbednosnim serverima pos toji rupa kojuranije nisam primetio, jer su je prikrili raznoraznim... dobro, sve u svemu, uspeo

sam da provalim u bazu. Na svoje veliko iz nenađenje, pronašao sam izveštaj osaobraćajnoj nesreći naših roditelja.

Samo što to uopšte nije bila resreća. Dţun, ovo nikad neću moći naglas daizgovorim, te se očajnički nadam da ćeš uspeti da pročitaš.

Izveštaj je podneo Komandant Bakarin, još jedan bivši Kijanov student(s ećaš se Kijana, jelda?). U izveštaju piše da je dr Majki Iparis postao sumnjivsluţbenicima laboratorije u Dvorani Batala kad je prvi put doveo u pitanjesvrhu svog istraţivanja. Oduvek je radio na istraţivanju virusa kuge, naravno,ali mora da je otkrio nešto što ga je dovoljno uznemirilo da se neprimetno prijavi

za prebacivanje na druge poslove. Sećaš li se toga, Dţun? To se dešavalo samonekoliko nedelja pre nesreće. Ostatak izveštaja nije se bavio kugom, ali sam iz njega saznao sve što mi je

trebalo. Dţun, sluţbenici laboratoriji Dvoran e Batala naredili su KomandantuBakarinu da drţi našeg oca na oku. Kad je tata pokušao da promeni odeljenje,Bakarin je znao da je ovaj ukapi- rao svrhu istraţivanja. Kao što moţeš da pretpostaviš, to se nije završilo kako treba. Komandantu Bakarinu je naređenoda „pronađe način da sredi stvar". Izveštaj se završava tako što je navedeno da jestvar rešena, i da nije bilo vojnih ţrtava.

A datirano je dan posle saobraćajne nesreće.

Ubili su ga.

18. novembar

Ispada da baza podataka o preminulim civilima ima v iše informacija okugama nešto što sam mogao da pretpostavim. Trebalo je da znam, s obzirom nato da raznici oblici kuge ubiju na stotine ljudi svake godine. Ali oduvek sammislio da se te kuge javljaju spontano. Nije tako.

Dţundţi, moraš da znaš. Ne znam kad ćeš pronaći ove unose, ali znam da

sigurno hoćeš. Paţljivo me slušaj: kad završiš s čitanjem, nemoj ništa da mi govoriš. Ne ţelim da doneseš ishitrenu odluku. Jasno? Na prvom mestu je tvojabezbednost. Pronaći ćeš ti već način da pomogneš, znam da hoćeš. Ako iko moţe,



118

onda si to ti. Ali molim te, nemoj da uradiš ništa čime ćeš skrenuti paţnju nasebe. Ubiću se ako te Republika napadne zbog nečega što sam ti ja otkrio.

Ako ţeliš da se pobuniš, pobuni se unutar sistema. To je mnogo moćnije odbune izvan n jega. A ako tako odlučiš, ţelim i ja da stanem kraj tebe.

Tata je otkrio da Republika svake godine stvori novu kugu.

Počinju od najočiglednijih mesta. Meso nam ne dolazi s onih kaskadnihterasa na kojima pasu ţivotinje. Da li si to znala? Trebalo je da pre tpostavim.Republika ţivotinje drţi u hiljadama podzemnih fabrika. Stotine metaraduboko. Kongres isprva nije znao šta da radi s virusima koji su se dole razvijali iubijali čitave fabrike ţivotinja. Nezgodno, a? Ali onda su se setili rata skolonijama. Tako da su, kad god se u fabrikama mesa pojavi neki nov zanimljivvirus, naučnici uzimali uzorke i pretvarali ih u viruse koji mogu da pogode ljude.Potom su razvijali odgovarajuće vakcine i lek za njih. A onda su vakcinisali svesem nekoliko odabranih sirot injskih sektora. Priča se da se nova vrsta razvija zasektore Lejk, Alta i Vinter.

Te viruse ubrizgavaju u sistem podzemnih cevi. Ponekad u dovod vode, ponekad direktno u određene domove, da vide na koji način se širi. Takozapočinje novi krug kuge. Kad odluče da su videli dovoljno o tome šta novi virusmoţe da uradi, tajno ubrizgaju lek (preţivelima) tokom rutinske provere, i tavrsta kuge nestaje sve do neke sledeće. Vrše i pojedinačne eksperimente na decikoja padnu Ispit. Dţun, oni uopšte ne idu u radne logore.

Niko od njih.Oni umiru.Vidiš li šta pokušavam da ti kaţem? Koriste kugu da se oslobode

populacije sa slabim genima, isto kao što na Ispitima biraju najjače. O istomtrošku stvaraju i viruse za borbu protiv Kolonija. Već godinama protiv njihkori ste biološko oruţje. Mene baš briga šta će biti s Kolonijama ili šta toRepublika hoće da im navuče na vrat - ali, Dţun, naši ljudi su pokusni kunići.Tata je radio u laboratorij ama i, kad je pokušao da da otkaz, oni su ga ubili. Kaoi mamu. Mislili su da će svima ispričati šta su saznali. A kome trebaju masovninemiri? Svakako ne Kongresu.

Ukoliko neko nešto ne učini, Dţun, svi ćemo tako pomreti. Jednoga danavirus će da izmakne kontroli, i nema te vakcine niti leka koji će moći da gazaustave.

26. novembar

Tomas zna. Zna da sumnjam, i zna da mislim da je vlada ubila našeroditelje.

Pitao sam se kako je uspeo da sazna da sam hakovao bazu podataka o preminulim civilima, i mislim da sam verovatno ostavio neki trag, koji sutehničari, krpeći tu rupu u sistemu, pronašli i pomenuli mu je. Tako da me je ondanas pitao za to.

Rekao sam mu da i dalje patim za roditeljima i da sam postao malo paranoičan. I rekao sam mu da nisam ništa našao. Rekao sam i da ti nemaš pojma o tome i da ti ništa ne pominje. Rekao je da nikom ništa neće reći. Mislim



119

da mogu da mu verujem. Ali nije mi prijatno da iko zna nešto o mojim sumnjama.Mislim, znaš kakav on ume da bude.

Doneo sam odluk u. Krajem nedelje reći ću Komandirki Dţejmson da se po vlačim iz njene izvidnice. Poţaliću se na v eliki broj radnih sati i na to da te neviđam dovoljno. Tako nešto. Kad mi pronađu novo radno mesto, sve ću ti ovde

napisati.

Pratim Metijasova uputstva i brišem i poslednje tragove njegovog bloga. A onda se sklupčam na kauču i spavam sve dok me Tomas ne pozove.

Pritisnem dugme na telefonu i glas ubice moga brata odjekne dnevnom sobom.Tomas, vojnik koji bi rado ispunio svaku naredbu Komandirke Dţejmson, pa čak ida ubije svog druga iz detinjstva. Vojnik koji je zgodno iskoristio Dana kao ţrtvenog

jarca.„Dţun?", kaţe. „Jesi li dobro? Skoro je deset sati, a tebe nema. Komandirka

Dţejmson ţeli da zna gde si."

„Nije mi dobro", uspevam da izgovorim. „Moram još malo da odspavam." „O." Zastaje. „Kakve simptome imaš?" „Biće mi dobro", odgovaram. „Samo sam dehidrirala i trese me groznica.

Mislim da sam sinoć u kafiću nešto pojela. Prenesi Komandirki Dţejmson da ću bitibolje do večeras."

„Dobro onda. Ţao mi je. Ţelim ti brz oporavak." Opet zastane. „Ako i večerasbudeš bolesna, podneću izveštaj i poslati patrolu za kugu da te pregleda. Znaš isama, protokol. Ako ti budem trebao, samo me pozovi."

Ti si poslednja osoba koju želim da vidim. „Zvaću te. Hvala." Spuštam slušalicu.

Boli me glava. Previše uspomena, previše oktrića. Nije ni čudo što jeKomandirka Dţejmson tako brzo sklonila Metijasovo telo. A ja glupača mislila da jeto uradila iz saosećanja. Nije ni čudo što je ona organizovala njegovu sahranu. Ĉak iona test misija hvatanja Dana bila je samo diverzija koja je trebalo da mi skrene mislidok oni prikrivaju preostale dokaze.

Na pamet mi pada ono veče kad je Metijas odlučio da istupi iz Kijanove pratnjei prijavi se za sluţbu koja vodi Ispite. Kad me je pokupio iz škole, bio je ćutljiv ipovučen. „Jesi li dobro?", sećam se da sam ga pitala.

Nije odgovorio. Samo me je uzeo za ruku i uputio se ka ţelezničkoj stanici.„Ajde, Dţun", rekao je. „Idemo kući."

Kad sam spustila pogled ka njegovim rukavicama, videla sam na njimanekoliko sićušnih mrlja od krvi. Metijas nije ni pipnuo večeru, niti me je pitao kako mi je prošao dan - što me je

mnogo nerviralo, sve dok nisam shvatila koliko je zapravo uznemiren. Konačno, prenego što sam krenula na spavanje, otišla sam do kauča i priljubila se uz njega.Poljubio me je u čelo.

„Volim te", prošaputala sam, u nadi da ću uspeti nešto da izvučem iz njega. Okrenuo se i pogledao me. Oči su mu bile vrlo tuţne. „Dţun", rekao je, „mislim da ću sutra da traţim novog mentora." „Ne sviđa ti se Kijan?"

Metijas je dugo ćutao. A onda je oborio pogled, kao da se nečega stidi.„Danas sam na stadionu za Ispite pucao u nekoga."To ga je znači tištilo. Ništa nisam rekla i pustila sam ga da nastavi. Prošao je rukom kroz kosu.



120

„Upucao sam jednu devojku. Pala je Ispit i pokušala je da pobegne sa stadiona.Kijan mi je urlajući naredio da pucam u nju... i ja sam ga poslušao."

„O." Tada to nisam znala, ali sad mi je jasno da je Metijas imao osećaj kao da jepucao u mene. „Ţao mi je", prošaputala sam.

Metijas je zurio u prazno.„Malo je ljudi koji imaju opravdan razlog da nekoga ubiju, Dţun", rekao je

nakon duge ćutnje. „Većina to čini iz pogrešnih razloga. Nadam se da ti nećeš biti niu jednoj od tih kategorija."

Sećanje mi bledi, i ostaje mi samo da se hvatam za duhove njegovih reči. Narednih nekoliko sati ne mrdam. Kad napolju zagrmi zakletva Republike,

čujem ljude na ulici kako je izgovaraju, ali ne ustajem. Ne salutiram ni kad sepomene ime Elektora Prima. Oli sedi kraj mene, zuri, i s vremena na vreme zacvili.Gledam ga. Razmišljam, preračunavam se. Moram nešto da učinim. Pomislim naMetijasa, na Danovu majku, na njegovu braću. Kuga nas je sve redom dotakla, naovaj ili onaj način. Ubila je moje roditelje. Inficirala je Danovog brata. Ubila je iMetijasa jer je otkrio istinu. Oduzela mi je ljude koje volim. A iza kuge stojiRepublika, glavom i bradom. Zemlja na koju sam bila ponosna. Zemlja kojaeksperimentiše na deci koja padnu Ispit i ubija ih. Radni kampovi - sve su nasobmanuli. Moţda je Republika ubila i rođake mojih kolega s Drejka, sve one ljudekoji su pomrli u borbama ili nesrećama ili od bolesti? Šta li se još krije?

Ustajem, odlazim do računara i uzimam čašu vode. Prazno blenem u nju. Neznam zašto, ali prenerazi me pogled na odsjaj mojih razdvojenih prstiju na staklu -podseti me na Danove krvave ruke, na Metijasovo slomljeno telo. Ova starinska čaša

je poklon, navodno uvezena s Republičkih ostrva Juţne Amerike. Vredi 2.150banknota. Neko je od novca bačenog na ovu čašu iz koje ja pijem vodu mogao dakupi lek za kugu. Moţda Republika i ne poseduje sva ta ostrva. Moţda ništa što sunas učili i nije istina.

U iznenadnom naletu besa podignem čašu i tresnem je o zid. Razbije se uparamparčad. Nepomično stojim i drhtim.

Da su se Metijas i Dan upoznali negde drugde, a ne u uličici iza bolnice, da li bipostali saveznici?

Sunce menja poloţaj. Stiţe popodne. I dalje se ne pomeram s ovog mesta.Konačno, kad sumrak okupa moj stan u narandţasto i zlatno, prenem se iz

transa. Oblačim uniformu. Gledam da mi kosa bude savršeno povezana, da mi licebude čisto, mirno i ne odaje nikakvu emociju. U ogledalu izgledam isto. Ali iznutrasam druga osoba, i tačno znam šta mi je činiti.

Pomoći ću Danu da pobegne.



121

DAN

Večeras sam pokušao da pobegnem iz zatvora. Evo kako je to izgledalo. U sumrak, tri dana pre pogubljenja, s monitora ispred ćelije čujem da vika i

pometnja napolju još nisu prestale. Izvidnica za kugu je potpuno zapečatila sektoreLejk i Alta. Postepeno jačanje pa obustava puščane paljbe govore mi da su se ljudi utim sektorima verovatno suprotstavili vojsci. Samo jedna strana ima vatreno oruţ je.Nije teško pogoditi ko dobija.

Misli mi lete ka Dţun. Odmahujem glavom, zapanjen koliko sam joj se otvorio.Pitam se šta li radi i o čemu razmišlja. Moţda razmišlja o meni. Voleo bih da je ovde.Nekako se s njom uvek osećam bolje. Kao da moţe potpuno da se unese u moje mislii pomogne mi da ih kanališem, a i uvek je utešno videti njeno lepo lice.

To njeno lice ume i da me ohrabri. A teško mi je da prikupim hrabrost bez Tesili Dţona ili moje majke.

Ceo dan razmišljam o tome. Ukoliko pronađem način da izađem iz ove ćelije inaoruţam se pištoljima i prslukom nekog vojnika, postoji šansa da izađem izDvorane Batala. Već nekoliko puta sam video kako ova zgrada izgleda spolja. S bokanije onako glatka kao Centralna bolnica, te ako uspem da pobegnem kroz prozor,mogao bih da pretrčim preko onih simsova sa strane, čak i s ovom ranjenom nogom.Vojnici neće moći da krenu za mnom. Moraće da pucaju u mene sa zemlje ili izvazduha, ali kad imam gde da uglavim noge ja sam brz, jer bol u rukama mogu datrpim. Moraću da pronađem način da izvučem i Dţona. Iden verovatno više i nije uDvorani Batala, ali jasno se sećam šta mi je Dţun rekla kad su me uhapsili. Zatvoreniku ćeliji 6822. To mora da je Dţon... pronaći ću ga.

Ali prvo moram da smislim kako da izađem iz ćelije. Bacam pogled na vojnike poredane kraj zida i vrata. Ĉetvorica ih je. Svi nose

standardnu unifromu: crne čizme, crnu majicu s jednorednim kopčanjem i srebrnomdugmadi, tamnosive pantalone, pancir i traku na ruci. I svi drţe puške kratkogdometa i još po jedan pištolj zadenut za pojas. Brzo razmišljam. U ovakvoj prostoriji,s četiri čelična zida o koja meci mogu da se odbiju, municija za puške verovatno nijenapravljena od olova. Moţda je od gume, da me onesposobi ako je potrebno. Moţdasu napunjene mecima sa sredstvom za uspavljivanje. Ali svakako ništa što moţe daubije mene ili njih. To jest, ako ne pucaju iz blizine.

Nakašljavam se. Vojnici se okreću ka meni. Sačekam još nekoliko sekundi, aonda zakrkljam i presamitim se. Odmahujem glavom kao da pokušavam da ostanempri svesti, a onda se naslonim na zid i zatvorim oči.

Sad su već na oprezu. Jedan uperi pušku u mene. Ne progovaraju. Još nekoliko minuta se foliram, dvaput se zakašljavši, te ne skidaju pogled s

mene. A onda, bez upozorenja, počnem da grcam i da se davim od kašlja. Pogledaju jedni u druge. Prvi put im u očima vidim izraz nesigurnosti. „U čemu je problem?" breca se jedan od njih. Onaj s puškom na gotovs. Ne

odgovaram. Pravim se da sam usredsređen na sprečavanje napada kašlja. Drugi vojnik skreće pogled ka njemu.„Moţda je kuga."

„Gluposti. Doktori su ga pregledali." Vojnik odmahuje glavom.„Bio je u kontaktu s braćom. Onaj mlađi je Nulti Pacijent, zar ne? Moţda tad

nije ispoljavao simptome."



122

Nulti Pacijent. Znao sam. Ponovo se zagrcnem, okrenut na drugu stranu, da nepomisle da hoću da im skrenem paţnju. Grcam i pljujem na pod.

Ĉuvari oklevaju. Konačno, onaj s ispruţenom puškom klimne glavom vojnikudo sebe.

„Pa, ne ţelim da budem ovde ako jeste u pitanju neka mutirana kuga. Pozovibiološki tim. Nek dođu u ćelije bolničkog odeljenja." Vojnik klimne glavom i počneda lupa na vrata. Ĉujem kako ih spolja otključavaju. Vojnik iz hodnika ga povučenapolje i ponovo zaključava.

Prvi vojnik dolazi do mene.„Vi ostali uperite puške u njega", govori preko ramena. Vadi lisice. Toliko sam

zauzet grcanjem i kašljanjem da se pravim da ga ne primetim kad mi priđe. „Ustaj."Hvata me za ruku i diţe na noge. Zastenjem od bola.

Pruţa ruku i oslobađa mi jednu ruku iz lanaca, i navlači lisice. Ne opirem se. Aonda mi oslobodi i drugu. Sprema se da i na nju stavi lisice.

Iznenadno se okrenem i na trenutak sam potpuno slobodan. Pre nego što onuspe da odreaguje, ja se izvijem, izvučem mu pištolj iz futrole i uperim ga u njega.Druga dva straţara upere puške ka meni, ali ne pucaju. Ne mogu da pucaju a da nepogode njega.

„Naredi ovima napolju da otvore vrata", kaţem svom taocu. On guta knedlu. Drugi vojnici se ne usuđuju ni da trepnu.„Otvorite vrata!" viče. Ĉuje se neki meteţ u hodniku, a onda i škljocanje. Prvi

vojnik maltene zareţi. „Napolju ih ima na desetine", sikće. „Nećeš uspeti." Ja mu samo namignem.Ĉim se vrata otškrinu, zgrabim vojnika za majicu i gurnem ga na zid. Jedan od

one dvojice pokuša da me pogodi - ali ja se bacim na pod i otkotrljam. Oko mene letemeci. Zvuče kao gumene kuglice. Kad se zaustavim, saplićem vojnika i obaram ga nazemlju. To me toliko zaboli da moram da stisnem zube. Prokleta rana na nozi. Prenego što zatvore vrata, uspem da se provučem.

U sekundi snimim prizor u hodniku. Vojnici prolaze. Ploče na tavanici.Skretanje udesno na kraju hodnika. Na zidovima piše 4. sprat. Vojnik koji je otvoriovrata konačno odreaguje - kao u usporenom snimku, hvata se za pištolj. Ja skočim,odbijem se o zid i uhvatim se za gornju ivicu vrata. Povređena noga me povučenadole - i umalo da padnem na zemlju. Sad su svi zapucali. Zaljuljam se ka tavanici iuhvatim se za ukršteni metal između ploča. Soba 6822 - šesti sprat. Pustim se izdravom nogom šutnem jednog od vojnika u glavu. Padne na zemlju i ja seotkotrljam zajedno s njim. Dva gumena metka ga pogode u leđa. Jaukne. Ĉučnem iprovučem se kroz hodnik, izbegavajući vojnike i pištolje, izmičući rukama kojepokušavaju da me uhvate.

Moram da stignem do Dţona. Ako uspem da ga izbavim, pomoći ćemo jedandrugom da pobegnemo. Ako uspem...

Nešto me snaţno tresne preko lica. Smrači mi se pred očima. Borim se da seusredsredim, ali osetim da padam na pod. Pokušam da se podignem na noge, alineko me ponovo obori, te se od oštrog bola u leđima trgnem. Mora da me je nekivo jnik udario drškom puške. Neko mi je prikovao ruke i noge. Zastenjem.

Sve se dešava toliko brzo da jedva mogu da shvatim. Glava kao da mi pluta.Mislim da ću da se onesvestim.

Iznad sebe začujem poznati glas. Komandirka Dţejmson.„Šta je, dođavola, ovo!" Ne prestaje da urla na svoje vojnike. Postepeno mi se

vraća vid. Još pokušavam da se iskobeljam iz stega.



123

Nečija ruka me hvata za bradu. Najednom gledam pravo u oči KomandirkeDţejmson.

„Kakav budalast pokušaj", kaţe. Skrene pogled ka Tomasu, koji joj salutira.„Tomase. Vrati ga u ćeliju. Za promenu stavi straţare s iskustvom." Pušta mi bradu itrlja ruke prekrivene rukavicama. „Straţare koji su ga čuvali otpustite iz mojeizvidnice."

„Da, gospođo." Tomas ponovo salutira, a onda krene da izdaje naređenja.Slobodna ruka mi je vezana lisicama koje i dalje vise s drugog zgloba. Krajičkomoka, kraj Tomasa ugledam još jednog vojnika obučenog u crno. Dţun. Srce mi siđe upete. Gleda me ispod oka. U rukama joj vidim pušku kojom me je klepila.

Odvlače me u ćeliju, iako ne prestajem da šutiram i vičem. Dţun stoji krajvojnika koji me ponovo vezuju za zid. Kad se odmaknu, ona mi se unese u lice.

„Ne bih ti savetovala da ovo ponoviš", sikće. Iz pogleda joj izbija ledeni bes. Komandirka Dţejmson stoji kraj vrata i

osmehuje se. Tomas je ozbiljan.A onda se Dţun ponovo nagne ka meni i prošapuće mi u uvo.„Ne pokušavaj ponovo", kaţe, „jer sam nećeš uspeti. Potrebna ti je moja

pomoć." Svašta sam mogao da zamislim da će izgovoriti, ali to ne. Trudim se da ne

promenim izraz lica, ali srce na trenutak prestaje da mi kuca. Pomoć? Džun želi da mi pomogne? Ovo je devojka koja me je upravo toliko jako udarila da sam umalo pao unesvest. Jel’ ona to pokušava da mi smesti? Ili stvarno ţeli da mi pomogne?

Ĉim izgovori poslednju reč, odmiče se od mene. Pravim se da sam ljut, da mi jeprošaputala neku uvredu. Komandirka Dţejmson joj podiţe bradu.

„Svaka čast, agente Iparis." Dţun joj brzo salutira. „Kreni za Tomasom kapredvorju, a ja ću brzo za vama."

Dţun i kapetan odlaze. Ostajem sam s Komandirkom Dţejmson i novomgrupom straţara koji stoje kraj vrata.

„Gospodine Ving", izgovara nakon nekog vremena. „Zadivljena sam vašimvečerašnjim pokušajem. U pravu je agent Iparisova kada kaţe da ste veoma okretni.Ţao mi je što je takav talenat protraćen na jednog bezvrednog kriminalca, ali ţivotnije bajka, jelda?" Smeši se. „Jadni dečače. Nisi valjda stvarno verovao da moţeš dapobegneš iz vojnog utvrđenja?"

Komandirka Dţejmson mi prilazi, saginje se i stavlja lakat na koleno.„Ispričaću ti jednu priču", kaţe. „Pre nekoliko godina, uhvatili smo jednog

odmetnika koji je prilično podsećao na tebe. Hrabar i drzak, glupavo prkosan, istotoliko nezgodan. Da li znaš šta mu se desilo, gospodine Ving?" Pruţa ruku, stavljami je na čelo i gura me sve dok mi ne nabije glavu uza zid. „Uspeo je da stigne dostepenica. Kad je došao dan pogubljenja, sud mi je uslišio molbu da ga ja ličnoubijem, umesto da bude streljan." Steţe ruku na mom čelu. „Mislim da bi mu bilolakše da su ga streljali."

„Jednoga dana, skončaćete mnogo gore nego on", brecnem se. Komandirka Dţejmson se zasmeje.„Bezobrazan do samog kraja, je li?" Pušta mi glavu i prstom i podiţe bradu.

„Kako si samo zabavan, lepi dečače." Gledam je ispod oka. Pre nego što uspe da odreaguje, izvijem se i zarijem zube

u njenu ruku. Krikne. Zagrizem najjače što mogu, sve dok ne osetim krv.Komandirka Dţejmson me tresne o zid. Načisto me onesposobi. Savija pesnicu, uagoniji od bola, a ja trepćem, trudeći se da ostanem pri svesti. Nekoliko vojnika



124

prileti da joj pomogne, ali ona ih odgurne.„Radujem se tvom pogubljenju, Dane", sikće. Niz ruku joj lipti krv. „Brojaću

minute!" A onda izleti i zalupi vrata za sobom.Zatvaram oči i nabijam glavu u šake, da ne bi mogli da mi vide lice. Na jeziku

osetim krv - stresem se od njenog metalnog ukusa. Nisam imao hrabrosti darazmišljam o svom pogubljenju. Kako li izgleda stajati ispred streljačkog voda, bezmogućnosti bekstva? Misli mi odlutaju, a onda se setim onoga što mi je Dţunprošaputala. Nećeš uspeti sam. Potrebna ti je moja pomoć.

Mora da je nešto otkrila - ko joj je ubio brata, ili nešto drugo što ima veze sRepublikom. Više nema razlog da mi smesti... Ja nemam šta da izgubim, a ona nemašta da dobije. Potrebno mi je neko vreme da se priberem.

Agent Republike će mi pomoći da pobegnem. Pomoći će mi da spasem braću. Mora da gubim razum.



125

D UN

Na Drejku sam naučila da je najbolji način da se noću krećeš neprimetno daideš po krovovima. Na toj visini sam praktično nevidljiva - ljudi na zemlji gledajusamo na ulicu - osim toga, s krova imam najbolji pogled na mesto ka kome sam seuputila.

Krenula sam na granicu sektora Lejk i Alta, tamo gde sam uletela u skiz borbus Kaede. Moram da je pronađem pre jutra, jer tada treba da se vratim u DvoranuBatala i prođem kroz detalje Danovog neuspelog bega s Komandirkom Dţejmson.Kaede će mi biti najbolji saveznik za dolazeće Danovo pogubljenje.

Nešto nakon ponoći, oblačim se u crno. Crne čizme. Tanka pilotska jakna.Noţevi za pojasom. Mali ranac na leđima. Nisam ponela pištolje - ne ţelim daostavim nikakvu mogućnost da me prate do kuţnih sektora.

Penjem se na vrh svoje zgrade i stojim sama na krovu dok vetar oko menezviţdi. Mogu da namirišem vlagu u vazduhu. Na nekoliko terasa vidim ţivotinjekoje i dalje pasu. Kad ih ugledam, pitam se da li sam sve ovo vreme ţivela iznadpodzemne fabrike mesa. Odavde vidim čitav centar Los Anđelesa, kao i veliki brojsusednih sektora, ali i uzani obod zemlje koji odvaja ogromno jezero od Tihogokeana. Lako je razaznati granicu između bogataških i sirotinjskih sektora -ujednačena svetla ustupaju mesto treperavim svetiljkama, logorskoj vatri i pari izdimnjaka elektrana.

Zabacim konopac sa sigurnosnom zakačkom na susednu zgradu. Nečujnoklizim s kaskadne terase na terasu, sve dok ne izađem iz sektora Batala i Rubi.Odavde će to malo teţe da ide. Zgrade nisu toliko visoke, a krovovi su trošni, pamogu da se raspadnu ako ih prejako pogodim. Paţljivo biram mete. Nekoliko putasam primorana da za uporište naciljam ispod krova, a onda da se telom zabacim dabih se na njega popela. Kad stignem na obod sektora Lejk, osećam kako mi znoj curiniz vrat i leđa.

Ivica jezera je samo nekoliko blokova dalje. Kad dobro osmotrim sektor, vidimda je skoro svaki blok oivičen crvenom trakom, i da vojnici izvidnice za kugu stojena svakom ćošku, s gas-maskama i crnim plaštovima. Veliki broj vrata obeleţen jecrvenim X. Vidim da jedna patrola ide od vrata do vrata i pravi se da obavljarutinsku kontrolu. Imam osećaj da im ubrizgavaju lek, baš kao što je Metijas rekao, teće za nekoliko nedelja kuga „volšebno" da nestane. Trudim se da se ne pribliţavammestu gde se nalazi - ili se nalazila - Danova kuća. Kao da je telo njegove majke joštamo.

Treba mi još deset minuta da stignem do mesta na kome sam upoznala Dana,izvan Lejka. Ovi krovovi su suviše slabi za moje sigurnosno uţe. Paţljivo se spuštamka zemlji - okretna sam, ali ne kao Dan - i mračnim uličicama odlazim do obale

jezera. Mokar pesak mi škripi pod nogama. Provlačim se uličicama, paţljivo izbegavam ulična svetla, komunalnu policiju i

beskrajnu guţvu. Dan mi je jednom rekao da je Kaede upoznao u nekom kafiću, nagranici Alte i Vintera. Hodajući, prelećem pogledom po okolini. S krovova samvidela da dole ima desetak kafića koji se podudaraju s lokacijom i njegovim opisom -

sad kad sam na zemlji, vidim da ih ima tačno devet. Nekoliko puta zastanem u tim uličicama da saberem misli. Ako me uhvate isaznaju šta radim, verovatno će me ubiti. Bez pitanja. Srce mi zalupa kao ludo na tupomisao.



126

Ali onda se setim reči svoga brata. Nagrnu mi suze i stegnem zube. Predalekosam otišla da bih sad odustala.

Tumaram po kafićima, ali nemam sreće. Svi liče jedan na drugi - prigušenesvetiljke, dim i haos, poneka skiz borba u ćošku. Proveravam sve borbe, iako samnaučila da stojim što dalje od ringa. Šankere redom ispitujem poznaju li devojku stetovaţom vinove lozice. Od Kaede ni traga ni glasa.

Prolazi jedan sat.Konačno je pronalazim. (Bolje rečeno, pronalazi ona mene.) Ne stignem ni da

zakoračim u kafić. Tek što sam izašla iz jedne od uličica i uputila se ka nekom kafiću, kad mi nešto

proleti tik preko ramena. Bodeţ. Istog trenutka se bacim u stranu - i skrenem pogled.Neko skače s drugog sprata, baca se na mene, i zajedno se kotrljamo ka senkama.Leđima tresnem o zid. Pre nego što pogledam ko me je napao, instinktivno sehvatam za noţ za pojasom.

„To si ti", kaţem. Devojka ispred mene je besna kao ris. Svetlo baca odsjaj na njenu tetovaţu

vinove loze, a oči su joj napadno našminkane.„Dobro", kaţe ona. „Znam da me traţiš. Tol’ko silno ţeliš da me vidiš da već

sat vremena cunjaš po kafićima u Alti. Šta hoćeš? Revanš ili tako nešto?" Spremam se da odgovorim, kad iza nje opazim neki pokret. Sledim se. Nije

sama.Kad uoči moj pogled, Kaede digne glas.„Ne prilazi, Tes", kaţe. „Ne ţeliš ovo da vidiš." „Tes?" Škiljim po mraku. Osoba iza nje jeste sitna, neţne figure i kose povezane

u neurednu kiku. Preko Kaedinog ramena vire njene krupne sjajne oči. Poţelim da seosmehnem - jer znam da ću Danu preneti vest koja će ga usrećiti.

Tes iskorači. Izgleda dovoljno zdravo, iako ima tamne kolutove ispod očiju.Posramim se pod njenim nepoverljivim pogledom.

„Zdravo", kaţe. „Kako je Dan? Jel' dobro?" Klimnem glavom.„Trenutno jeste. Drago mi je da si dobro. Otkud ti ovde?"Oprezno mi se osmehne, a onda nervozno pogleda u Kaede. Kaede je besno

ošine pogledom, a onda me snaţno pritisne uza zid.„A da ti prvo odgovoriš na neka pitanja, a?", brecne se. Tes se verovatno pridružila Patriotama. Bacam noţ na zemlju. Pruţam svoje

prazne ruke prema njima.

„Došla sam da pregovaramo." Mirno dočekujem njihove poglede. „Kaede,potrebna mi je tvoja pomoć. Moram da popričam s Patriotama."

Moje reči je zbune.„Odakle ti ideja da sam ja Patriota?" „Radim za Republiku. Iznenadila bi se koliko toga znamo."Kaede me gleda ispod oka.„Ne treba tebi moja pomoć. Laţeš", kaţe. „Ti si vojnik Republike i prijavila si

Dana. Zašto bismo ti verovale?" Poseţem ka leđima, otvaram ranac i vadim debeo sveţanj banknota. Tes

iznenađeno udahne.„Evo vam ovo" odgovaram i pruţam Kaede novac. „Imam ja još toga. Ali

morate da me saslušate, jer nemamo mnogo vremena." Kaede broji novac zdravom rukom i proverava ga vrhom jezika. Druga ruka joj



127

je u gipsu. Pitam se da li joj je Tes povila tu ruku. Mora da je od koristi Patriotama.„Izvini zbog toga", kaţem, pokazujući na njenu ruku. „Sigurna sam da razumeš

zašto sam to uradila. I dalje imam ranu koju su mi nanela." Kaede se hladno nasmeje.„Ma dobro", kaţe. „Makar smo regrutovali još jednu bolničarku u Patriote."

Lupka se po gipsu i gleda u Tes.

„Drago mi je što to čujem", kaţem, gledajući u Tes. „Dobro je pazite. Vredi." Kaede me dobro osmotri. Konačno me pusti i klimne glavom ka mom pojasu.„Skloni oruţje." Ne bunim se. Izvlačim noţeve iz pojasa, pruţam ih ka njoj, a onda ih bacam na

tlo. Kaede ih šutne, što dalje od mene. „Imaš li neku opremu za praćenje?" pita. „Bubice?" Puštam je da mi proveri i uši i usta.„Ništa", odgovaram. „Budem li čula jedan jedini korak", kaţe ona, „na mestu ću te ubiti. Jasno?"Klimnem glavom.

Okleva, a onda spušta ruku i vodi nas dublje u tamu uličice.„Nema šanse da te odvedem Patriotama" kaţe. „Ne verujem ti dovoljno.

Ispričaj nama dvema šta imaš, pa ćemo da vidimo vredi li da im prenesemo." Pitam se koliko je velika ta njihova organizacija.„Slaţem se s tim." Pričam im sve što sam otkrila. Počinjem s Metijasom i njegovom smrću. Pričam

im o svom lovu na Dana i šta se sve izdešavalo kad sam ga predala. Šta je Tomasuradio Metijasu. Ne pominjem zašto su moji roditelji umrli, niti šta mi je Metijasotkrio u svom blogu. Sramim se da to ispričam osobama koje ţive u sirotinjskimsektorima.

„Dakle, brata ti je ubio njegov prijatelj, a?" ispušta Kaede tihi zviţduk. „Jer jeotkrio da je Republika ubila tvoje roditelje? A ubistvo je namestio Danu?"

Nervira me njen nonšalantni ton, ali trudim se da ne obraćam paţnju.„Da." „Nego šta, tuţna priča. A sad mi reci kakve to veze ima s Patriotama." „Ţelim da pomognem Danu da pobegne. Ĉula sam da Patriote već neko vreme

ţele da ga regrutuju. Verovatno ni ti ne ţeliš da ga vidiš mrtvog. Moţda Patriote i jamoţemo da napravimo neki dogovor."

Bes u Kaedinom pogledu zamenjuje skeptičnost.„Ti, dakle, ţeliš osvetu za smrt svoga brata? Okrenula bi leđa Republici zbog

Dana?"„Ţelim pravdu. I ţelim da oslobodim dečka koji mi nije ubio brata." Kaede u neverici odmahuje glavom.„Ti ţiviš jedan sladak ţivot, znaš. Ušuškana u udobnom stanu nekog

bogataškog sektora. Znaš, ako Republika sazna da si pričala sa mnom, i tebe će dapošalju na streljanje. Kao i Dana."

Sledim se od pomisli na Dana ispred streljačkog voda. Krajičkom oka vidim dase i Tes trgla.

„Znam", odgovaram. „Hoćeš li da mi pomogneš?" „Stalo ti je do Dana, jelda?", pita. Nadam se da tama prikriva nadolazeće crvenilo u mojim obrazima.„To nije vaţno." Kaede se nasmeje.



128

„Koja fora! Jadna mala bogatašica se zaljubila u najpoznatijeg kriminalcaRepublike. A još je gore to što je on tvojom krivicom tamo. Jel’ tako?"

Ostani smirena. „Hoćeš li da mi pomogneš?", pitam. Kaede slegne ramenima.„Oduvek smo ţeleli Dana. On bi bio savršen Trkač, znaš? Ali nas ne zanima da

se bavimo dobrim delima. Mi smo profesionalci, imamo dugoročan plan koji u komenema mesta za humanitarne projekte." Tes otvori usta da se pobuni, ali Kaede jojpokaţe da ućuti. „Dan jeste popularan na ulici, ali je sam. Šta mi imamo od toga?Radost što će da nam se pridruţi? Patriote neće da rizikuju na desetine ţivota da bioslobodile jednog kriminalca. To nema smisla."

Tes uzdiše. Pogledamo se i shvatam da i ona već neko vreme uzaludnopokušava da je ubedi u isto. Verovatno je to razlog što se uopšte i pridruţilaPatriotama - da bi ih preklinjala da oslobode Dana.

„Znam." Skidam ranac i bacam ga ka Kaede. Ne otvara ga. „Zato sam ovo idonela. Unutra je dvesta hiljada banknota, minus ono što sam ti malopre dala. Pravomalo bogatstvo. To je moja nagrada za hvatanje Dana, pa bi trebalo i vama da budedovoljna da biste mi pomogli." Spustim glas. „Tu je i elektro-bomba. Trećeg nivoa.Vredna šest hiljada banknota. Onesposobiće na dva minuta pištolje u radijusu od

jednog kilometra. Sigurna sam da znaš koliko ju je teško pronaći na crnom trţištu." Kaede otvara ranac i prebira po njemu. Ne progovara, ali po govoru tela vidim

da je zadovoljna, po načinu na koji gladno opipava novčanice i zdravom rukomgladi njihove hrapave površine. Kad dođe do elektro-bombe, ispusti radostan zvuk, irazrogači oči kad je uzme u ruke da je opipa. Tes je gleda očima punim nade.

„Ovo je za Patriote sitniš", izgovara kad završi. „Ali, u pravu si - moţe da budedovoljno da ubedi mog šefa da ti pomogne. Ali kako da budemo sigurni da ovo nijezamka? Da nisi prodala Dana Republici. Šta ako i mene laţeš?"

Sitniš? Patriote onda imaju baš duboke dţepove. Ali ja samo klimnem glavom.„Imaš pravo da sumnjaš u mene", kaţem. „Ali razmišljaj ovako. Moţeš da

ustaneš i odeš s dvesta hiljada banknota i prilično zgodnim oruţjem, i ne mrdneš niprstom da mi pomogneš. Ja se uzdam u tebe i Patriote. Pa te preklinjem da se i tiuzdaš u mene."

Kaede duboko uzdahne. Vidim da je još nisam ubedila.„Pa, šta si imala na umu?" Srce mi preskoči. Iskreno joj se osmehnem.„Krenimo od najvaţnijeg. Danov brat Dţon. Planiram da mu pomognem da

pobegne sutra uveče. Ne pre jedanaest, ali ne kasnije od pola dvanaest." Kaede megleda s nevericom, ali ne obraćam paţnju. „Laţna smrt - reći ću da je inficirankugom. Ako uspem da mu pomognem da sutra uveče pobegne iz Dvorane Batala,potrebni ste mi ti i nekoliko Patriota da ga sklonite iz sektora. Negde na sigurno."

„Ako uspeš, sačekaćemo ga." „Odlično. E sad, s Danom će da ide malo teţe. Pogubljenje je zakazano za dva

dana, u šest popodne. Deset minuta pre toga, ja ću biti ta koja ga vodi pred streljačkiodred. Imam legitimaciju s obezbeđenim pristupom - te bi trebalo da mogu da gaizvedem kroz jedan iz istočnih izlaza sa zadnje strane. Neka nas tamo čeka nekolikoPatriota. Očekujem da se na pogubljenju pojavi bar dve i po hiljade ljudi, što znači daće biti najmanje osamdeset straţara. Bilo bi zgodno da straţara na zadnjim izlazimaima što manje. Uradite nešto - bilo šta - da većina vojnika bude prinuđena da ode naprednji ulaz. Ako prvi blok od Dvorane Batala ne bude imao mnogo straţara,



129

imaćete veliku prednost prilikom bega." Kaede podiţe obrvu.„To je samoubistvo. Znaš li koliko nemoguće to zvuči?" „Da." Na trenutak ućutim. „Ali nemam izbora." „Dobro, nastavi. Šta ćemo s trgom?" „Diverzija." Prikujem pogled za njen. „Napravite haos na Trgu Batala, najveći

koji moţete. Dovoljno veliki da većina vojnika sa zadnjih ulaza mora da uleti ipomogne - makar na nekoliko minuta. Tu će vam pomoći elektro-bomba. Bacite jeuvis, i ona će zatresti tlo i u Dvorani Batala i oko nje. Ne bi trebalo nikoga dapovredi, ali izazvaće paniku. Ako se sve obliţnje oruţje onesposobi, neće moći dapucaju u Dana kad ga vide da beţi po krovu. Moraće da ga pojure ili da rizikuju sćorcima."

„Dobro, genije." Kaede se nasmeje, previše sarkastično za moj ukus. „Da tepitam nešto. Kako keve ti misliš da izvučeš Dana iz zgrade? Misliš da ćeš ti biti jedina koja će ga pratiti na pogubljenje? Bićeš okruţena vojnicima. Moţda i celom patrolom,

jebote."

Smešim joj se.„Da, biće drugih vojnika. Ali ko kaţe da to ne mogu da budu prerušene

Patriote?"Ne odgovara, makar ne rečima. Ali vidim da se kezi, i shvatam da je, iako misli

da sam luda, pristala da mi pomogne.



130

DAN

Dve večeri pred pogubljenje, pokušavajući da spavam u ćeliji, sanjamsvakojake snove. Prvih nekoliko se i ne sećam. Pomešali su se u zbunjujuću masupoznatih i nepoznatih lica, u nešto što podseća na Tesin smeh, i još nešto što zvuči kaDţunin glas. Svi redom pokušavaju nešto da mi kaţu, ali ništa ih ne razumem.

Doduše, sećam se poslednjeg sna pred buđenje. Sunčano je popodne u sektoru Lejk. Devet mi je godina. Dţonu je trinaest, tek

što je počeo da dţiglja. Idenu je samo četiri, i on sedi na stepeništu ispred ulaznihvrata, gleda kako Dţon i ja igramo ulični hokej. Ĉak i tako mali, Iden jenajinteligentniji od nas trojice i, umesto da nam se pridruţi, radije ostaje gde je i igrase delovima turbine.

Dţon mi dobacuje lopticu od zguţvanog papira. Jedva je zaustavim glavommetle.

„Prejako si zamahnuo", pobunim se. Dţon se nakezi.„Ako hoćeš da poloţiš fizički deo Ispita, moraćeš malo više da radiš na

refleksima.“ Udaram papirnu lopticu iz sve snage. Prelazi mu preko glave i udara u zid iza

njega.„Ti si tvoj Ispit položio", kaţem. „Uprkos takvim refleksima." „Namerno sam je promašio." Nasmeje se i otrči ka loptici. Hvata je pre nego što

je vetar oduva. Nekoliko prolaznika umalo da je zgazi. „Nisam hteo da ti povredimego."

Lep je dan. Dţon i ja smo počeli da radimo u lokalnoj elektrani. Da bismoproslavili, mama je prodala jednu od svoje dve haljine i neki stari servis zaručavanje, i celu prošlu nedelju radila dodatne smene. Za taj dodatni novac je uspelada kupi jedno celo pile. Unutra je, priprema ga - miris mesa i supe toliko je divan dane zatvaramo vrata, ne bismo li ga uhvatili i ovde ispred. Dţon obično nije ovakodobro raspoloţen. Planiram to da iskoristim najbolje što mogu.

Dţon mi baca loptu. Zamahujem metlom i vraćam je. Nekoliko minuta igramokao blesavi, uopšte ne promašujemo, praveći ponekad neke smešne pokrete dastignemo do lopte, na šta se Iden bukvalno zacenjuje od smeha. Vazduh je ispunjenmirisom piletine. Danas čak nije ni toliko vruće - zapravo, savršeno je. Na trenutakzastanem, dok Dţon otrči po loptu. Trudim se da dobro zapamtim ovaj dan.

Još neko vreme se igramo tom loptom. A onda napravim grešku. Dok se spremam da zamahnem, našom uličicom prolazi policajac. Krajičkom

oka vidim Idena kako ustaje. Ĉak i Dţon ga vidi pre mene , i podigne ruku da mipokaţe da stanem. Ali prekasno je. Već sam zamahnuo, i lopta završava posredpolicajčevog lica.

Odbija se, naravno - običan papir - ali policajac staje kao ukopan. I skrećepogled ka meni. Sledim se.

Pre nego što bilo ko od nas uspe da se pomeri, policajac izvuče noţ iz čizme ikrene ka meni.

„Dečko, misliš da ovo moţe da ti prođe?" vikne. Podiţe noţ i sprema se da metresne drškom po licu. Umesto da zaplačem, drsko ga pogledam i nastavim dastojim.

Dţon stiţe do policajca.



131

„Gospodine! Gospodine!" Skače ispred mene i pruţa ruke ka policajcu.„Izvinite zbog ovoga", kaţe. „Ovo je Danijel, moj mlađi brat. Nije hteo."

Policajac ga odgurne. Drška noţa me udari po licu. Padam na zemlju. Idenvrisne i otrči unutra. Zakašljem se, pokušavajući da ispljunem prljavštinu iz usta. Nemogu da progovorim. Policajac mi priđe i šutne me u bok. Oči mi iskoče od bola.Sklupčam se kao fetus.

„Prestanite, molim vas!" Dţon prileće i postavlja se između nas, krajičkom okapogledam na trem. Majka je izjurila napolje, a Iden se krije iza nje. Očajnički molipolicajca. Dţon nastavlja da cvili.

„Ja - platiću vam. Nemamo mnogo, ali uzmite šta god ţelite. Molim vas." Dţonse saginje i hvata me za ruku. Pomaţe mi da ustanem.

Policajac zastaje i razmišlja o Dţonovoj ponudi. A onda pogleda u moju majku.„Ti, tamo", viče. „Daj to što imaš. I gledaj da bolje vaspitaš ovo derište." Dţon me gura iza sebe.„Nije hteo, gospodine", ponavlja. „Majka će ga kazniti za ovo ponašanje. Mlad

je i ništa ne zna." Majka izleće posle nekoliko sekundi i pruţa mu zamotuljak. Policajac ga otvara

i broji novac. Dţon ne progovara. Nakon nekog vremena, ponovo ih umotava i gurau dţep od prsluka. Ponovo skreće pogled ka mojoj majci.

„Ti to pečeš pile?" pita. „Priličan luksuz za porodicu kao što je vaša. Jel’ čestotako traćiš novac?"

„Ne, gospodine." „Onda mi daj i pile", kaţe. Mama odjuri unutra. Izlazi sa čvrsto povezanom kesom piletine, uvijenom u

krpe. Policajac ga uzima, prebacuje preko ramena i upućuje mi još jedan zgađenipogled.

„Derišta jedna uličarska", mumla. A onda odlazi. Ulica je ponovo tiha. Dţon pokušava da uteši mamu, ali ona ne ţeli ništa da čuje i samo mu se izvini

što nema ručka. Mene i ne pogleda. Nakon nekog vremena ode da se pobrine zaIdena, koji je počeo da plače.

Ĉim ona zamakne, Dţon se okreće ka meni. Uhvati me za ramena i prodrmusame.

„Više nikada to da nisi uradio, čuješ li? Nemoj da si se usudio." „Nisam hteo da ga udarim!" odvratim. Dţon zareţi od besa.„Ne mislim na to. Nego na to kako si ga pogledao. Imaš li bar grama mozga?

Policajca nikad ne smeš tako da gledaš, jasno? Hoćeš li da nas sve pobiju?" Obraz mi i dalje bridi od drške od noţa, a stomak mi gori od udarca.

Iskobeljam se iz Dţonovih ruku.„Nisi morao da se zauzmeš za mene", brecam se. „Podneo bih njegove udarce.

Vratio bih mu."Dţon me ponovo zgrabi.„Ti si načisto prolupao. Slušaj me paţljivo. Jasno? Nikad ne smeš da im vratiš.

Nikad. Radi šta god kaţu, i nemoj da se svađaš." Bes mu polako nestaje iz očiju. „Prebih umro nego da gledam kako te povređuju. Razumeš?"

Trudim se da smislim nešto pametno da mu odgovorim, ali na svoju bruku,osećam kako mi suze naviru na oči.

„Pa, ţao mi je što si izgubio pile", lupim. Uspevam da mu izmamim osmeh.



132

„Ajde, dečko." Uzdahne, a onda me zagrli. Poteku mi suze. Stidim ih se, te setrudim da ne pustim ni glasa od sebe.

Nisam sujeveran, ali kad se probudim iz ovakvog sna, iz ove bolno jasneuspomene na Dţona, imam uţasan osećaj u grudima.

Pre bih umro nego da gledam kako te povređuju. I najednom se uplašim da će se nekako, ko zna kako, to što je izgovorio u snu

obistiniti.



133

D UN

08.00 SATI

8

0

C NAPOLJU.

Dan će biti pogubljen sutra uveče. Tomas mi zvoni na vrata. Zove me da gledamo ranu bioskopsku projekciju pre

nego što odemo u Dvoranu Batala. Sjaj zastave, kaţe. Ĉujem da su kritike sjajne. Radise o devojci iz Republike koja je uhvatila špijuna iz Kolonije.

Pristajem. Ako planiram da večeras pomognem Dţonu da pobegne, bolje mi jeda se postaram da Tomas misli da je s nama sve u redu. Ne treba izazivati sumnju.

Naznake najavljenog uragana (petog po redu ove godine) osete se čim kročimona ulicu - preteča oluja i nalet ledenog vetra lome ionako vlaţan vazduh. Ptice sunemirne. Psi lutalice ne tumaraju već traţe sklonište. Na ulicama je sve manje motora

i automobila. Kamioni dostavljaju nešto više vode za piće i konzervirane hranestanarima kaskadnih zgrada. Kao i dţakove s peskom, lampe i prenosive radioprijemnike. Ĉak su i stadioni odloţili Ispite koji su zakazani na dan oluje.

„Mora da si uzbuđena zbog svega ovoga što se dešava", izgovara Tomas dokulazimo u bioskop. „Još samo malo."

Klimnem glavom i osmehnem se. Bioskop je dupke pun, uprkos vetru inajavljenim restrikcijama. Pred nama je ogromna Kocka, projektor koji ima četiristrane, od kojih je svaka okrenuta ka jednoj grupi sedišta. Dok čekamo, na njemu seprikazuju reklame i najnovije vesti.

„Ne bih rekla da sam 'uzbuđena'", odgovaram. „Pre će biti da se radujem. Znaš

li neke detalje?"„Pa, znam da ću ja nadgledati vojnike na trgu." Tomas paţljivo posmatrareklame koje se rotiraju (naša strana trenutno pokazuje jarku, kitnjastu reklamu kojakaţe: Da li se vašem detetu približava Ispit? Pošaljite ga u As Ispite na besplatnekonsultacijef) „Ko zna šta rulja moţe da učini. Verovatno su već počeli da seokupljaju. Što se tebe tiče - verovatno ćeš biti unutra. Izvešćeš Dana u dvorište.Komandirka Dţejmson će nam dati sve informacije kad za to dođe vreme."

„Sjajno." Ponovo prolazim kroz svoj plan, kroz detalje koji mi kolaju mislima još od sinoć, kad sam se videla s Kaede. Trebaće mi dosta vremena da im prepogubljenja isporučim uniforme - vremena da pomognem nekolicini Patriota da se

ušunjaju. Komandirku Dţejmson neću morati mnogo da ubeđujem da mi dopusti daizvedem Dana, a čak i Tomas zvuči kao da razume zašto mi je to vaţno. „Dţun." Tomasov glas me prene iz misli. „Da?" Znatiţeljno me pogleda i jedva primetno se namr-šti, kao da se tek sad setio

nečega.„Sinoć nisi bila kod kuće?" Ostani pribrana. Osmehnem se i opušteno pogledam u ekran.„Što pitaš?" „Pa, svratio sam do tebe usred noći. Dugo sam kucao, ali nisi otvarala.

Delovalo mi je kao da je Oli tamo, što znači da nisi išla na trčanje. Gde si bila?" Mirno skrenem pogled ka njemu.„Nisam mogla da spavam. Popela sam se na krov da posmatram ulice." „Nisi ponela bubicu za uši. Pokušao sam da te pozovem, ali nisam mogao da te



134

dobijem."„Stvarno?" Odmahujem glavom. „Mora da je domet bio loš, jer sam je ponela sa

sobom. Sinoć je bilo prilično vetrovito." Klima glavom.„Mora da si iscrpljena danas. Bolje to reci Komandirki Dţejmson, nemoj da te

pretrpa s poslom."

Namrštim se. Počni i ti njega da ispituješ. „Što si dolazio usred noći? Jel’ se nešto desilo? Da nisam nešto prečula

Komandirku Dţejmson?" „Ne, ne. Nije to." Tomas se snebivljivo osmehne i prođe rukom kroz kosu. Ne

mogu da shvatim kako neko kome su ruke uprljane krvlju moţe da deluje ovakoopušteno. „Da budem iskren, ni ja nisam mogao da spavam. Sve vreme samrazmišljao o tome kako mora da si mnogo nervozna. Hteo sam da te iznenadim."

Potapšem ga po ruci.„Hvala. Ali biću ja dobro. Sutra ćemo da pogubimo Dana, i onda će mi biti

mnogo bolje. Kao što si i rekao. Još samo malo." Tomas pucne prstima.„A da, postoji još nešto zbog čega sam hteo da te vidim. Ne bi trebalo da ti

kaţem - to je iznenađenje." Trenutno nisam raspoloţena za iznenađenja. Ali pravim se da sam uzbuđena.„O? Kakvo iznenađenje?" „Komandirka Dţejmson je to predloţila sudu, i oni su odobrili. Mislim da se

prilično naljutila što ju je Dan onako jako ugrizao kad je pokušao da pobegne." „Šta su joj to odobrili?" „A, evo i najave." Tomas skreće pogled ka ekranu i pokazuje na reklamu.

„Pomeramo Danovo pogubljenje."

Reklama je zapravo običan digitalni plakat, nepomična slika. Delujeslavljenički, s tamnoplavim tekstom i fotografijama na zeleno-beloj pozadini. Usredini stoji Danova slika.

MESTA ZA STAJANJE IMA ISKLJUĈIVO ISPRED DVORANEBATALA, U ĈETVRTAK 26. DECEMBRA, U 17 SATI. POGUBLJENJEDANIJELA ALTANA VINGA . OGRANIĈEN BROJ MESTA.EMITOVA NJE ISKLJUĈIVO PREKO DIGITALNIH MEGATRONA.

Iz pluća mi ponestane vazduha. Skrenem pogled ka Tomasu.„Danas?" Tomas se kezi.„Večeras. Zar to nije sjajno? Nećeš morati da prolaziš kroz agoniju još ceo jedan

dan."Trudim se da zazvučim srećno.„Dobro je. Drago mi je." Ali misli mi panično lete. Ovo moţe svašta da znači. To što je Komandirka

Dţejmson ubedila sud da pomeri pogubljenje za čitav jedan dan samo je po sebineobično. Za samo osam sati, Dan će se naći ispred streljačkog voda, tik pred zalazak

sunca. Ne mogu da izbavim Dţona - ceo dan će da ode na pripreme za Danovopogubljenje. Ĉak su i vreme pomerili. Moţda Patriote danas neće moći da se vide samnom. Nemam vremena da im nabavim uniforme.

Ne mogu da pomognem Danu da pobegne.



135

Ali to nije sve. Komandirka Dţejmson mi namerno ovo nije rekla. Pošto jeTomas to znao, znači da je njemu rekla još sinoć, pre nego što ga je poslala kući.Zašto nije rekla meni? Trebalo bi da misli da ću biti srećna što će Dan umretidvadeset pet sati ranije nego što je planirano. Osim ako gaji neke sumnje. Moţda jeţelela da me iznenadi, da vidi kako ću da odreagujem. Da li Tomas još nešto krije odmene? Da li se on to pravi da ništa ne zna da bi od mene sakrio istinu - ili

Komandirka Dţejmson ni njemu ništa ne govori? Počinje film. Zahvalna sam što više ne moram da ćaskam s Tomasom i mogu na

miru da razmišljam.Mora da se menja plan. Ili će dečko koji mi nije ubio brata večeras umreti.



136

DAN

Nov termin mog pogubljenja nisu najavile fanfare, već povremeni udarigrmljavine. Naravno, iz ove ćelije sa čeličnim zidovima, bezbednosnim kamerama inervoznim vojnicima ne mogu da vidim tu oluju - tako da samo mogu da zamišljamkako nebo sada izgleda.

U 6.00 ujutru, vojnici mi skidaju okove i odvezuju me sa zida. To je tradicija.Pre nego što poznati kriminalac stane pred streljački odred, Dvorana Batala ga snimai prikazuje na digitalnim megabordima. Skinu mu lisice, ne bi li dobio priliku dauradi nešto zabavno. Imao sam prilike to da vidim - gledaoci s trga uţivaju u tome.Obično se desi bar nešto: ponestane mu odlučnosti, pa ili počne da moli i preklinjestraţare, ili pokuša da dobije neki ustupak ili odlaganje, ili se čak da u beg. Nikonikada u tome nije uspeo. Uţivo prenose na trgu čitav taj njegov dan sve do trenutkapogubljenja, a onda se kamere usredsrede na dvorište unutar Dvorane Batala, ukome ga čeka streljački odred, i snimaju ga kako ide ka njima. Gledaoci tada uzdišu ivrište - ponekad i od zadovoljstva - a onda na red dolazi streljanje. I Republika jesrećna što joj je još jedan kriminalac posluţio za primer.

Narednih nekoliko dana repriziraju ceo snimak.Iako mi je dopušteno da hodam po ćeliji, sedim uza zid, ruku naslonjenih na

kolena. Nemam ţelju nikoga da zabavljam. Glava mi bubnji od uzbuđenja i straha,od iščekivanja i brige. Privezak mi je i dalje u dţepu. Ne mogu da prestanem darazmišljam o Dţonu. Šta li će mu uraditi? Dţun je obećala da će mi pomoći - mora da

je isplanirala nešto i za Dţona. Nadam se. Ako zaista planira da mi pomogne, to znači da se Dţun stvarno igra ţivotom. U

čemu joj ova promena termina mog pogubljenja svakako nije pomogla. Grudi mezabole od same pomisli na opasnost koja je čeka. Voleo bih da znam šta je to otkrila.Šta je to moglo toliko da je povredi da se, uza sve privilegije koje uţiva, okreneprotiv Republike? A ako je lagala... pa, zašto bi me slagala da će me spasti? Možda joj

je stalo do mene. Sam sebi se nasmejem. U ovakvom trenutku razmišljam o tome.Moţda bih mogao da joj ukradem jedan oproštajni poljubac pre nego što stanempred streljački odred.

Ali jedno znam. Ĉak i ako njen plan ne uspe, čak i ako pred streljački odredbudem stao potpuno sam i bez ijednog prijatelja... boriću se. Moraće da me napunemecima da bi me zaustavili. Drhtavo uda-hem. Hrabre neke misli, samo, da li ćuuspeti da ih sprovedem?

Vojnici u mojoj ćeliji nose više oruţja nego što je uobičajeno, za jedno s gas-maskama i pancirima. Niko se ne usuđuje da skrene pogled s mene. Misle da sespremam nešto da izvedem. Zurim u bezbednosne kamere i zamišljam kako izgledarulja na trgu.

„Mora da uţivate u ovome", izgovaram nakon nekog vremena. Vojnici seuznemire - a nekoliko njih čak i podigne oruţje. „Traćite jedan dan ţivota na to dagledate mene u ćeliji. Kakva zabava."

Tišina. Previše su uplašeni da bi odgovorili. Zamišljam gomilu koja stoji napolju. Šta li rade? Moţda me neki i dalje

saţaljevaju, moţda su voljni da protestuju zbog mene. Neki moţda i protestuju, iakoverovatno ne mnogo ozbiljno, čim ne čujem ništa. Većina me verovatno mrzi. Morada se raduju. A ima i nekih koje je na trg dovela isključivo morbidna radoznalost.

Sati se vuku kao dani. Počinjem da se radujem pogubljenju. Barem ću gledati u



137

nešto što nisu sivi zidovi, pa makar i nakratko. Samo da presečem ovu obamrlostčekanja. Osim toga - ako Dţunin plan i ne uspe, konačno ću prestati da razmišljam oDţonu i majci i Tes i Idenu i svima ostalima.

Vojnici ulaze i izlaze iz moje ćelije. Pet popodne se očito pribliţilo. Trg jesigurno već pun ljudi. Tes. Moţda je i ona tamo, previše uplašena da posmatra, alipreviše uplašena i da to propusti.

Koraci u hodniku. A onda i glas koji prepoznajem. Dţun. Podiţem glavu igledam ka vratima. Jel' to to? Vreme za beg - ili za smrt?

Vrata se širom otvaraju. Ĉuvari se sklanjaju da prođe Dţun, obučena uuniformu, okruţena Komandirkom Dţejmson i još nekim vojnicima. Kad je vidim,ostanem bez daha. Nikad ranije je nisam video tako obučenu. Ramena joj krase sjajneluksuzne epolete. Debeli plašt od bogatog pliša doseţe joj do poda. Grimizni prsluk iizvezene čizme s kaiševima. Klasična vojna kapa. Jednostavna šminka i kosapovezana u savršen konjski rep. Ovo mora da je propisana odeća za posebnedogađaje.

Zaustavlja se ispred mene, i dok se ja borim da ustanem, spušta pogled na svojsat.

„Ĉetiri i četrdeset pet", kaţe. Ponovo me pogleda. Pokušavam da joj pročitampogled, da vidim kakav joj je plan. „Imaš li poslednju ţelju? Ukoliko ţeliš da još

jednom vidiš svog brata ili da se još jednom pomoliš, onda bolje reci. To je jedinaprivilegija koja ti je dozvoljena pre pogubljenja."

Naravno. Poslednja ţelja. Zurim u nju praznog pogleda. Šta ţeli da kaţem?Pogled joj je napet, gori.

„Ja..." zaustim. Sve oči su uprte u mene. Dţun jedva vidljivo pomeri usne. Džon, kao da kaţe. Skrenem pogled ka

Komandirki Dţejmson. „Ţelim da vidim svog brata Dţona", kaţem. „Još jednom. Molim vas." Komandirka me nestrpljivo pogleda i pucne prstima, a onda promrmlja nešto

vojniku koji joj priđe. On joj salutira i ode. Komandirka vraća pogled na mene.„Dozvoljavam." Srce mi zalupa kao ludo. Dţun me nakratko pogleda, ali pre

nego što se uspem da se usredsredim na nju, okrene se da nešto pita KomandirkuDţejmson.

„Sve je na svom mestu, Iparisova", odgovara komandirka. „Ne gnjavi me više." Nekoliko minuta čekamo u tišini, a onda začujem korake u holu. Ĉujem

marširanje, ali i kako nekoga vuku. Verovatno Dţona. Gutam knedlu. Dţun me negleda.

A onda dva straţara uvode Dţona. Mršaviji je i bleđi nego inače. Duga plavakosa pada mu u prljavim pramenovima, i kao da ne primećuje da su mu neki od njihzalepljeni za lice. Tako verovatno izgleda i moja. Osmehne se kad me vidi, iako utom osmehu nema mnogo radosti. Pokušavam i ja njemu da se osmehnem.

„Hej", kaţem. „Hej", odgovara. Dţun prekršta ruke.„Pet minuta. Recite šta imate i završite." Ćutke klimnem glavom. Komandirka Dţejmson baci pogled ka Dţun, ali nema nameru da ode.„Postarajte se da ne bude ni sekund duţe od pet minuta." Potom pritisne ruku

na uvo i počne da naređuje. Ne skida pogled s mene. Prvih nekoliko sekundi, Dţon i ja samo zurimo jedan u drugog. Pokušavam da

progovorim, ali kao da imam kendlu u grlu, ne mogu da izgovorim ni reč. Dţon ne



138

bi trebalo kroz ovo da prolazi. Ja da, ali on ne. Ja sam odmetnik. Kriminalac,begunac. Ko zna koliko puta sam prekršio zakon. Ali Dţon nigde nije pogrešio.Pošteno je poloţio Ispit. Ljubazan je i odgovoran. Nije kao ja.

„Znaš li gde je Iden?" prekida tišinu. „Jel' ţiv?" Odmahujem glavom.„Ne znam, ali mislim da jeste." „Kad budeš izašao", nastavlja promuklim glasom, „stani uzdignute glave, vaţi?

Ne daj da te slome."„Neću." „Nek se potrude. Ako treba, moţeš nekoga i da udariš." Tuţno i obešenjački se

osmehne. „Ti si prilično opasan klinac. Pa ih plaši. U redu? Do samog kraja." Prvi put nakon dugo vremena, osećam se kao mlađi brat. Gutam da zadrţim

suze.„U redu", šapućem. Vreme nam je isteklo suviše brzo. Pozdravimo se, i straţari ga zgrabe za ruke i

izvedu iz ćelije. Komandirka Dţejmson se opusti, osetivši olakšanje što je mojaposlednja ţelja ispunjena. Pokazuje ka drugim vojnicima.

„U pripravnost", kaţe. „Iparisova, pridruţi se straţarima i isprati ovog dečakau njegovu ćeliju. Ja se brzo vraćam." Dţun salutira, a onda krene za Dţonom dokmeni vezuju ruke iza leđa. Komandirka Dţejmson nestaje iza vrata.

Duboko uzdahnem. Sad će mi biti potrebno čudo. Izvode me nekoliko minuta kasnije. Poslušam Dţona i hodam visoko

uzdignute glave, praznog pogleda. Sad već čujem rulju. Pokliči čas grunu čas utihnu,kao ritmična plima ljudskih glasova. Dok prolazimo hodnikom, prelazim pogledompreko tankih ekrana - ljudi na trgu deluju nestrpljivo, pomeraju se kao talasi u oluji,okruţeni straţarima. Tu i tamo u rulji vidim ponekoga s crvenim pramenom u kosi.

Vojnici vršljaju po gomili i postrojavaju ih za hapšenje - ali njih očito nije briga. Dţun nam se u nekom trenutku pridruţuje i hvata korak na začelju. Pogledam

preko ramena, ali ne vidim joj lice. Sekunde se razvlače. Šta će se desiti kad stignemou dvorište?

Konačno dolazimo do hodnika koji vodi ka streljačkom odredu. A onda začujem Tomasa, mladog kapetana, kako kaţe:„Gđice Iparis." „Šta je?" pita Dţun. Uslede reči koje mi umalo zaustave srce. Sumnjam da je ovo bio deo njenog

plana.

„Gospođice Iparis" kaţe, „pod istragom si. Pođi za mnom."



139

D UN

Osetim poriv da napadnem Tomasa. Moţda bih to i uradila da oko mene nemaovoliko vojnika. Nasrnula bih na njega svom snagom, onesvestila ga, a ondaodvukla Dana ka izlazu. Dţona sam već sklonila. Negde u hodnicima koji vode ka

njegovoj ćeliji leţe dva onesvešćena straţara. Njemu sam rekla da pobegne krozventilacioni otvor. Ĉeka da ja načinim sle-deći korak. Da oslobodim Dana, dam musignal i da kao duh izađe iz zida i pobegne zajedno s nama. Ali ne mogu dasavladam Tomasa okruţena svim ovim čuvarima bez efekta iznenađenja.

Te odlučujem da ga poslušam.„Pod istragom?", pitam namrštivši se. On kulturno dodirne kapu, kao da se

izvinjava, a onda me uzima za ruku i odvodi od Danovih vojnika.„Komandirka Dţejmson je traţila da te privedem", kaţe. Skrećemo ka

stepeništu. Pridruţuju mu se još dva vojnika. „Imamo nekoliko pitanja za tebe." Pravim se da sam se mnogo iznervirala.

„Gluposti. Jel’ mogla komandirka da izabere neki manje dramatičan trenutakza ovakvu budalaštinu?"

Tomas ne odgovara.Vodi me niz stepenice, dva sprata niţe, dok ne stignemo do podruma u kome

su sobe za pogubljenje, električna mreţa i skladište. (Znam zašto smo ovde. Otkrilisu da nedostaje elektro-bomba koju sam dala Kaede. U normalnim okolnostima,inventar se popisuje tek krajem meseca. Ali mora da ga je Tomas odradio jutros.)Trudim se da se ne vidi u kolikoj sam panici. Usredsredi se, besno podsećam sebe.Uspaničena osoba je mrtva osoba.

Tomas se zaustavlja na dnu stepeništa. Stavlja ruku na pojas, s koga se

presijava drška pištolja.„Nestala je elektro-bomba." Viseće svetljike bacaju zlokobne senke na njegovo

lice. „Jutros smo otkrili da je nestala, nakon što sam ti kucao na vrata. Rekla si da sisinoć bila na krovu, jelda? Znaš li išta o tome?"

Gledam ga pravo u oči i prekrštam ruke.„Misliš da sam ja to učinila?" „Ni za šta ja tebe ne optuţujem, Dţun." Izraz lica mu je očajan, čak i molećiv.

Ali ne sklanja ruku s pištolja. „Ali čini mi se da je u pitanju neverovatna sluča jnost.Samo nekoliko ljudi ima pristup ovom spratu, a svi ostali imaju neki alibi."

„Neki alibi?" Kaţem to tako sarkastično da pocrveni. „To mi ne deluje sigurno. Jesam li se pojavila na sigurnosnim kamerama? Jel' te to Komandirka Dţejmson naovo nagovorila?"

„Odgovori na pitanje, Dţun." Zurim u njega. Trgne se, ali se ne izvini što mi se obraća tim tonom. Ovo može

da bude moj kraj. „Nisam ja", kaţem. Očito ga nisam ubedila.„Nisi ti", ponavlja. „Šta drugo da ti kaţem? Jesu li bar dvaput proverili inventar? Jesi li siguran da

nešto nedostaje?" Tomas se nakašljava. „Neko je nešto petljao oko sigurnosnih kamera, pa nemamo snimak." Tapše po

pištolju. „Prilično precizno odrađen posao. A kad je nešto precizno, samo jedna



140

osoba mi pada na pamet. Ti."Srce počne da mi lupa kao ludo.„Ne ţelim ovo da radim." Glas mu smekša. „Ali malo mi je neobično što si

toliko vremena provela ispitujući Dana. Da ti ga nije ţao? Da nisi nešto smislila da..." Ne uspeva da završi rečenicu. Ĉitav koridor se zatrese od eksplozije i baci nas na zid. S tavanice počne da

pada prašina, a vazduhom polete iskrice. (Patriote. Elektro-bomba. Aktivirali su jena trgu. Ipak su došli, tačno na vreme, pre nego što Dan uđe u dvorište za streljanje.Što znači da će pištolji u zgradi biti onesposobljeni na dva minuta. Hvala, Kaede.)

Pre nego što uspem da se dignem na noge, iz sve snage gurnem Tomasa kazidu. Izvlačim mu noţ iz pojasa, poseţem za kutijom za struju i otvaram je. Tomasiza mene vadi pištolj, kao u usporenom snimku.

„Zaustavite je!" Noţem presecam ţice na dnu električne mreţe. Pucketanje. Kiša iskrica. A ceo podrum utone u tamu. Ĉujem Tomasa kako psuje. (Otkrio je da mu je pištolj beskoristan.) Vojnici se sapliću jedni o druge. Napipavam put ka stepenicama. „Dţun!" čujem Tomasa kako viče za mnom. „Ne shvataš - ovo je za tvoje

dobro!"Reči mi u besu izleću same od sebe.„Aha, jesi li to i Metijasu rekao?" Nemam još mnogo vremena dok struja ponovo ne dođe. Ne čekam da mi

Tomas odgovori. Krećem uz stepenice, preskačem po tri, i brojim sekunde doprestanka dejstva elektro-bombe. (Prošlo je jedanaest sekundi. Ostalo je još sto devetsekundi pre nego što pištolji ponovo prorade.)

Izlećem kroz vrata na prvom spratu i upadam u potpuno ludilo. Vojnici jure katrgu. Bat koraka koji grme sa svih strana. Krčim put ka dvorištu u kome je streljačkiodred. Detalji se uvijaju oko mene kao autoput sačinjen od misli. (Ostalo jedevedeset sedam sekundi. Trideset tri vojnika su krenula u pravcu suprotnom odmene - dvanaest je krenulo u mom pravcu - neki ekrani su se pogasili - mora da jeisključena struja - ostali prikazuju pometnju među ruljom - nešto pada s neba na trg -novac! Patriote bacaju novac s krovova. Polovina rulje se bori da izađe s trga, dok sedruga polovina gura da pokupi banknote.)

Sedamdeset dve sekunde. Stiţem do hola koji vodi ka streljačkom odredu iprelećem pogledom preko prizora ispred sebe: tri vojnika u nesvesti. Dţon i Dan (solabavljenim povezom oko vrata, koji su mu straţari verovatno stavili preko očijupre nego što je eksplodirala bomba) bore se s četvrtim. Ostali su verovatno otišli dasuzbiju nerede na trgu - ali neće se dugo zadrţati. Naići će svaki čas. Priđem im sleđa i šutnem straţara u noge. Stropošta se na zemlju. Dţon ga udari u vilicu. Vojnikostane nepomično da leţi.

Šezdeset sekundi. Dan ne deluje stabilno, čini se da će se onesvestiti. Mora daga je neko udario u glavu, ili ga moţda muči noga. Dţon i ja ga pridrţavamo izmeđusebe - vodim nas kroz uzani hodnik koji se grana od koridora u kojima je streljačkiodred, i hitamo ka izlazu. Nekoliko sekundi kasnije, glas Komandirke Dţejmsonzagrmi preko zvučnika. Zvuči besno.

„Pogubite ga! Ubijte ga iste sekunde! I postarajte se da se to prikaže na ekranima!"

„Dođavola", izgovara Dan sebi u bradu. Glava mu leti u stranu - svetle oči mudeluju prazno, bez fokusa. Razmenjujem pogled s Dţonom i nastavljam dalje.Vojnici su verovatno završili s trgom. I krenuli su po Dana, da ga odvuku u dvorište.



141

Dvadeset sedam sekundi.Ostalo nam je dobrih 80 metara do izlaza. (Krećemo se oko metar i po u

sekundi; 27 puta 1,5 jeste 40,5. Oruţje će biti aktivirano za 40,5 metara. Već čujemvojničke čizme u koridorima paralelnim s našim, tutnje po tlu. Verovatno traţe nas.Imamo 23 sekunde da dođemo do vrata, pre nego što nas stignu. Moći će da nasubiju pre nego što uspemo da izađemo.)

Mrzim ovo preračunavanje. Dţon pogleda ka meni.„Nećemo uspeti." Dan je između nas, poluonesvešćen. Ako oni nastave a ja

otrčim ka vojnicima, verovatno mogu da ih savladam bar nekoliko. Ali i tako će dasustignu Dţona i Dana.

Dţon se zaustavlja, i ja osećam kako Dan popušta.„Šta...", zaustim, i vidim Dţona kako skida povez s Danovog vrata. I okreće se.

Razrogačim oči. Znam šta planira da uradi. „Ne, ostani s nama!" „Potrebno vam je još vremena", kaţe Dţon. „Ţele pogubljenje? E pa dobiće ga."

I otrči. Niz hodnik. Ka dvorištu u kome ga čeka streljački odred. Ne. Ne, ne, Džone. Kuda ideš! Protraćim sekundu gledajući za njim, kidajući se,

pitajući se da li da krenem za njim. Uradiće to. A onda Danova glava padne na moje rame. Šest sekundi. Nemam izbora. Iako

čujem povike vojnika iza nas, u hodniku koji vodi ka streljačkom odredu, nateramsebe da se okrenem i nastavim dalje.

Nula sekundi.Oruţje je osposobljeno. Nastavljamo dalje. Prolazi još nekoliko sekundi. U

hodniku iza nas čuje se meteţ. Ne dam sebi da okrenem glavu. Kad stignemo do izlaza i izletimo na ulicu, vidim da je nekoliko vojnika za

nama. Nemam više snage za borbu. Ali ne posustajem. Osetim da se još neko bori uzmene i da vojnici padaju, i krajičkom oka uočim Kaede.

„Evo ih!", viče. „Pokret!" Skrivali su se u blizini zadnjeg ulaza. Kao što smo se i dogovorili. Patriote su

došle po nas. Ţelim da im kaţem da sačekaju Dţona, ali znam da nema vajde. Vodenas ka svojim motorima. Vadim pištolj koji mi je za pojasom i bacam ga na zemlju.Ne smem da im omogućim da me preko njega prate. Dana stavljaju na jedan - amene na drugi motor. Daj da sačekamo Džona, ţelim da kaţem.

Ali krećemo. Dvorana Batala ostaje za nama.



142

DAN

Prasak munje, tutnjava groma, dobovanje kiše. I negde u daljini zavijanje sirenakoje upozoravaju na poplavu.

Otvorim oči, a onda zatrepćem zbog vode koja pljušti po njima. Isprva seničega ne sećam - čak ni svog imena. Gde sam to? Šta se desilo? Sedim kraj nekogdimnjaka, mokar do gole koţe. Na krovu sam kaskadne zgrade. Svet oko mene jezaposela kiša, a vetar mi zviţdi kroz mokru majicu i preti da me oduva. Pribijam seuz dimnjak. Kad pogledam u nebo, vidim beskrajno polje zgusnutih oblaka, besnih icrnih kao gareţ, osvetljenih udarima munje.

Najednom se svega setim. Streljačkog odreda, hodnika, tankih ekrana. Dţona.Eksplozije. Vojnika na sve strane. Dţun. Trebalo bi da sam mrtav, izrešetan.

„Budan si." Sklupčana kraj mene, gotovo nevidljiva u toj odeći crnoj kao noć, sedi Dţun.

Naslonjena je na dimnjak u nekoj neobičnoj pozi, i kao da ne primećuje kišu koja jojse sliva niz obraze. Okrenem se ka njoj. Zapara me oštar bol u nozi. Reči mi zastaju ugrlu i ne mogu da progovorim.

„U Valensiji smo. Na periferiji. Patriote nisu htele da nas povedu dalje. Oni sunastavili ka Vegasu." Dţun trepće da ukloni vodu s očiju. „Slobodan si. Beţi izKalifornije dok još moţeš. Neće prestati da nas jure."

Otvorim usta, ali ih ubrzo potom zatvarim. Jel' ja to sanjam? Pribliţim joj se.Podignem ruku da joj dotaknem lice.

„Šta... šta se desilo? Jesi li dobro? Kako si me izvukla iz Dvorane Batala? Znajuli da si mi pomogla?"

Dţun samo zuri u mene, kao da se dvoumi da li da mi odgovori. A onda skrenepogled na ivicu krova.

„Izvoli pa vidi." S teškoćom se pridiţem na noge. S krova vidim digitalne megaborde na

zidovima. Šepam ka ivici krova i bacam pogled nadole. Definitivno smo upredgrađu. Zgrada na kojoj se nalazimo je napuštena i zapečaćena daskama, a uokolini rade samo dva digitalna megaborda. Pogledam ka njima.

Od naslova koji preleće preko njih ponestaje mi dah.

DANAS JE STRELJANJEM POGUBLJEN DANIJEL

ALTAN VING

Ispod naslova ide video snimak. Vidim sebe u ćeliji. Podiţem pogled kakameri. A onda kadar iz dvorišta, u kome se postrojava streljački odred. Nekolikovojnika dovlači dečka koji ne prestaje da se bacaka u središte dvorišta. Ja se ovogauopšte ne sećam. Dečku su povezane oči, a ruke su mu vezane iza leđa. Izgleda istokao ja.

Osim nekoliko detalja koje samo ja mogu da vidim. Ramena su mu nešto širanego moja. Pravi se da šepa dok hoda, a usta je nasledio na oca, ne na majku.

Škiljim kroz kišu. Ne može biti...

Dečak staje posred dvorišta. Straţari se okrenu i otrče odakle su došli. Streljačkiodred podigne puške i uperi ih ka dečaku. Na trenutak se čuje samo uţasavajućatišina. A onda iz pušaka polete dim i varnice. Dečak se trza pri svakom pucnju.



143

Stropoštava se potrbuške na zemlju. Začuje se još nekoliko pucnjeva. A onda ponovotišina.

Streljački vod se povlači. Dva vojnika odlaze po telo i vuku ga ka prostoriji zakremaciju.

Ruke počinju da mi se tresu. To je bio Džon. Okrećem se ka Dţun. Ona me ćutke posmatra.„To je bio Dţon!", urlam po kiši. „To je bio Džon. Okud on tamo, otkud on u

dvorištu?" Dţun ne progovara. Ne mogu da dođem do daha. Sad mi je tek jasno šta je uradila .„Nisi ga vratila u ćeliju", uspevam da progovorim. „Nego si nas zamenila." „Nisam ja", odgovara. „Nego on." Šepajući, vraćam se do nje. Hvatam je za ramena i pribijam uz dimnjak.„Reci mi šta se desilo. Zašto je to učinio?" vičem. „Trebalo je da to budem ja!"Dţun zavapi od bola, i shvatim da je povređena. Na ramenu ima duboku

posekotinu, koja joj je majicu umrljala krvlju. Šta mi bi da dreknem na nju? Cepamrub svoje majice i zavijam joj rame onako kako bi Tes to učinila. Dţun se trgne.

„Nije toliko strašno", slaţe. „Metak me je samo okrznuo." „Jesi li još negde povređena?" Opipavam joj i drugu ruku, a onda joj neţno

prelazim preko struka i nogu. Trese se kao prut.„Mislim da nisam", odgovara. „Dobro sam." Kad joj zadenem mokre

pramenove kose za uvo, podigne pogled ka meni. „Dane... ništa nije išlo po planu.Ţelela sam obojicu da vas izbavim. Mogla sam. Ali..."

Vrti mi se u glavi od prizora Dţonovog mrtvog tela na megabordu. Dubokoudišem.

„Šta se desilo?" „Nije bilo dovoljno vremena." Zastaje na trenutak. „Pa se Dţon vratio. Kupio

nam je vreme, i vratio se niz hodnik. Pomešali su ga s tobom. Nosio je tvoj povez zaoči. Uhvatili su ga i odveli pred streljački odred." Ponovo odmahuje glavom. „AliRepublika sigurno zna da je to bila greška. Dane, moraš da beţiš. Dok još moţeš.“

Niz obraze mi klizne suza. Briga me. Kleknem ispred Dţun i uronim glavu unjene ruke, a onda padnem na kolena. Više ništa nema smisla. Moj brat se kidao odbrige dok sam ja cvileo u ćeliji kao neko sebično derište. Kao i obično, Dţon je staviomoje potrebe ispred svojih.

„Nije trebalo to da učini", prošapućem. „Ja to ne zasluţujem."

Dţun mi stavlja ruku na glavu.„Znao je on šta radi, Dane." I u njenim očima se pojavljuju suze. „Neko mora da

spase Idena. Te je Dţon spasao tebe. Nema brata koji to ne bi uradio."Ne skreće svoj vatreni pogled s mene. Stojimo tako nepomični na kiši, kao

sleđeni. Prolazi čitava večnost. Sećam se one noći kad je sve počelo, kad sam ugledao vojnike kako obeleţavaju

vrata kuće moje porodice. Da nisam otišao u bolnicu, da mi se put nije ukrstio sputem Dţuninog brata, da sam negde drugde našao lek za kugu... da li bi sve ispalodrugačije? Da li bi moja majka i Dţon bili ţivi? Da li bi Iden bio na sigurnom?

Ne znam. Plašim se i da pomislim na to. „Svega si se odrekla." Podiţem ruku da joj dotaknem lice, da joj obrišem kišne

kapi s trepavica. „Ceo svoj ţivot - svoja uverenja... Zašto si to uradila za nekoga kaošto sam ja?"



144

Dţun nikada nije izgledala lepše, ovako jednostavna i iskrena, ranjiva a opetnepokolebl jiva. Kad se nebom prolomi munja, njene tamne oči zasijaju kao zlato.

„Jer si bio u pravu", prošapuće. „Za sve." Kad je privijem u zagrljaj, obriše mi suzu s obraza i poljubi me. A onda zagnjuri

glavu u moje rame. A ja dopustim sebi da zaplačem.



145

D UN

TRI DANA KASNIJE:

BARSTOU KALIFORNIJA.

23.40 SATI.

11

0

C .

Uragan Evonija se konačno stišava, ali kiša, teška i hladna, ne prestaje dapljušti. Nebo se talasa od besa. Pod njime, usamljeni digitalni megabord u Barstouprikazuje vesti iz Los Anđelesa.

OBAVEZNA EVAKUACIJA ZA:ZEJN, GRIFIT,VINTER I FOREST.SVI CIVILI U LOS ANĐELESU OBAVEZNI SU

DA POTRAŢE SKLONIŠTE U VISINI PETOG SPRATA I NAVIŠE.

PRESTAJE KARANTIN U SEKTORIMALEJN I VINTER.

REPUBLIKA DOBILA BITKU PROTIV KOLONIJAU MEDISONU I DAKOTI.

LOS ANĐELES PROGLAŠAVA JAVNU HAJKU NA PATRIOTSKE POBUNJENIKE.

DANIJEL ALTAN VING POGUBLJENSTRELJANJEM 26. DECEMBRA.

Naravno da je Republika Danovo pogubljenje proglasila uspešnim. Iako Dan i ja znamo da nije tako. Po ulicama i mračnim sokacima već je počelo da se šapuće otome da je Dan još jednom utekao smrti. Da mu je taj neki mladi vojnik Republikepomogao u tome. Ostaje na šaputanju jer niko ne ţeli da privuče na sebe paţnju

Republike. Pa ipak. Priča ne prestaje. Barstou, inače mirniji nego centralni deo Los Anđelesa, ipak je prepun ljudi. Aliovdašnja policija ne traga za nama onako kako to čine u glavnom gradu. Ovo je gradţeleznice. Grad trošnih kuća. Pravo mesto za skrivanje. Volela bih da sam mogla iOlija da povedem sa sobom. Da samo Komandirka Dţejmson nije pomerilapogubl jenje. Ţelela sam da ga izvedem iz stana, sakrijem ga u nekoj uličici i vratimse po njega. Ali sada je prekasno. Šta li će uraditi s njim? Osetim knedlu u grlu odpomisli na Olija, uplašenog i usamljenog, kako laje na vojnike koji mi provaljuju ustan. On je jedino što mi je od Metijasa ostalo.

Dan i ja se borimo da kroz kišu dopremo do starog ţelezničkog otpada u kome

planiramo da potraţimo sklonište. Trudim se da ne izlazim iz senki, čak ni po ovakoolujnoj noći. Dan ne skida kapu, natukao ju je maltene do očiju. Ja sam uvukla kosuu majicu i obavila stari šal - koji je sad sav vlaţan - oko usta. Trenutno nemamo kakodrugačije da se prerušimo. Otpad je prepun starih vagona, izbledelih, starih i



146

zarđalih. Ukupno ih je dvadeset šest, ako računamo i furgon kome nedostajepolovina vrata, i svi su pripadali Junion Pacifiku. Da ne bih ispala, moram da senaslonim prema vetru. Ranjeno rame me pecka od kiše. Nijedno od nas neprogovara.

Kad konačno pronađemo prazan vagon (40 metara kvadratnih teretnog vagonas dvoja klizna vrata - jedna su zarđala i zatvorena, druga dopola otvorena; mora da

je sluţio za prevoz velikog tereta) ušuškan iza tri druga u zadnjem delu otpada,penjemo se unutra i smeštamo u ćošak. Iznenađujuće je čisto. I dovoljno toplo. I što

je najvaţnije, suvo. Dan skida kapu i cedi kosu. Vidim da ga boli noga.„Dobro je znati da sirene za poplavu rade." Klimam glavom.„Ne verujem da će patrole lako da nas pronađu po ovom vremenu." Netremice

ga posmatram. Ĉak i sada u njemu, ovako iscrpljenom i neurednom i mokrom dogole koţe, ima neke divlje gracioznosti.

„Šta je?" Prestaje da cedi kosu. Slegnem ramenima.„Izgledaš uţasno."

Jedva primetno se nasmeši - ali samo na tren. Jer ga grize savest. Zaćutim. Nemogu da ga krivim.

„Ĉim stane kiša", kaţe on, „ţelim da krenemo ka Vegasu. Ţelim da pronađemTes, da se uverim da je bezbedna s Patriotama, a onda krećemo ka ratnoj zoni dapronađem Idena. Ne mogu tek tako da je ostavim. Moram da znam da joj je bolje snjima nego s nama." Kao da ţeli da me ubedi da je to jedino ispravno. „Ti ne morašsa mnom. Moţeš da kreneš i drugim putem u ratnu zonu, pa da se nađemo tamo.Moţemo da se dogovorimo gde tačno. Bolje da samo jedno od nas riziku je."

Ţelim da mu kaţem da je odlazak u vojni grad kao što je Vegas čist o ludilo. Aline govorim ništa. Zamišljam Tes onako zgurenu, uskih ramena i krupnih očiju. Već

je izgubio majku. I brata. Ne sme da izgubi i Tes.„I treba da ideš da je nađeš", kaţem. „Ne moraš da me nagovaraš. Ali idem i ja s

tobom."Dan se mršti.„Ne, ne ideš." „Potrebna ti je podrška. Budi razuman. Ako ti se nešto desi usput, kako ću

znati da si upao u nevolju?"Dan me gleda. Ĉak ni u ovoj tami ne mogu da skinem oči s njega. Kiša mu je

isprala lice. Nema više onog crvenog pramena u kosi. Ostalo je još samo nekolikomodrica. Izgleda kao anđeo, slomljen doduše.

Posramljeno sklanjam pogled.„Ne ţelim da ideš sam.“ Dan uzdiše.„Dobro onda. Idemo u ratnu zonu da pronađemo Idena, a onda preko granice.

Kolonije će nas verovatno dočekati raširenih ruku - moţda će nam čak i pomoći." Kolonije. Ne tako davno, delovale su kao najveći neprijatelj na svetu.„Dobro." Dan se naginje ka meni. Pruţa ruku i dodiruje mi lice. Vidim da ga i dalje bole

prsti, a nokti su mu crni od sasušene krvi.„Sjajna si", kaţe. „Ali si budala što ostaješ s nekim kao što sam ja." Kad mi dotakne lice, zatvorim oči.



147

„Onda smo oboje budale." Naginje se ka meni. Pre nego što uspem da kaţem još nešto, privuče me sebi.

Usne su mu tople i neţne, a kad počne jače da me ljubi, zagrlim ga oko vra ta iuzvratim poljubac. U ovom trenutku me nije briga za bol u ramenu. Briga me da li ćenas vojnici pronaći u ovom vagonu i odvući nas. Nigde drugde ne bih radije bila.Ţelim da ostanem ovde, bezbedna i priljubljena uz Dana, u njegovom čvrstomzagrljaju.

„Ĉudno je to", kaţem mu nešto kasnije, kad se zajedno sklupčamo na podu.Napolju besni uragan. Za nekoliko sati moramo da krenemo. „Ĉudno mi je ovde stobom. Gotovo da te ne poznajem. Ali... nekad mi se čini da smo ti i ja jedna istaosoba rođena u dva različita sveta."

Nekoliko trenutaka ne progovara, jednom rukom se odsutno igra mojomkosom.

„Pitam se kako bi izgledalo da sam se rodio u svetu koji više liči na tvoj, a da siti rođena u mom. Da li bi bilo isto ovako? Da li bih ja bio jedan od najsposobniji hvojnika Republike? Da li bi ti bila poznati kriminalac?"

Podignem glavu s njegovog ramena i pogledam ga.„Nikad te nisam pitala za taj nadimak. Zašto baš 'Dan’?" „’Dan’ znači još dvadeset četiri sata. 'Dan' znači da je ponovo sve moguće. Ţiviš

u trenutku, umireš u trenutku, i tako dan za danom." Gleda ka otvorenim vratimavagona, ka svetu preplavljenom tamnom vodom. „Pokušavaš da koračaš premasvetlu."

Zatvaram oči i pomišljam na Metijasa, na svoje omiljene uspomene, pa i na onekoje bih radije zaboravila, i zamišljam ga okupanog svetlošću. Zamišljam kako seokrećem ka njemu i opraštam se s njim, zauvek. Jednog dana ćemo se ponovo videti,ispričaćemo jedno drugom svoje priče... ali za sada odlaţem misli upućene njemu,odlaţem ih na mesto odakle mogu da crpim njegovu snagu. Kad otvorim oči, vidimda me Dan posmatra. Ne zna o čemu razmišljam, ali znam da prepoznaje osećanje namom licu.

Leţimo tako zajedno, gledamo munje i slušamo gromove, čekajući kišnopraskozorje.

KRAJ



148

ZAHVALNOST

Kad god prelistam Legendu, setim se četrnaestogodišnje sebe koja svakogradnog dana piše pod lampom, potpuno nevesna koliko će trajati put do izdavanja.Sada tačno znam koliko je ljudi potrebno da se rodi jedna knjiga, i koliko je njihovtrud vaţan. Od srca zahvaljujem:

Svom agentu Kristin Nelson, koja je primila moj rukopis i nijednom nijeposumnjala u mene dok sam pisala Legendu, kao i njenim uvidima koji su Legenduučinili ovakvom kakva je danas. Ne bih bila ovde da tebe nije bilo. Sjajnim ljudima uliterarnoj agenciji Nelson, što su se postarali da sve štima kako treba: Linzi Merdţens,Aniti Mam, Endţi Rasmusem i Sari Megibou.

Mojoj urednici Dţen Beser, što je uzela Legendu pod svoje i upeglala je u romankoji je uz njenu pomoć zasijao. Presrećna sam što te imam!

Neverovatnom timu u Putnam Children’su i Penguin Young Readersu, koji je takostrastveno prigrlio Legendu i ophodio se prema meni kao prema princezi - DonuVajzbergu, Dţen Loha, Šoni Fej, Ariju Levin, Sesiliji Jang, Mariki Tamura, SindiHoul, Robu Farenu, Lindi Mekarti, Terezi Evanđelisti, Emili Romero, Erin Dempsi,Šanti Njulin, Kejsi Mekintajer, Erin Galager, Miji Garsiji, Lizi Keli i Kortni Vud - isvim međunarodnim izdavačima koji su primili Legendu pod svoje okrilje.

Mom neverovatnom filmskom agentu, Kesi Eva-ševski, što je pronašla najboljimogući dom za film Legenda, i Temple HilI Entertainmentu i CBS Filmsu, kojiprestavljaju taj dom. Ajzaku Klausneru, Viku Godfriju, Marti Boven, GrejuManfordu, Ali Mielnicki, Volfgangnu Hameri, Ejmi Baer, Dţonatanu Levinu,Endruu Bareru i Gejb Ferari - ljudi, sjajni ste. Posebno se zahvaljujem VejnuAleksanderu, što je svoje znanje o ugovaranju primenio na Legendu.

Kami Garsija i Sari Riz Brenan, jer su odvojile deo svog dragocenog vremena italenta da ponude jednom nepoznatom autoru sjajne prikaze, kao i Dţej Dţej, SindiPon, Malindi Lo i Elen Ou za neprocenljive savete, ljubazne reči i silnu zabavu naTviteru.

Polu Gregoriju za magične ruke kojima je učinio da na autorskoj fotografijiizgledam pristojno. Mojim drugarima s deviantArta, koji mi još od 2002. pomaţu danegujem kreativnost ohrabrujućim rečima. Porodici i prijateljima koji su uvek bili uzmene (hvala im na svoj onoj ukusnoj hrani).

I što je najvaţnije, Primu Galjanosi, koji je Legendu video u najranijem obliku(buncanju dugom dve rečenice), što mi je dopustio da pozajmim njegovu ličnost zaDana i njegovo ime za zlog diktatora Republike, što je predloţio da Dţun budeţensko, što me je slušao i danju i noću, prolazio sa mnom sve strahove, uzbuđenja,tugu i radost. Volim te.

Mari Lu - Legenda.pdf

Documents

Transcript of Mari Lu - Legenda.pdf